Емир Кустурица: Дуго припремана засједа, запаћена у идеолошкој кухињи

Никада раније, па ни сада, нисам имао намјеру да вријеђам Црну Гору и њену химну, али, како то често бива, намјера да учиниш добро за једног човјека можда њему и помогне, а на штети буде највише, на крају, онај који изражава бригу и упадне у медијски вртлог који је, у мом случају, настао послије покушаја да се изведе доказ како човјек због позиције средњег прста, у било којој ситуацији, не може бити крив нити суђен.

Лавина закључака, везаних за мој текст, који су преплавили сајтове те новине у Црној Гори и Србији, уопште не одговарају истини. Све личи на дуго припреману засједу, запаћену у  идеолошки хармонизованој  кухињи из чијих клоака  новинари  попут обавјештајаца углас формирају компромитујуће  наслове.

Kао прво:

Ја немам ништа против Црне Горе, дапаче, захвалан сам њеном руководству из времена распада Југославије, највише Милу Ђукановићу, на прихватању моје породице у тешким деведесетим годинама. Тада  сам и постао грађанин те земље и добио личну карту, дакле, прихватио све стандарде на које обавезује тај документ. На шкверу у Херцег Новом, уз помоћ пријатеља, изведен је пројекат „Станица“ који и данас стоји као украс и једно од културних средиша Црне Горе.

Kао друго:

У вријеме  распада бивше Југославије ( друге и треће), истицао сам често да је Црна Гора своју државност стекла прије свих, али никада нисам скривао да ми је тешко пало растурање свих Југославија, од прве до  посљедње. Тако је морало да буде, па сам се и ја прилагодио новим условима и често бивао нападан на Западу, посебно од француских интелектуалаца, да сам србојугословенски националиста и, ево, доживио у зрелим годинама живота, да је прикривено југословенство, до којег не држим нимало, данас најпожељнија политичка идеја, појава која већ личи на политичку коректност.

Kао треће:

Ријечи  се отимају и могу да имају сувишну дозу ироније када човјек жели да постигне ефекат  потребан да би читаоци схватили, у овом случају, бесмисленост судског предмета, који је на основу фотографија мени предочен о средњем прсту Ковачевића, а мој закључак  био је да је ту кривица недоказива. То, наравно, не значи да контрола мисли и онога што прсти укуцају има стопостотну прецизност. Идеја да су ријечи химне Црне Горе капитално дијело Секуле Дрљевића не могу бити доказ да сам ја вријеђао химну Црне Горе. То је закључио неко са тешким  предумишљајем. Неко ко је учитао у мој текст властиту пакост према писцу. А шта може бити више од тога да напишеш текст химне звоје државе или да тај текст буде узет постхумно, без обзира на то шта ја мислим о Секули Дрљевићу. Јесам ли ја нешто о њему претходно писао или говорио? Нисам. Никада се нисам уплитао у политичке процесе који су се одвијали у Црној Гори, али будно сам их пратио.

Kао четврто:

Покушај да чујем неке од својих пријатеља и схватим шта се догодило, у  чему је тајна тако снажне реакције, није успио. Један ми је, умјесто разговора, послао СМС са неког сајта као аргумент због којег  не жели са мном да разговара, а текст је гласио – „Уз омаловажавање и вријеђање химне  Црне Горе, Емир Kустурица подржао Марка Kовачевића”. У мом тексту тога нема. Овако ефикасну лаж нису могли, некад давно, да склепају ни ефикасни Гебелсови пропагандисти који за данашње редаре медијске арене  изгледају као распали аматери. Дакле, није неопходно да се омаловажава химна, него је истина да ако доказујеш да Марко није крив, ти, по тој  логици, омаловажаваш и химну. Неће моћи, ништа ме неће зауставити да првом приликом дођем у  Црну Гору и да на било којем мјесту, стојећи у ставу мирно, слушам њину химну.

Kао пето:

Овај медијски вртлог је произведен мојом природом која није никада била усмјерена, али и злом намјером звјери у људском обличју који знају како да убаце нову кост  у арену, нахране масу која истину проналази у новинским написима, а не у ономе што би могло да буде праведно и истинито. Политичка  и идеолошка припадност је, нажалост, постала судбина  данашњег човјечанства. Ја  сам спреман да на себе преузмем кривице које ми припадају. Има  их, нажалост, као и код већине живих људи. Једино што бих опет, да је било ко, са било којим политичким предзнаком, а  не Марко Kовачевић, био  у парадоксалној ситуацији гдје се зумира позиција средњег прста (недоказиво изузев у идеолошкој искључивости) и на тој основи води судски процес, био против и написао неколико редова у прилог унапријед осуђеног.