СВЕТИ ВЛАДИКА НИКОЛАЈ – ИСТИНСКИ СРПСКИ ПРОРОК ( ПРИРЕДИО ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ )

КО СУ БИЛИ ПРОРОЦИ?

 

Пророци су били оруђа преко којих је Бог откривао Себе и Своју вољу, изражену у заповестима, које су имале васпитну сврху: да људе одврате од зла или греха и упуте на пут врлине и друштвеног благостања. Сваки пророк опомињао је своје сународнике да се чувају идолопоклонства, а кад је ово узело маха и запретило да поплави цео свет, Бог је изабрао јеврејски народ да буде чувар вере у једног, правог Бога и Божјег обећања роду људском о послању Месије – Искупитеља на земљу ради откривења истине људима и спасења. Како су и Јевреји, живећи у заједници са другим, идолопоклоничким народима, долазили у искушење да падну у идолопоклонство, пророк Мојсеј опомињао је: „Чуј, Израиљу, Господ је Бог наш једини Господ. За то љуби Господа Бога својега из свег срца својега и из све душе своје и из све снаге своје“ (5. Мојс. 6, 4–5).

Тако су пророци, особито код јеврејског народа, имали задатак да одрже веру у једнога, правога Бога и припреме људе за дочек Месије, кога су неки од њих у својој духовној визији сагледали и описали, на пример Исаија, који је неке моменте из живота Месијиног тако детаљно описао, као да је његов савременик и пратилац, због чега је назван старозаветним еванђелистом, а међутим живео је на неких седамсто година пред долазак Месије на земљу.

 

 

ПРАВИ И ЛАЖНИ ПРОРОЦИ

 

 

Пророци су не само усмено објављивали људима Бога и вољу Његову него су, по наредби Божјој, и записивали оно што им је Бог откривао. Њихови сакупљени и сачувани списи сачињавају Свето Писмо Старог Завета.

А кад се у плану Божјег управљања светом навршило време за појаву Месије на земљи, посла Бог Сина свог, који се као човек Исус Христос натприродно заче од Духа Светога и роди од пресвете Дјеве Марије (Гал. 4, 4).

Господ је Бог, „који је Свједок вјерни“ (Откр.1,5). Он је у Еванђељу рекао: „небо и земља ће проћи, али ријечи моје неће проћи“ (Мт.24,35). Зато Дух Свети, који је говорио кроз пророке и праведнике, и кроз њих сведочио свету, говорио је и откривао само оно што је у сагласности са Светим писмом (Закони поновљени13,1-5; Мт.7,15-23). То посебно морају знати они људи, међу којима „дејствују“ самозвани пророци. Ниједно истинско пророштво не може бити у супротности са речју Светог Писма, нити треба веровати онима који измишљају лажна откровења, тобож од Господа. Православни хришћани такве људе требају да сматрају лажним пророцима, о којима је Својим ученицима говорио сам Спаситељ Господ Исус Христос (Мт.24,11,23-26). Лажни пророци, који су испуњени демонском силом, способни су да чине задивљујућа дела међу људима. Међутим, њима се не сме веровати чак ни онда када они говорећи лаж почну чинити чуда. Не сме се заборављати, да су људи у разним временима чинили чуда управо благодарећи демонској сили (Књига изласка. 1,11-12). Истовремено, не смемо бити заведени тиме, што други „пророци“ раде, тобоже, у Христово Име, и по својој спољашњости делују као истински хришћани. Из Дела апостолских ми знамо, да су за своја „заклињања“ Христово Име призивали чак и неверујући Јудејци, синови првосвештеника Скеве (Дел.ап.19,13-16). Зато православни хришћани не смеју бити заведени варљивом спољашношћу тајних јеретика, који се по спољашности представљају као припадници Цркве, који „пророкују“ и, тобоже, чине чуда. Ма ко то чинио, чак био то и анђео светлости, ми смемо веровати само оним чудима којима се потврђују, а не онима којима се нарушавају, еванђелске истине (Дел.ап.16,16-18)

 

 

ТРАЖИМО МОРАЛНЕ УЗРОКЕ

 

 

Позивајући на врлину, пророци су учили људе да искрено верују у Бога и да Му нелицемерно служе, да буду свесни своје огреховљености и да се кају због ње, да буду кротки, праведни и милосрдни према убогима. Бог је Својим изабраницима откривао догађаје како блиске, тако и далеке будућности, и не само у животу њиховог народа, него и у животу суседних народа, па и васцелог човечанства. Њихова пророштва су се свагда прецизно испуњавала, што служи као потврда њихове изабраности и божанског надахнућа. Поред тога, пророци су увек разјашњавали морални узрок догађаја: све што је добро или лоше не догађа се случајно. Знајући који су се елементи овог или оног пророчког виђења већ испунили, верујући човек може боље да разуме шта тек треба да се испуни. Несумњиво је да и Откривење Јована Богослова говори о последњим догађајима света користећи се примерима преузетим из старозаветних пророчких књига.

На тај начин, упознавање са старозаветним пророчким књигама помаже хришћанину да разуме суштину савремених религиозно–моралних процеса и да увиди куда они воде. Поред тога, старозаветне књиге би требало читати у молитвеном расположењу и са смирењем, имајући на уму да ниједно пророштво Писма не бива по личном тумачењу. Никад пророштво не настаде човечијом вољом, него покретани Духом Светим говорише свети Божији људи (2. Петр. 1; 20–21)

Последњи пророк Старог Завета, Јован Крститељ, био је, у исти мах, претеча Пророкованог Месије – Христа, Који се од Бога удостојио да Га крсти у Јордану.

У Цркво Господњој постоје свети људи, којима је дато да виде вољу Божју у историји. Један од њих је био и наш Владика Николај.

 

 

КО ЈЕ БИО ВЛАДИКА НИКОЛАЈ

 

 

Прави српски пророк, човек који је видео судбу свог народа, Свети је Николај Жички и Свесрпски, а његово кључно пророчанство – „Небеска Литургија“ ( о чему ће још, ако Бог да, бити речи ).

Он је овако сликао наше доба, чији творци, по њему, желе да створе „Један Свет, са једним Представништвом, једним језиком, есперантом, једном војском и полицијом, једним календаром, са уједначеним васпитањем, уједначеном етиком, уједначеним уређењем“: “Грађани те евентуалне Светске универзалне државе биће гори од грађана римске империје, много гори. Место оглашеног мира и спокојства и благостања, људи ће се осећати неспокојнији и несрећнији него икад. Кад нису могли уредити своје мале државе на своју срећу, како ће ти исти страсни људи уредити сав свет? НАСТАЋЕ НЕРЕДИ, ПОБУНЕ И РЕВОЛТИ НА СВЕ СТРАНЕ КУГЛЕ ЗЕМАЉСКЕ. ПАРЛАМЕНТИ ЋЕ БИТИ НЕМОЋНИ ДА ТО СПРЕЧЕ СВОЈИМ БЕСКРАЈНИМ ПРЕПИРКАМА, УЗАЈАМНИМ ОПТУЖБАМА И ТОБОЖЊИМ ЗАКОНИМА/…/ ТРАЖИЋЕ ЉУДИ СПАСЕЊА САМО У ПОЛИТИЧКИМ И ДРУШТВЕНИМ ПРОМЕНАМА. ПРОБАЋЕ ПОНОВО СВЕ БИВШЕ ПОЛИТИЧКЕ ЕКСПЕРИМЕНТЕ У ИСТОРИЈИ СВЕТА/… / НАЈЗАД ЋЕ, У СУМРАКУ ИСТОРИЈЕ, ДОЋИ ДИКАТОТОР СВЕТА/…/ Она Светска држава водиће најогорченију битку против Христа и Цркве Његове. Јер, уједначитељима људи, народа и вера, највише ће сметати Христос, Неуједначитељ и Неуједначиви“.

А Срби и Руси су, више од осталих народа, неспремни да се равнају по тоталитарним обрасцима антихриста које им намеће лихварска охлократија Новог поретка. И зато на њих иде зло, корача у гвозденим чизмама од седам миља, усковитлавајући свет у луди ковитлац. А узрок те брзине? У Откровењу Јовановом, Књизи апокалипсе, јасно стоји: “Тешко житељима земље и мора, јер сиђе к вама ђаво у јарости великој, знајући да мало времена има“ (Отк. 12, 12 ). И зато му се жури. И зато убрзава историју.

 

Наш угледни интелектуалац, покојни Марко С. Марковић, из Орлеана, направио је Марковићеву „пророчку рапсодију“, коју смо користили за овај текст. У оригиналу су упућивања на изворе, а овде је само избор из Марковићеве антологије Николајевих пророчких речи.( http://borbazaveru.info/content/view/1834/)

 

 

ПРОРОЧКЕ РЕЧИ НИКОЛАЈЕВЕ ( ИЗБОР МАРКА С. МАРКОВИЋА )  

 

СТАЊЕ У КОМЕ СМО ДАНАС

 

„И сви ће вас омрзнути имена мојега ради“, рекао је Спаситељ својим апостолима. То се наравно и збило на апостолима. Али се буквално збило и на Србима.

Питамо се у чуду и у јаду нашем каква се то промена деси с нама. Какво нам беше јуче и какво је Данас! Јуче бисмо слободни и разговорни, и имасмо много пријатеља свуда око нас. Данас, ај Боже, данас ево робови смо, без речи и без разговора, без рођака и без пријатеља. Као да смо у сну пренети неком волшебном силом милион миља далеко од отаџбине наше и за милион година далеко од јучашње слободе наше.

 

СМИСАО НАШЕ ИСТОРИЈЕ

 

Судба србскога народа више личи на судбу многострадалног Јова него ли судба ма кога народа у хришћанском свету.

Страдање је централни факт наше историје.

Што је српско тело било више мучено, српска душа се све више уздизала…

Страдање кад-кад слама веру. Али србско страдање јачало је веру србског народа. Са вером је долазила нада, са надом снага и тако су Срби издржали најтеже и најмрачније ропство, икад забележено у историји.

Основна и непрекидна линија србске историје за последњих 800 година може се изразити са две речи -СЛУЖБА ХРИСТУ. У овом периоду времена од 8 столећа, србски народ је био истински Теодул, тј Божји слуга или Христодул, тј Христов слуга, што је једно и исто.

Судба свих праведних народа уопште слична је судби Христовој, но ниједног тако као србског народа. Страдао је и велики руски народ, но ни за трећину не, колико Срби. Страдали су и Грци, али много мање, јер су се вештином и концесирањем бранили. Крст Румуна и Бугара био је несравњено лакши од крста србскога. У турском царству Срб-Милет био је најомрзнутији. У Аустро-Угарској исто тако. Зашто? Зато што су Срби упорно стојали са Христом и борили се за крст часни. Зато што нису давали мира својим господарима ни живи ни мртви. Јер и крв мртвих Срба вапила је Богу и мучила савест угњетача. Ај, како су често мртви страшнији непријатељи човеку од живих.

Христос је за Србе био сам смисао живота и борбе, и страдања и умирања и слободе и обнове и рада.

Служење Христу оплеменило је србски народ и учинило га најдушевнијим народом на свету.

Шта је србски народ постигао својом Теодулијом, својим служењем Христу Богу? Постигао је све, и постизаће све до смака света, што један народ постићи не може. Постигао је то, да за 800 година није имао верски рат нити економски рат, ни туђинца за владара увреме своје слободе.

 

ПРОПАСТ ЗАПАДА

 

Србија је сусед Европе, али Србија није Европа. Нека помогне Европи ако хоће и може, али нека се не улева у Европу и не губи у Европи.

Наш је општи закључак да је Европа болесник који се прави здрав; бесомучник који се прави паметан; сиромах који се прави богат и беспомоћник који се прави силан.

Европска цивилизација (је) угрожена због болести људских душа.

Осиромашио је духовни живот људи, јер су остали без способних и умних вођа, који би их својим ауторитетом ујединили ка великим и заједничким циљевима. Нигде нема великог државника, способног да води и управи поглед свога народа према великим циљевима будућности. Ово је најдубљи и највећи узрок целокупне пометње и забуне које постоје у европским земљама.

Моја теза је једноставна и јасна. Ја тврдим: Европа није више центар и средиште светске цивилизације – која је изграђивана на темељима хришћанске вере преко 19 стотина година. Европа је у 18 веку престала бити центар најнапредније светске цивилизације. Она сада посрће и тетура се по самој ивици провалије сопствене пропасти, похлепно се хватајући час за ове, час за оне променљиве вредности. Европа је помрачила извор светлости, изгубила прави пут и постала несигуран водич човечанства у будућности. Европа се мора повратити своме извору светлости и надахнућа из којих су вековима проистицала највиша достигнућа њене цивилизације. У супротном, по законима историјског збивања, она се креће путем пропасти и гашења сопствене цивилизације.

Као што су постојали очигледни предзнаци Светског рата пре но што су непријатељства стварно почела, тако сада имамо предзнаке моралне и материјалне пропасти и краја појединих епоха.

Тешко теби, Европо, тешко теби, Гордости Бела! Да је морском песку проповедано Моје Јеванђеље хиљаду година, он би се дигао са дна на површину и засјао би дијамантским сјајем. И земља би већ постала достојна сапутница осталих звезда. А ти си Ме избацила ван као непотребног роба, и почела робовати своjoj мисли и својој жељи. Сама себе си осудила и не треба нико да те суди. Настају само дани извршења осуде.

Послужила си се Мноме само као мостом из варварства некултурног у варварство културно, тј варварства невештог у варварство вешто. И сад си за собом мост порушила.

 

НОВИ СВЕТСКИ ПОРЕДАК КАО НОВИ ВАВИЛОН

 

Наш двадесети век почео је да личи на стару Ниниву. Тек је освануо, он се представио свету: мени је име Будућност. Он се рекламирао као век мира и културе. Међутим, на сваке три досадашње године долази по један рат. На својим капијама он је одмах показао натпис: рад и човекољубље. Међутим, најинтересантнији његов досадашњи рад односио се на човекоубиство. Зар није демантован Христос нашим веком?

Вавилонска кула! Читали сте у Светом Писму Божјем о Вавилонској кули. Чир на земљи! То је био чир на послепотопском човечанству.

Стару Вавилонску кулу нису зидари могли завршити. Није им дао Бог и хтео… Зар не видите, браћо, како је Бог збркао језике и зидарима нове Вавилонске куле! Нико никог не разуме. Свак само себе правда а -друге осуђује. Свак је ратник против Христа и против свога ближњега. Може ли такав град остати? Може ли таква кула досегнути до небеса? Никако. И кула се руши и град постаје пуст. Божја воља се врши а не људска. А када Бог запрети, дићи ће се сви народи, света против ове нове Вавилонске куле, и доћи ће и разориће је до темеља.

Ваистину вам кажем, срушиће се Вавилон Велики до испод темеља. Јер је у зидове његове ушао црв са Голготе, који га разгриза у прах и пепео.

Ваистину, напразно вас теше мудраци ваши: „Тврди су зидови Вавилона, нико их не може порушити“. Гле, печат је ударен на декрет и рушење је почело.

 

 

КАКО СУ НАС НАПУСТИЛИ И ОКЛЕВЕТАЛИ

 

 

Западна Европа се почела показивати непријатељ наше слободе… Сви су путеви Западне Европе немилост и лаж.

Ја и данас памтим једну реченицу из Нове Слободне Пресе, сутрадан по објави рата Турској од стране хришћанског Балкана: „Нека би Свемогући дао победу отоманском оружју! “

Изневерише нас сви кнежеви људски и сви синови човечији! Погазише заклетву, попљуваше пријатељство. Задану реч одуваше од себе као ветром и затрубише у све трубе реч издаја!

Да је европско човечанство направило савез са смрћу и уговор са папом, то је најјаснија чињеница од свих чињеница у светској историји за последњих двеста година… Европски империјалисти разносе смрт по целоме свету. Европски револуционари носе барјак смрти. Модерна Европа је синоним смрти. Неће да зна за живот после смрти.

У наше дане више се виче о миру и више се народи спремају за рат него икад пре нас. Тешко да та дволичност не буде кажњена ратом… Идући рат као и прошли већ је заслужен од људи.

Свет је одступио од истине. Да не говоримо о незнабожачком свету, хришћански свет је одступио од истине. А кад се за длаку одступи од Истине, за километре се одступи од правде и поштења. Хришћански свет је постао дакле неистинит, неправедан и непоштен. и то у толикој мери, да је у томе превазишао народе нехришћанске.

Лаж се куне истином, и тиме признаје истину за битност а себе за сен. Лаж се не куне лажју, јер ништа се не наслања на ништа. У својој немоћи лаж тражи налон на истини. Што распрострањенија лаж, распрострањенија и заклетва.

Када је Каин убио свога брата Авеља, мислио је да ће прикрити свој злочин само једном речју НЕ. Планине су од тада промениле свој облик, реке свој правац и ветрови своје путеве, али Каини нашега времена још нису променили своје методе из старине. Они још увек убијајући вичу – НЕ!

Када лажов мисли да је на врхунцу свога успеха, уствари, тада стоји на граници своје пропасти. О, мудро и стрпљиво срце, дозволи лажи нека порасте до џиновског узраста, да би показао свету њен страшни пад и да тако отвориш очи онима који су слепи и који се надају успеху помоћу преваре и лажи. Божја тврћава света почива на истини, а свака сломљена цигла у њој осућена је на пропаст.

 

 

ИМА ЛИ СМИСЛА НАШЕ СТРАДАЊЕ

 

Остависмо Тебе, вечну Истину и доброту, па се полакомисмо за шареним лажима оних који су туђини и Теби и нама. Ухватили смо радознало шарену змију за реп, и она нас уједе. Склизнусмо с пута светих предака наших и упутисмо се широким путем туђинским. Зато Ти посла туђинце у нашу кућу, да би се ми ужаснули познавши их изблиза. Срце наше охладне према Теби, и ми се почесмо наклањати ка онима који Тебе одричу и мрзе. Зато си нас дао у руке безбожника и бездушника, да нас газе као мраве и кољу као овце.

Шта то сама са собом разговараш, старице српска? Што седиш сама на тој гомили камења? Село су ти, велиш, непријатељи спалили, народ побили, цркву разорили. И ти си од целога села сама остала. Седиш на камењу од разореног олтара, јер ти је то камење свето и драго. А разговараш сама са собом, јер немаш с киме другим.

Што нам цркву разорише, питаш? Све, све, али шта им је црква крива? У тој цркви ти си се крстила, у њој венчала, у њој причешћивала, у њој покојницима подушја давала. Како то да се догоди, да ти надживиш ту милу цркву, која је надживела многа времена и покољења? Зар су бољи и Богу угоднији они који нас овако разорише и упропастише?

А што питаш, старице драга, зар су бољи од нас они који нас сатрше и упропастише, и на то питање постоји стари одговор. Заиста, нису бољи него гори. Недела њихова сведоче о њима, да су гори. Никада се Срби нису показали тако бездушни и нечовечни као што су се они показали. Но такав је начин Божји од увек, да када добар човек или народ сагреши, Бог шаље на њега горега од њега.

Ако ме опет питате „Шта је Србија сада? “ Ја бих одговорио: „Стари вавилонски краљ, разоритељ Јерусалима, постидео би се кад би данас угледао разорену Србију, тако је било несавршено његово дело у упоређењу са злочином великог Ловца и његових паса.

 

О БУДУЋЕМ ОПШТЕМ РАТУ

 

… Сви ратови у свету, у којима су и уколико засијали зраци милости, поштења и витештва, сви ратови који су могли дати надахнућа бар једној доброј песми -идила су према рату који свету предстоји. Јер будућим ратом неће се циљати само победа над противником него истребљење противника. Потпуно уништење не само бораца него и целе њихове породице, њихових родитеља, деце, болесника, рањеника и заробљеника, њихових села и градова, стоке и кошева, железница и друмова! Пламен који не мисли и не прави разлику!

Цифра будућег рата превазићи ће у сваком погледу, осим у погледу поштећених, цифре свих осталих ратова у историји рода људског. У току самога рата биће мобилисани и дечаци од дванаест година па на више, и многе жене и девојке.

Но тешко је описати људским језиком ону бурну и тамну ноћ, испуњену злочином, ужасом и хаосом, у коју Европа с Америком гредећи вуку собом сав остали свет.

 

 

 

ЗА САВЕЗ ПРАВОСЛАВНИХ НАРОДА

 

Има ли онда откуд било светлости? Има ли наде, да би се овај небивали пожар могао угасити?

Немојте се преварити да станете уз оне који изгледају као да су победници а који су стварно унапред побеђени. Станите одлучно уз онога који је давно рекао: „Ја победих свет“; који је дакле био непогрешни пророк својих сукцесивних победа, који је унапред прогласио Себе победиоцем у свима борбама и биткама до краја времена.

Србски народ мора чврсто стати на свој историјски пут служења Богу и, уколико је скренуо, мора се повратити на тај пут… Начело прво: одбацивање свих и еманциповање од свих неправославних идеологија и туђинских уплива на ма коју грану народног живота. Начело друго: прихватање служења Христу Богу, попут свих прошлих поколења и свих славних предака наших.

Да се Срби уједине и не цепају више духом партизанства. Нису ли нас непријатељи вековима цепали и раздирали? Зар ћемо подражавати непријатеље своје а не ону браћу која се жртвоваше за јединство – чујте: за јединство а не за поцепаност – свих Срба, и не само Срба?

Судбодавац Бог одредио је Балкану место изнад Истока и Запада. Да ли ће Балкан разумети и прихватити ту промисаону судбу или ће бити смрскан као орах између чекића и наковња?

Срби се морају вратити на идеју свога великог Вожда: Савез свих православних народа на Балкану с наслоном на православну Русију. И то све не ради царства Земаљског, него небеског, не ради славе и величине државне него ради служења Христу Богу.

Царство православних народа са царством свете Русије може донети целом човечанству срећу и остварити оно мистично хиљадугодишње царство мира на земљи, које се показало на Патмосу у визији ономе славном апостолу визионару, светом Јовану Евангелисту… Речено је србском пословицом, да на мрзану кућа остаје. А у руским народним причама увек је презрени и „глупи“ Иванушка на крају морао спасавати своју браћу, која су се правила паметнијом од њега. Тако ће православни Словени са осталим православним народима, као мрзан и презрени Иванушка, спасавати обе хемисфере света, Исток и Запад.

 

НАДА ПОСТОЈИ

 

Немојте мислити, молим вас, да је наша вера у највишу победу добра над злом поколебана нашим страдањем.

Наши владари су увек говорили да се Србија мора борити за истину иако у почетку изгледа да она неће победити.

Па ипак, ми се надамо. Ми се боримо за слободу и правду. Наша борба за такве идеале могла би бити потпун неуспех само ако не би постојао Бог. Али има Бога, цела Србија верује у Бога. Наша борба не може пропасти, као што ни наш Бог није привиђење… Последњи чин велике трагедије није смрт него васкрсење. Ја не верујем да ће Србија потпуно умрети.

Непријатељи су ме више гурнули Теби у наручје него пријатељи. Пријатељи су ме везивали за земљу, непријатељи су ме дрешили од земље, и рушили сва моја надања у земљу.

Ови су ме учинили странцем угземаљским царствима, и непотребним становником земље. Као што гоњена звер нађе сигурније склониште него негоњена, тако сам и ја, гоњен непријатељима, нашао најсигурније склониште, сакривши се под Твој шатор где ни пријатељи ни непријатељи не могу погубити душу моју.

Заиста, гоњењем вас неправедни деле од себе; а ви треба да сте одељени од њих. Не гоне ли вас, изједначиће вас са собом.

Добро је што вас гоне. Доказују тиме, да нисте што и они, нити они што и ви.

Преслани сте им ви, ваистину. А они су навикли на бљутава јела.

Шта вреди што вас задржавају на вашем путу? Ко задржава реку, спрема поплаву.

Праведници, ви сте омрзнути не зато што говорите о правди него зато што сте ви правда. А друштвени грозд воли да слуша приповетке о правди но не воли да види правду. (53)

+++

Поштеди остатак Срба, страшни Господе!…

Ако смо ми живи недостојни Твоје милости, а Ти послушај наше мртве, који Тебе славном смрћу прославише а нас растанком ожалостише. И због њих, призри и услиши нас недостојне. Амин.