Владимир Умељић: ЏУЛИЈАН АСАНЖ И РОБЕРТ СНОУДЕН ДА ПОДЕЛЕ НОБЕЛОВУ НАГРАДУ ЗА МИР!

Шта би само највећи део света, осим (превасходно англосаксонског дела) „НАТО-демократија“ дао, када би се горња вест појавилa у озбиљним светским медијима? Мада, то би пре свега требало да одушеви оне, којима демократија, људска права, слобода мишљења и говора заиста леже на срцу. 

Постоје, наравно, и изузеци и то не само на Западу, који репресију према Асанжу и Сноудену сматрају легитимном, тако нпр. Александар Дугин: „Насиље које спроводи држава није и не може бити кривично дело. Једноставно зато што је држава та која увек одлучује шта је легално, а шта није.”

Колико жалосно, толико и поразно. 

 

Џулијан Асанж је већ изгубио године и године свог живота у западним, пре свега британским казаматима а у случају да га Велика Британија изручи САД, што је више него вероватно, он ће и завршити живот у затвору. Шта је заправо његов неопростиви злочин?

Београдска „Политика“ јавља 15.08.2023:

„Амбасадорка Сједињених Америчких Држава у Аустралији Керолајн Кенеди је прокоментарисала изјаву државног секретара САД Ентонија Блинкена да су оптужбе против Асанжа озбиљне и да је он угрозио националну безбедност САД објављивањем поверљивих информација.

(…)

Асанж, аустралијски држављанин који је затворен у Великој Британији, бори се против екстрадиције у САД, где је тражен по 18 оптужби за објављивање поверљивих списа америчке војске и дипломатских депеша којима је разоткрио ратне злочине које су починиле снаге САД.“

Обелоданити дакле злочине, које су починиле снаге САД, значи угрозити националну безбедност галионског брода „НАТО-демократија“, што намеће или барем имплицира обрнути и само логични закључак, наиме, да њихова национална безбедност почива на – злочинима?

Глобална међународна афера, коју је пак покренуо Едвард Сноуден (Edward Snowden) обелоданивши чињеницу, да америчка тајна служба НСА својим компјутерским Призм-програмом (Prism programming) шпијунира буквално читав свет, још увек потреса међународну политичку сцену.

Мање је међутим познато, да су три бивша висока НСА-функционера већ 2001. обзнанила ову праксу, која је започела још почетком седамдесетих година прошлог века, као и да је дотични Призм-програм само један од стотина сличних, који су све време у употреби.

Разлози за овај „акт велеиздаје америчке правно-државне демократије“ од стране три некадашња светска шпијуна из САД, из командне централе НАТО-конгломерата, етичке су природе:

Вилијем Бини (William Binney) образлаже у једном интервјуу 2013: „Ова тајна сила угрожава демократију, не само у САД“. Томас Дрејк (Thomas Andrews Drake) опомиње: „Пандорина кутија је широм отворена“. Џ. Кирк Виби (J. Kirk Wiebe) упозорава: „САД су на путу да постану „Царство зла“.

А можда је разлог за њихову (сваке хвале вредну) храброст био и растући страх од Орвеловог „Великог брата“, од надолазећег и све одсудније претећег тоталитаризма једног новог типа.

САД већ (најмање) четрдесет година прате, прегледају и контролишу, сакупљају и чувају, користе и већ у принципу злоупотребљавају податке о појединцима, организацијама и фирмама, с временом и о корисницима интернета, о електронској пошти, о банковним подацима и рачунима, о употреби кредитних картица и токовима новца, итд. и то не само у сопственој земљи, већ и широм света.

То значи, да је слободни грађанин на путу да постане (или је већ постао) прозирни поданик без приватне сфере, подложан свакој врсти манипулације и потпуно зависан од добре или лоше воље својих манипуланата (= владара).

Да ли је то демократија? Да ли је то уопште спојиво са људским достојанством?

Прва упозорења да тајна служба НСА фактички и неприметно преузима власт у САД, разједа демократију изнутра и претвара је у макулатуру, у спољну чауру једног само још аутократско-диктаторског погледа на свет, у маску и фарсу, стигла су већ 1975. од Комисије демократског сенатора Френка Черча (Frank Church), која је истраживала илегалне радње масовног шпијунирања америчких грађана.

Он је тада изјавио: „НСА је у стању да створи основу једне тоталитарне државе и ако ова организација падне у погрешне руке, онда ће то бити један пут без повратка.“

Математичар Вилијем Бини, који је више од тридесет година развијао одговарајуће компјутерске програме за НСА и на крају каријере био у рангу генерала, каже на то: „Черч је имао право и то се управо и дешава, само у до сада непојмљивим димензијама. Са сваким новим Сноуденовим открићем постаје све јасније, колико смо у међувремену близу руба понора“.

Последица рада Черчове Комисије је, додуше, била да је убрзо био донет закон, који је требало да контролише растућу моћ тајних служби и који нпр. за сваку акцију прислушкивања/шпијунирања захтева претходно одобрење једне правне институције, једног суда.

Тај ФИСА-закон (Foreign Intelligence Surveillance Act) је ступио пре 35 година на снагу и – испоставио се као још једна демократско-правна макулатура, као маска и фарса. Одговарајући ФИСА-суд се наиме састоји од једанаест судија, који тајно заседају у Вашингтону и чије пресуде су исто тако тајне, недоступне било каквој контроли или пак некој другој правној инстанци.

При његовим заседањима је присутна само једна интересна страна, искључиво представници америчке Владе, који подносе захтеве за шпијунирање. Само у последње три године је било (званично) поднето 5.180 таквих захтева и – сви до једног су били одобрени.

Чему дакле једна правна институција, један суд, када је једна интересна страна емпиријски увек и 100% „у праву“? Када чак за чудо не постоје ни уобичајени изузеци, који би потврдили правило?

Да ли је уопште могуће, да постоји једна непогрешива држава? По сваком закону вероватноће – не, као што је немогуће да постоји један непогрешиви човек, па макар носио и титулу римског папе.

Примедба: ФИСА-суд је, иначе, и крајем 2013. још једном „правно“ потврдио, да „Национална безбедносна агенција (НСА) може да настави прикупљање података о телефонској комуникацији свих Американаца сваког дана (подвучено од стране аутора).“

Правни систем САД потврђује, значи, увек изнова да сопствени грађани смеју да буду „легално“, сваког дана и 24 часова дневно шпијунирани, контролисани, надзирани – да ли је то демократија и слобода, да ли је то поштовање људских права?

Да ли је, даље, неопходно подсетити на емпиријско сазнање, да страни зависници/поданици империјалних сила искуствено много мање профитирају од позитивних страна дотичних система а много више трпе њихове лоше стране?

Шта дакле могу да очекују људи, који нису грађани САД?

Вилијем Бини каже: „Сви контролни механизми су већ 2001. дефинитивно стављени ван снаге, када је Џорџ В. Буш постао председник, и ја сам тада дао оставку.“

Његов бивши сарадник Томас Дрејк то потврђује: „Тада смо сви ми постали саучесници Беле куће у Вашингтону и САД су постале једна држава, која све и свакога контролише.

Џ. Кирк Виби додаје: „Тада је заменик председника Дик Чејни јасно рекао, ‚Америка мора да пређе на ‚мрачну страну‘ и ту смо у међувремену и стигли. На мрачну страну.“

И – САД у међувремену шпијунирају и покушавају да контролишу читав свет. Тренутни показатељи, моментално чињенично стање не изгледа баш охрабрујуће.

Бини потврђује: „НСА поседује у овом тренутку око 40-50 билиона телефонских разговора и мејлова – како све умешане особе са свим личним подацима, тако и садржај истих – сачувано у својим компјутерима. Тренутно се гради један гигантски компјутерски центар у Јути а у Тенесију се развија најбржи супер-компјутер на свету. Само у Јути је капацитет рачунара толико велики, да се ту читава глобална комуникација света у (најмање!) следећих сто година може сместити, анализирати и вредновати. Капацитети НСА-мегакомпјутера се више не мере у килобајтовима, мегабајтовима и гигабајтовима, већ у јотабајтовима, то је јединица са 24 нуле иза себе! Један јотабајт износи, дакле, 1.000.000.000.000.000.000.000.000.

Сноуден је потпуно у праву, довољно је да човек данас нпр. случајно позове неки погрешни телефонски број и НСА је тада на основу тог незамисливог обиља информација у стању да сазна све о његовом животу, да реконструише сваки појединачни дан!

За то чак нису више потребни људи, радна снага, подаци се од стране компјутера скупљају и аутоматски упоређују, доводе у везу и вреднују. Убрзаним развојем ‚вештачке интелигенције‘ ти процеси постају све бржи и ефикаснији.“ Ови амерички дисиденти су иначе потврдили, да су и остале тајне службе „НАТО-демократија“ упућене у ово чињенично стање, да су учествовале у читавом пројекту „Великог брата“ и да и даље учествују.

Нарочито често се у том контексту помиње немачки БНД, али и британске и француске тајне службе.

Утолико је занимљивије да се управо у немачким медијима већ годинама шири и јача протест, да расте огорчење и да се захтевају правне и моралне консеквенце, као и заустављање опасног тренда тоталитаризације западног друштва.

Тако коментатор Ханс-Улрих Јергес (Hans-Ulrich Jörges) у недељнику „Stern“ 25. јула 2013. пише и следеће:

„Замислимо за тренутак да се иза свега овога налазе Руси.

Руси су, дакле, преузели контролу над интернетом, они су – као Американци после терористичког напада на Светски трговински центар – свуда по свету основали тајне затворе и тамо мучили илегално ухапшене.

Руси су изградили некакав свој Гуантанамовск (аналогно америчком затвору у Гуантанаму, у војној бази на Куби, прим. аутора) и држе тамо потпуно противправно затворенике, Руси воде необјављене и међународно-правно недопустиве ратове беспилотним летилицама свуда по свету.

Како бисмо се у том случају сви ми само оборили на њих!

Али ово су сад Американци и Британци!

Врло је сумњиво, да ли би САД са једним оваквим ставом у односу на људска права данас имале било какве шансе да уђу у ЕУ. А тек Британци? Који бестидно краду све могуће информације о нама?

Американци шпијунирају читаву нашу привреду, они су својим трулим хипотекарним кредитима гурнули читав свет у финансијску кризу и натурили нам – заједно са Британцима – проклетство investment-benking-a.

Непријатељ није више на истоку. Ми у међувремену имамо противнике на западу.

Наше Савезно јавно тужилаштво би у суштини морало да отвори званичну истрагу против председника САД, против председника Владе Велике Британије и против свих њихових службеника.

Наше тајне службе би морале да узврате ударац, али оне су умешане у све то…“

Тешко, дакле, да би се међу онима, којима демократија, људска права, слобода мишљења и говора заиста леже на срцу, нашао неко ко не би поздравио вест: „Џулијан Асанж и Роберт Сноудон да поделе Нобелову награду за мир!“

Јер они се својом истинољубивошћу и храброшћу боре за управо те вредности.

Но идеолошка помоћ и „оправдање“ развоја ове нове и изузетно опасне појаве тоталитаризма на Западу каткад стиже са апсолутно неочекиване стране. Овде пример колико жалосног, толико и поразног падања не само на испиту хуманизма, етике и морала, већ и основног здравог разума, које је себи дозволио Александар Дугин, величајући својевремени бољшевички државни терор (Рустем Вахитов: Одговор А. Дугину или зашто је опасна апологија терора. Стање ствари, 14.08.2023.). Дугин изјављује:

„Ја сам присталица репресија. Истовремено, разумем да оне могу утицати не само на кривце, већ и на невине. Ја сам за репресије не само против непријатеља, а тим пре мојих личних непријатеља, него сам за репресије уопште. (…) Држава је једина инстанца која има право на легитимно насиље. Насиље које спроводи држава није и не може бити кривично дело. Једноставно зато што је држава та која увек одлучује шта је легално, а шта није.”

Дошло је, дакле, време да и политичари са „мрачне стране“ Запада увиде своју заблуду и престану да означавају Александра Дугина као „Путиновог филозофа и идеолога“, већ као свог сопственог „адвоката и идеолога“.

Адвоката у смислу advocatus diaboli.

Никада не бих могао да помислим да ћу доћи у искушење, да Александру Дугину пренесем пуно поздрава од Адолфа Хитлера, Анте Павелића, Јосифа Стаљина, Јосипа Броза Тита, Пол Пота, Иди Амина, итд.

Колико жалосно, толико и поразно.