Са речи на дела: Зашто су западне фикције у рату са стварношћу

Данашњу ситуацију можда најбоље илуструје писмо немачког војника из Другог светског рата у коме наводи да Немачка губи рат, што је схватио чим је уочио да су попришта величанствених немачких победа – све ближа Берлину

Да ли је могуће речима изменити стварност? Јесу ли важне речи – или дела? На ова питања свако зна тачан одговор, али не и многи новинари и уредници западних медија који су уверени у нешто сасвим друго. Уверење да неки наметнути наратив може сам по себи донети победу, плод је сујете западних вођа, упозорио нас је недавно у својој колумни Алистер Крук, некадашњи британски дипломата и бивши функционер обавештајне службе МИ6, оснивач и директор Форума за конфликте са седиштем у Бејруту.

„Ради се о фантазији која је преплавила Запад, најизразитије од 17. века наовамо. ‘Дејли телеграф’ је недавно објавио урнебесни деветоминутни видео који наводно показује да ‘наративи побеђују у ратовима’ и да су неуспеси на бојном пољу насумични: важно је само да је нит јединственог наратива артикулисана, и вертикално и хоризонтално, кроз цео спектар друштва, од војника специјалних јединица на терену до врха политичке елите. Суштина овог убеђења је да ‘ми’ (Запад) имамо убедљив наратив, док је Русија на том пољу ‘трапава’, те је стога ‘наша победа неминовна'“, ироничан је Крук.

Ту треба тражити и разлог зашто су извештаји о рату у Украјини напрасно ишчезли са насловних страна и ударне минутаже западних медија, нарочито откако су „чудотворна оружја“, дика западних земаља, показала колико су рањива.

Из истог разлога су шиканирани непоћудни уредници, а новинари отпуштани уколико се, истина ретко, успротиве званичној верзији наратива који ведри и облачи у западним медијима. Било да се ради о пандемијским „ванредним ситуацијама“, климатским променама, кризама у Африци или у Украјини – све то су за Запад сукоби које треба водити чврстим, наметнутим наративом да је „победа нужна“, због чега је неопходно у корену затрети свако опречно мишљење.

„Еклатантна мана праксе којој смо сведоци јесте захтев да заратите са стварношћу. Јавност је испрва збуњена, али ако се лажи гомилају и сустижу једна другу, наратив се све више удаљава од стварности, а магле непоштења и даље лелујају око њега. Све то рађа јавни скептицизам… Западне елите се уздају у контролу ‘медијских платформи’, апсолутну доследност порука које стижу до публике и немилосрдно сузбијање протеста, што виде као темељ за даљи опстанак на власти. Па ипак, водећи медији губе надзор над америчком публиком. Анкете показују да расте неповерење према масовним медијима у Америци.  Тек када се појавила њима супротстављена, нова емисија Такера Карлсона на Твитеру – није било могуће игнорисати буку тектонских плоча које се тару једна о другу јер је више од 100 милиона (дакле један од три) Американаца почело да прати тај иконоклазам“, наглашава Крук.

Мана новог либералног ауторитаризма Запада скрива се у чињеници да чак и брижно конструисан наратив пуца суочен са стварношћу. Када је реч о Украјини, политичке вође Запада и даље верују у мантру да добро срочена прича може извојевати победу понављањем неистина да кијевски режим сатире посрнулу Русију, иако је заправо обрнуто. Лаж нема дугачак рок трајања – информације са фронта полако али устрајно разбијају арогантни наратив западних елита.

Данашњу ситуацију можда најбоље илуструје писмо немачког војника из Другог светског рата у коме наводи да Немачка губи рат, што је схватио чим је уочио да су попришта величанствених немачких победа – све ближа Берлину.

За сада се „победе украјинске војске“ не примичу ближе Кијеву, али је чињеница да руске трупе напредују на северу линије фронта. Ни јастребови рата на Западу више не могу да пренебрегну спознање да је захтев Украјинцима да изведу успешну (контра)офанзиву – пропао. Чак и најзагриженијим хушкачима рата полако свиће да уз десетковану украјинску војску и поклоњено им НАТО оружје, које је у украјинској степи претворено у гомилу крша који се дими – од победе нема ништа.

Иза кулиса наратива о императиву „победе Запада“, како пише археолог Наоаз Мек Свини у књизи „Запад“, крије се још већи мит – да Запад у свим сукобима на крају увек односи победу захваљући својој супериорности јер је „са експанзијом европског прекоморског империјализма у 17. веку уведена кохерентнија представа о Западу која се користи као концептуално средство за разликовање типа људи које би било могуће законито колонизовати, и оних који могу бити легитимни колонизатори“.

У тренутку када су се колонизатори досетили новог изума и осмислили наратив о Западу, превагнуо је и западни поглед на историју, прокламујући историјску оправданост западне доминације. Према енглеском правнику и филозофу Френсису Бејкону, у историји човечанства постоје само три периода учења и цивилизације, један у доба Грка, други у време Римљана и последњи у доба народа Западне Европе. Али и тај мит се већ осипа, не само у Европи, него и у Африци где државе једна за другом одбацују западни неоколонијализам.

„Отуда је исконски страх политичких лидера Запада да је њихов ‘наратив’ само фикција коју сами себи уцепљујемо иако знамо да је та потка заправо лажна. И зато свето верују да наша ера све више и егзистенцијално зависи од овог метамита“, упозорава Крук.

Управо зато су западни медији и даље под снажном паском власти. Објављују колосалне лажи ради одбране мита о западној супериорности који се све више круни под притиском стварности. Западни медији су сличну трагикомичну улогу одиграли већ много пута у историји. Иако је било и светлих тренутака када су стиснули петљу да се одупру владајућим олигархијама, не можемо избећи закључак да су најчешће играли прилично срамну улогу.

Типичан пример подилажења западних медија захтевима актуелне власти уз невероватно брзу метаморфозу новинарског извештавања „под притиском промена ситуације на терену” познат је још из Наполеоновог доба.

Француски лист „Монитор“ је између 1. и 20. марта 1815. године сваког дана пратио Наполеоново бекство са Елбе и његов повратак у Париз. Новине су већ са прве стране, из дана у дан, јављала следеће: „Људождер је измилео из своје јазбине“, „Искрцао се монструм са Корзике“, „Шакал је дошао у Гап“, „Чудовиште је спавало у Греноблу“, „Тиранин је прошао кроз Лион“, „Узурпатор је виђен на 60 миља од престонице“, „Бонапарта напредује великим корацима, али никада неће ући у Париз“, „Цар је стигао у Фонтенбло“… И, на крају: „Његово царско величанство стиже у двор, окружено оданим поданицима“.

Шаренолики наслови одражавају не само сервилност тадашњих медија, него и муњевиту промену режимског наратива како се власт мењала. Наполеон је током 20 дана на насловницама локалних новина „напредовао“ од људождера преко чудовишта и тиранина до царског величанства.

Вреди подсетити и да је Наполеон на крају ипак поражен, али не због наопаког наратива већ због конкретних неуспеха на ратишту; одлетео је са власти захваљујући непотребном сукобу са Русијом. Није тешко претпоставити да ће слична судбина највероватније сустићи и његове савременике на трону. Можда ћемо још неко време чекати на промену садашњег русофобног наратива, али оно што је сигурно, јесте да лекција коју нам је у аманет оставио француски „Монитор“ нема премца – дела су увек важнија од речи. А фикција, пре или касније, поломи зубе на чињеницама.