АЛЕКСАНДАР ЛУКИЋ: Хладни рат заправо није завршен

Прошло је време у коме су ”дечаци у ружичастим панталонама и жутим ципелама” спроводили шок терапију у Русији. Зато сад и наступа нови и праведнији, полицентрични свет

Сукоб на територији Украјине није само специјална војна операција чији циљ представљају денацификација и демилитаризација Украјине. У питању је много комплекснији догађај. Ради се о промени геополитичке слике света, о чему сведоче бројни догађаји који сваким даном сустижу један други.

Нови, постхегемонијални свет превасходно подразумева истинску деколонизацију и враћање изворним принципима и циљевима Повеље Уједињених нација. Не признаје се више „изузетна“ нација, већ строго поштовање међународног права и Повеље УН као најбољих гаранта светског мира.

У том смислу праведнији међународни односи треба да буду засновани на принципима поштовања суверенитета, територијалног интегритета, немешања у унутрашње ствари држава, очувању националног идентитета и цивилизацијске разноликости.

Међународно право, ако је уопште право, треба да има универзални карактер, што значи да пракса двоструких или вишеструких стандарда мора да буде искључена. Наметање своје воље присилним путем, тзв. хуманитарним интервенцијама и санкцијама другим државама које нису засноване на међународном праву, тј. на одлукама Савета безбедности УН, обесмишљава светски поредак заснован на Повељи УН.

Све ово потпуно је супротно тежњама Сједињених Америчких Држава које су после тзв. победе у Хладном рату 1991. године све учиниле да се успостави глобална хегемонија једне силе као изузетне нације којој би све друге биле подређене. Скоро 30 година на делу су били хегемонијална глобализација и тзв. хуманитарни интервенционизам који су ограничавали сваки суверенитет и равноправност у међународним односима.

Данас се, међутим, повремено истиче да је Русија 1992. и сама гласала за неправедне принудне санкције Савезној Републици Југославији, дакле, да је и сама чинила оно што данас критикује. У складу са тим, аргументује се како би и Србија данас требало да се прикључи западним санкцијама против Русије, следећи своје интересе. Ово, међутим, представља класичан пример погрешне аргументације и замене теза.

Наиме, Русија је те 1992. године била „на коленима“ уз претњу дезинтеграције. Председник је био Борис Јељцин, а економске реформе које су подразумевале „шок терапију“ тј. приватизацију, либерализацију цена и све друго што Србија тада није хтела да прихвати, спроводили су млади руски економски либерали Е. Гајдар и А. Чубајс – дечаци у ружичастим панталонама и жутим ципелама, како их је називао потпредседник Врховног Совјета РС ФСР Александар Руцкој.

Ветрови рата

Међутим, политичким и економским процесима у Русији управљао је Џефри Сакс са својим саветницима који су претходно „радили“ у Пољској. Спољном политиком „руководио“ је Андреј Козирјев, изразито амерички настројен политичар који је ситуацију у Југославији описивао ставом да „ветрови рата“ дувају из Београда. Данас живи у Мајамију, а „ветрови рата“ према његовим речима дувају из Кремља (како пише у свом тексту у „Њујорк тајмсу“). Да би Србија увела санкције Русији, потребно је, дакле, да на њено чело дођу неки „Јељцин“ и „Козирјев“.

Опште је прихваћено становиште да је Запад победио у Хладном рату, као што је то славодобитно ускликнуо Џорџ Буш Старији. Тако пише чак и Александар Дугин: „Победа Запада у Хладном рату концептуално означава окончање биполарног и почетак униполaрног света“. Геополитички победници, како пише Дугин, имају данас неспорно преимућство и стратешку иницијативу, са постављеним циљем да на планети пре или касније треба да се успостави универзализам западног типа. Другим речима, атлантистичка таласократија система вредности треба да постане доминантна свуда на свету.

Међутим, иако је суштински тачно, такво виђење може да се у одређеном смислу, пре свега терминолошком, донекле коригује. Као прво, термин „мултиполарност“ није сасвим примерен, пошто латинска реч „polaritas“ подразумева двојину, тј. да нечега има два, па не треба употребљавати реч „multus“ у споју са њом, исто као ни „unus“. Може се говорити о половима као центрима моћи, само ако их има два. Тада би свет био поларизован. Ако се сматра да их има више, било би боље употребљавати израз мултицентрични или полицентрични свет.

У другој половини 20. века тај израз није био у употреби. Уместо тога користио се израз блоковска подела света. Један блок су чиниле западне капиталистичке земље предвођене Сједињеним Америчким Државама, а други је био социјалистички блок предвођен Совјетским Савезом. Међутим, не би било исправно ни тај период одредити као поларизован, тј. подељен на два, с обзиром на постојање веома јаког Покрета несврстаних земаља, тзв. Трећег света који је предводила социјалистичка Југославија. Значај тог покрета види се и по томе што је својевремено имао већину у Генералној скупштини Уједињених нација.

Са друге стране, могло би да се каже да Хладни рат заправо није завршен 1991. године, већ да његову нову фазу доживљамо данас кроз војни сукоб на територији Украјине и кроз изградњу новог и праведнијег, полицентричног света.