Рељић: Као што Бењамин Калај није успео да створи босанску нацију – неће ни Кристијан Шмит

ДА ЛИ је могућа босанска нација – питање је које понекад пролети босанско-херцеговачким јавним мњењем као метеорчић. И угаси се до следеће прилике.

Пре неки дан је таква једна трибина уприличена у главном граду Федерације БиХ а део тог мини-спектакла бејаше и да на то питање одговори присутна публика. Око педесетак њих је „готово једногласно подизањем црвених и зелених листића, потврдно одговорило на постављено питање“.

Чега је то доказ у земљи Босни?

„Резултати истог испитивања били би у потпуности супротни када би се спроводили у другим дијеловима земље“, одмах ту је рекао учесник расправе Твртко Миловић, хрватски новинар у Босни и Херцеговини, а имајући на уму Републику Српску и западну Херцеговину.

Последица ове очигледности, по Миловићу, јесте да је „та нација практички немогућа, у овоме тренутку, у овом времену и у овим границама БиХ“, јер „ми имамо заиста формиране три етничке заједнице које имају своје компоненте и које се не дају разбити силом. Дакле, могу можда неким другим путем, али не силом.“

Да реалност не мора бити граница потрудио се на лицу места потпредседник Федерације БиХ Игор Стојановић налазећи „да постоји много људи који се осјећају првенствено као Босанци и Херцеговци и којима је то први идентитет, прије и вјере и прије бошњаштва, хрватства и српства.“

Реч је о политичару из Социјалдемократске партије БиХ који је према званичној биографији на сајту председништва Федерације „остварио значајну каријеру у којој је стекао широк спектар искустава, од социјалног рада, савјетовања у правосуђу, до вођења кошаркашких репрезентација. Ова ширина перспективе обликовала је његово политичко вођство, чинећи га посвећеним побољшању права и могућности за све грађане Федерације Босне и Херцеговине… Стојановић је показао непоколебљиву посвећеност демократији и социјалној правди.“

Овај социјалдемократа, изгледа, не сумња да босанска нација постоји, иако не може да се уочи на терену. „Сматрам да је босанска нација најугроженија нација у БиХ и да сва прича од представника Срба, Хрвата и Бошњака је уствари само један продукт национализма, а суштински требамо разговарати о угрожености Босанаца и Херцеговаца у сваком случају.“

Та врста виђења иде много даље од „оптимизма“ који је водитељ Радио Слободне Европе Будо Вукобат у фебруару 2011. извукао од главног уредника обновљене Босанске виле, чувеног часописа с краја XIX и на почетку XX века, Жељка Граховца: „Лично стојим на становишту да данас нација може бити само Босанац у Босни. Какав је систем вриједности и како су ствари постављене данас, када би неко хтио да се изјасни национално, као Босанац, тешко да би то могао. Тражи се да се етничко поријекло или конфесионална припадност у специфичној мјешавини турбулентних односа између то троје извуче као некакав национални идентитет. За мене је то Босна, али то се види и из имена Виле, из њеног програма и њеног редакцијског концепта.“

Тешко је разумети на шта се овај уредник Босанске виле позива: часопис су 1885. основали учитељи Српске школе у Сарајеву, а њени оснивачи су оставили поруку редакције сарадницима и читаоцима децембра те године: „Ми смо учинили све оно што се од нас захтијевати могло, а сад стоји до вас, да покажете колико сте свјесни Срби и колико своју књигу љубите – падне ли ‘Босанска вила’, као српски једини лист у овим земљама, онда немојте никога кривити – само носите гријех на својој души.“

На тим основама око Виле су се окупили Алекса Шантић, Светозар и Владимир Ћоровић, Дучић, Дис, Петар Кочић, Вељко Петровић, Црњански, Димитрије Митриновић као и муслимани Сафвет-бег Бешагић, Муса Ћазим Ћатић, Осман Ђикић, па Иво Андрић, Тин Ујевић…

Ти основи заједништва су били реални. Суживот и одржавање нормалне свакодневице. Слично као што и на сарајевском разговарању рече Жарко Папић, политички аналитичар: „босанство је заједништво, заједнички живот, идентитетска држава“, али то „не значи да треба гушити националне одреднице и ликвидирати националне идентитете“.

Пошто је Босна и данас окупирана, поређење са временом с краја XIX века је разумно и плодотворно: на пример, важно је да се разуме да као што Бењамину Калају није успело да створи босанску нацију, тако је то илузорно очекивати од Кристијана Шмита.

Калај је објашњавао да је разлог за забринутост аустро-угарске власти у време оно била „’у повећаној самосвијести српско-православног дијела становништва’, али (које) се не показује као непослушност или непријатељски однос према управи, него само као ‘повећано самоосвјећење, једно израженије испољавање српске свијести’. Тој појави као и неким другим везаним за њу, требало је, по Калајевом мишљењу, уклонити тло у земљи употребом различитих средстава. Као једно од таквих средстава било је и увођење босанске нације.“ (Томислав Краљичић, Калајев режим у Босни и Херцеговини 1882-1903)

А да би разумели како ту нема нових идеја ваља забележити да је „Земаљска влада најзад, не обазирући се на мишљење стручњака, објавила 1890. године Граматику босанског језика за средње школе… Босанска вила је појаву граматике пропратила кратким коментаром и са подсмијехом, очигледно указујући на неоснованост тога подухвата. ‘Као што видимо, књига је написана за употребу у средњим школама. У њој је наука о гласовима и облицима. Ово за сад само узгред спомињемо, молећи сваког нашег читаоца, да се не зачуди натпису, јер то није никаква новина: одавно ми виђамо на школскијем свједоџбама тај назив. Ето у гимназији сарајевској учи се земаљски језик, а у препарандији и трговачкој школи босански! Јамачно ће на скоро избити откле и граматика херцеговачког језика, јер тако би захтијевала равноправност. Иначе, Херцеговци су у праву да протестирају, зато што ће они учити босански, а не херцеговачки.’“ (Краљачић)

Али разлика Калај-Шмит је непремостива. Прво, Калај је долазио из окупаторске државе која је имала знања и вештине за вековна контролисања националних група у сложеној хабсбуршкој монархији. То је за Кристијана Шмита недостижна улога. Овај човек је ту гурнут из круга Ангеле Меркел да нешто ради, шта год, и да плата буде добра.

Приватно у Шмитовом случају надилази системско: његова држава се није потрудила ни да буде послат по важећој процедури. И кад се јави да би он да среди наставне програме историје у Републици Српској и Федерацији то не значи да он ишта о тој замршеној прошлости зна, али он мисли да то није ни важно – јер историја ту није да би се деца упознавала с прошлошћу него да би он могао у годишњем извештају да упише шта је радио. И то нешто што ће тамо бити оцењено као добро.

„Питање народне просвете кључно је питање опстанка једног народа“, подсетио је тим поводом историчар Чедомир Антић. „Правдајући свој ауторитарни, асимилаторски и насилнички поход Кристијан Шмит суштински настоји да сруши устав БиХ и да асимилује српски и хрватски народ.“

Даље „у свету који је одавно прихватио постмодернистичку и структуралистичку тезу о томе да историју пишемо на основу извора и да историографија доноси тумачења, а не истине, Шмит наступа као неко ко ће народима БиХ донети ‘истину’ и омогућити њихово помирење. Ово што он ради није, после свега што се догодило извесно, наивно незнање, већ криминални умишљај.“

Криминално је коруптивно, мафијашко, насилничко, штеточинско, убилачко, диктаторско, неморално…

Антић вели да је „настојање да створи ‘босанску нацију’ самртнички рефлекс западног империјализма“ и подсећа да је Шмитов „много интелигентнији, образованији, ауторитативнији и харизматичнији колега Шојбле пре годину јасно рекао да је иза свега страх од босанских муслимана, чију државу део ЕУ не жели. Они мисле да ће стварањем босанске нације спречити исламски радикализам. После су се извињавали, али то је размишљање протеклих деценија испливавало у јавност широм ЕУ и САД.“

То тако не каже, али мисли и Стојановић, човек „грађанске опције“, кад признаје да су у Дејтону „Босанац и Херцеговац у потпуности заобиђени“. А као политичар држи се баналности „да је за опстанак БиХ кључно да идентитет идентификујемо са државом“.

Новинар Слободне Босне Данијел Хаџовић, учесник на сарајевској расправи, се томе не би противио, али „у БиХ су чврсто формирана три идентитета – бошњачки, хрватски и српски, којих се људи неће одрећи.“ „Али, мислим да босански идентитет, да бити Босанац и Херцеговац, треба првенствено третирати као нешто што подразумијева идентификацију са државом Босном и Херцеговином и да то треба бити наткровљујући идентитет у којем ће се довољно комотно осјећати сви грађани БиХ без обзира на њихову етничку и вјерску припадност, без обзира да ли они били Бошњаци, Срби, Хрвати, Роми Јевреји, или припадници било које етничке групе.“

Људи су се после сарајевског разговарања разишли – без уверења да је њихово изјашњавање „за босанску нацију“ ишта друго до игра за једно вече. То тако некако и јесте. У ствари, не резуме се ни коме су покретања ових квадратура круга потребна. Сем као забава о „цветању хиљаду цветова“.

Постдејтонски дани теку…