Игор Караулов: ТУЖНА ИДЕНТИТЕТСКА ЖОНГЛИРАЊА

Аркадиј Волож, један од оснивача руског интернет гиганта „Јандекс“, уклонио је Русију из своје биографије. Он је сад „израелски бизнисмен рођен у Казахстану“. Ако је циљ да се избегну западне санкције, онда то изгледа наивно, јер су амерички и европски финансијски шпијуни сигурно одавно проучили животни пут овог богатог Пинокија, па му неће успети да се извуче изјавом „Ја нисам ја, и Русија није моја”.

Као изјава о животном ставу, ово мирише на незахвалност, пошто је управо у Русији и на рачун Русије овај човек зарадио свој главни новац. Бизнис у Израелу, а тим пре у Казахстану, никад га не би учинио тако богатим.

Међутим, можда је бесмислено да се ми због тога увредимо. Одавно је познато да капитал нема отаџбину, и ако човек толико воли новац да би могао да заради стотине милиона долара, онда ће бити велико изненађење да у свом срцу пронађе и љубав према Отаџбини. Да бисте то урадили, морате имати веома велико срце, попут дореволуционарних староверских трговаца. Такви предузетници постоје и данас. Али, наравно, немамо право да тражимо ширину душе од ових људи-џакова који су се одрекли домовине.

Случај Воложа није прошао незапажено међу пресељеницима и осталим грађанима Русије којима се не свиђа оно што се дешава у земљи. За многе од њих питање проналажења свог грађанског идентитета веома је актуелно. Ана Монгаит, страни агент и службеник ТВ канала „Дожд“ (уврштен на листу непожељних организација у Руској Федерацији), организовала је на својим друштвеним мрежама велику дискусију о овом питању. Она наводи пример руског полит-технолога и уметничког менаџера Марата Гелмана, који се сада сертификује као берлински галериста, родом из Молдавије, који живи у Црној Гори. Једном речју, формира се известан модел жонглирања сопственом биографијом, практично спремном за употребу.

Сама Монгаит такође покушава да реши ово животно питање. Према њеној верзији, њена физичка домовина је Одеса, њена духовна домовина је Израел, живи у Летонији, спрема се да се пресели у Амстердам, док о себи мисли да је представник „паралелне адекватне Русије“. Ево тако замршене формуле идентитета којој недостаје, можда, идеолошка блискост са антарктичким пингвинима.

Коментатори Ане Монгаит дају читаву панораму феномена, прикладно названог „вирус“. „Жена из Подмосковља покушава да постане Израелка“. „Пореклом из Ингерманленда“. „Московљанин са молдавским пасошем, заглављен у Варшави“. „Сетила сам се свог белоруског (сиц!) идентитета.“ „Жена Украјинца и мајка такође Украјинца“. Понеко разочарано уздахне: „А ја сам Рус, ма колико греби, нема Татара, нема Јевреја, чак је и увредљиво“. Други тврдоглаво траже у свом педигреу баке које су згрешиле с неким пригодним.

Ово пркосно, а понекад чак и инвентивно одрицање од Русије у први мах је збуњујуће. У разним земљама, с времена на време, дешавали су се догађаји који су поделили људе према политичким ставовима. Понекад су такви догађаји угрозили живот или слободу одређене групе становништва, и то је изазивало таласе емиграције – племића након Француске револуције, племића и буржоазије након бољшевичке револуције у Русији, комуниста након војног пуча у Чилеу. Али ти емигранти нису тежили да се одрекну своје домовине. Напротив, они су бранили сопствену верзију патриотизма.

Оно што се данас дешава са пресељеницима личи на сасвим друге појаве. Тако су у Трећем Рајху Јевреји покушавали да сакрију своје порекло како не би завршили у концентрационом логору (и то никако зато што су се разочарали у јудаизам). Па ни одрицање од Русије не објашњава се увек искреним осећањем. Чак се, по свему судећи, ни сви саговорници Ане Монгаит не стиде истински што су Руси. Често је то само понашање које диктира страх за себе, своје вољене и своју будућност.

Притом, постоји двоструки систем застрашивања. Најпре либералне партије и либерална пропаганда инспиришу човека да свакако мора да напусти земљу да би остао „пристојан човек“. А онда у иностранству стигматизација Руса ради своје. Бити Рус, бити из Русије значи барем ставити себе под сумњу локалних власти и потенцијалних послодаваца, посебно с обзиром на то колико је активних украјинских емиграната у близини. Лакше је рећи „Ја сам из Казахстана“.

Дакле, важно је разумети да се не ради о унутрашњем руском идеолошком расцепу, колико о резултату спољног притиска на нашу земљу и њене грађане. И ако је земља у целини била у стању да иде против западног диктата, поједини грађани немају довољно снаге да се одупру; они и даље мисле да је на другој страни – „цивилизација“, „читаво прогресивно човечанство“, „сви пристојни људи“.

Али – једно су слаби, збуњени и застрашени људи који грчевито покушавају да прекроје свој идентитет, а друго су идеолошки русофоби који су увек били на страни „управе логора“, која је такође „прогресивно човечанство“. Живећи међу нама, они од почетка нису саосећали са људима око себе. Дакле, са почетком специјалне војне операције њихов однос према „тој земљи“ се уопште није променио. Управо се у потпуности показао.
Са идентитетом ових људи ствари стоје веома лоше. Једноставно зато што никакве домовине они немају и не могу имати. Ни старе, ни нове, ни духовне, ни историјске. Кад Ана Монгаит говори о Израелу као својој духовној домовини, она лаже. Ради чега? Можда да не би превише отворено разоткрила своју унутрашњу празнину.

Да је живела у Израелу, он би за њу био исто што и Русија – база која је храни. Међутим, Русија чак и данас наставља индиректно да храни и њу и либералне новинаре из „Дожда“ и бројних медијских пројеката који су се преселили. Још добијају новац да би нашкодили Русији. Управо зато се јавља концепт „паралелне адекватне Русије“.

То је онај случај кад није довољно само лагати „ја сам из Казахстана“. Овде се захтева двоструки идентитет. Неопходно је смислити и да се одрекнеш Русије и да одржиш везу с њом. Тешко је човек дошао до свог хлеба!

Важно је рећи да ова трагања за идентитетом немају етничку позадину. Видимо људе јеврејског, немачког, шведског порекла који су без оклевања стали на страну Русије. Видимо војнике из Бурјатије и Јакутије који се боре за Русију у целини, а не само за своју малу отаџбину. И видимо друге људе који измичу и лукаве: „Ја сам Уралац“ (а не Рус), „Ја сам Сибирац“ (а не Рус).

Наше време је десетинама милиона људи дало осећај сродности једних са другима. И то је такође довело земљу до чишћења од злонамерних туђинаца, којима је овде и без тога све било непријатно. Мислим да је то добро за све. Они који су се због слабости воље изгубили у ћошковима идентитета, пре или касније ће се вратити и схватити каква је то срећа бити Рус.

(Взгляд; превео Ж. Никчевић)