Никола Н. Живковић: Пеђа Ристић (1931–2019)

Поводом годишњице упокојења доносимо сећање Николе Н. Живковића на архитекту Предрага Пеђу Ристића

Храм Васкрсења Христовог у Пребиловцима је освећен 8. августа 2015. године. После су домаћини, како је то обичај, позвали све госте да дођу у оближњи ресторан да се окрепе и освеже хладним пићем и домаћом храном. Тих дана владале су чувене херцеговачке, тропске врућине. Десило се да сам седео поред Пеђе, а преко пута нас нашао се мени непознати човек. Он је показао велики интерес за Храм. Желео је да упозна аутора тог дела. Био сам присутан њиховом упознавању:

„Ја сам Зоран Мандлбаум, председник Јеврејске општине у Мостару. Част ми је да Вас упознам. Створили сте дело непролазне вредности.“

Пеђа: „Ја сам Предраг Пеђа Ристић, архитекта, аутор пројекта Храма у Пребиловцима.“

Зоран Мандлбаум: „Видим да сте именом и презименом исписали имена стотине српских жртава. То сте добро урадили. Њихова имена треба да памтите. Но, нигде нисам видео да пише, ко су џелати. Ко је, дакле, убио те Србе?“

Пеђа Ристић: „Хрвати.“

Зоран Мандлбаум: „Па што то онда и не напишете!“

После сам са Пеђом расправљао о овом кратком и поучном коментару господина Мандлбаума. И заиста, због чега се у нашим, српским уџбеницима непрестано говори о „усташама“? Зашто макар не напишу „хрватске усташе“? Могуће, да су многи крвници носили усташке униформе, можда чак и већина, но неки су били домобрани или полицајци, а велики број убица били су просто људи из оближњих католичких села. Но, сви су они били Хрвати и спроводили су план Независне Државе Хрватске. А она је имала јасан циљ: једна трећину Срба да се побије, једна трећина да се покатоличи, а преостали да се протерају у Србију. Дакле, то је био озбиљан државни програм НДХ. А та земља уопште није била никаква „такозвана држава“, већ је НДХ била међународно призната од неких седам или осам држава Европе, имала је дакле, своју сопствену војску, законе, суд, полицију, своју валуту „куну“, морнарицу. Словом, усташе нису пале са неба, већ су биле саставни део Независне Хрватске Државе, односно њених полицијских снага. Злочини усташа нису били неки појединачни испади појединих њихових главешина, који су се отели контроли централне власти. Не. Усташе су имале покриће, подршку и благослов највиших представника како хрватске државе, тако и римокатоличке цркве. Зато њихова злодела нису ствар „три камиона усташа“, – како је цинично волео да говори Владимир Бакарић, и тиме јасно желео да умањи хрватске злочине, – већ одговорност сноси целокупни државни апарат Хрватске и то у времену од априла 1941. до априла 1945.

Сем тога, „усташи“ су себе звали и српски устаници, рецимо, у Херцеговачком устанку из године 1875. Тако да је појам „усташа“ веома непрецизан. Вероватно је титоистички режим намерно форсирао да се употребљава тај термин, како би скинуо одговорност Хрвата за злочине које су починили према српском народу. На жалост, неки српски историчари до данас нису схватили да се овде ради о лукавој политици Јосипа Броза, Ивана Крајачића, Андрија Хебранга, Владимира Бакарића, Мирослава Крлеже и осталих хрватских комуниста. Они су много учинили да Хрватска избегне процес денацификације, као што је то после 1945. године био случај са Немачком.

Пеђа је Мандлбауму испричао случај његовог пријатеља, београдског Јеврејина Еизенберга: „Када сам био ухапшен 1966. нико није смео да ми уђе у кућу, сем Саше Еизенберга који је питао моју жену да ли joj нешто треба.“

Зоран Мандлбаум био је веома изненађен, када му је Пеђа испричао да Јевреји нису били само у партизанима, него и у четницима. После тога сусрета, међу њима се развила жива преписка. Пошто сам био непосредни сведок догађаја, Пеђа ми је редовно слао и копије Зоранових писама. Тако Мандлбаум 14. августа 2015. пише Пеђи:

„Zahvaljujem Vam se na fotografijama i članku koji ste mi poslali, iz kojih sam naućio stvari koje mi nisu bile poznate. Iskreno da Vam kažem do sada nisam nigdje pročitao da su i Јevreji bili u četnićkim jedinicama a prvi put sam to vidio u Jad Vašemu. Ja uopšte ne sumljam u autentičnost fotografija a autoritet Jad Vašema to i potvrđuje. Činjenica je da su Jevreji uvijek voleli Srbiju i bili veliki ljubitelji Kralja Aleksandra Jugoslavije, a svoju lubav su i djelom iskazivali svojim učešćem u dva Balkanska rata i I svjetskom ratu gdje su mnogi poginuli (spomenik u Beogradu) i bili odlikovani visokim odlikovanjima. U jevrejskom molitveniku izdanom u Zagrebu 1938 g., koji je napisao g.Nadrabin Miroslav Frajberger, ubijen u Jasenovcu 1942 g. (Stepinac nije htio da ga spasi i zaštiti) nalazi se i molitva „Za Otađbinu i Kralja Aleksandra“ koje se je uvijek za Šabat molila.

Vaše arhitektonsko djelo crkve u Prebilovcima je izuzetno i prije dva dana sa suprugom i dvojicom prijatelja išao sam ponovno da mu se divim, i da ga u miru obiđem. Hvala Vam što ste dio svoga talenta ostavili u selu mućenika Prebilovcima a ovaj dragulj nama Hercegovini na ponos. Pozdrav, Mandlbaum Zoran“

Веома је био погођен изненадном смрћу Зорана Мандлбаума, који је умро кратко после тог сусрета, 9. новембра 2015.

Послератне године биле су веома тешке за Пеђу и његову породицу. Од нових, титоистичких власти били су оцрњени као „великосрпска буржоазија“. Премда је 1945. године имао свега четрнаест година, и њега је нова власт прогласила за „народног непријатеља“.

Међу ретке светле тренутке тог времена, Пеђа се сећа једног путовања на Јадранско море. Ево како је он то доживео:

„Генерација студената архитектуре Београдског универзитета прве године, 1950, ишла је на студијску екскурзију у Котор на иницијативу професора арх. Милана Злоковића, родом из Трста који је имао рођаке у Котору. Реквиран је био само за нас и мали бродић који држао редовну линију транспорта мештана дуж обала Боке, а дон Нико Луковић је био одређен да нам буде стручни водић на том бродићу, те да нас упозна са архитектуром Боке. Дон Нико, римокатоички свештеник, јавно је говорио да је Србин и зато је имао проблема како са титоистичким властима, тако и са врхом римокатоличке цркве.“

Последњих недеља, или тачније, месеци, чули смо се редовно. Наши телефонски разговори трајали би обично пола часа, а често и више. Када бих му се јавио, са друге стране жице чуо бих редовно: „Пеђа.“ То је изговарао јасно, гласно, одсечено, „мушки“. Онако, како то отприлике причају људи, који се познају и добро разумеју.

Последњи пут, колико се сећам, изашао је Пеђа Ристић из стана године 2019, „на својим ногама“, да прославимо Српску нову годину. На тротоару је био лед. Осећао се најсигурнији у чарапама. Тако сам, са Пеђом, аутом, стигао до Шафарикове 5, ја у чизмама, а Пеђа у чарапама. Неколико дана после Српске нове године прославио је 88. рођендан.

Међу нама био је договор, да могу да му се јавим „до два ујутро“. Обично бих му телефонирао – ја њему, или он мени – око десет или једанаест увече. Теме су нам биле различите. Пеђа је, разуме се, обично причао, а ја сам био пажљиви слушалац.

Познајем то и код мог стрица Илије, најстаријег очевог брата, који је доживео деведесет година. Имао је потребу да нађе неког, ко ће хтети да слуша његове приче, или, можда је боље казати, исповести. У том погледу Пеђа није био изузетак. Жалио се, да су готово сви у некој журби, те да мало ко има времена да га саслуша, „а толико тога још имам да кажем“.

Његова трагедија, као што је то чест случај са људима који дуго живе, била је у томе да су му најбољи пријатељи давно умрли. Упознао сам их из његових прича: Вукота Вукотић – Тупа, Леонид Шејка, Дадо Ђурић, Саша Ајзинберг, Оља Ивањицки – и многи други.

Ја сам га упознао релативно касно, тек године 1993. Но, последњих седам или осам година виђали смо се редовно. Чули би се „преко жице“ обично два или три пута недељно. Причао ми је да, уосталом као и многи старији људи, има проблема са несаницом:

„Знаш, Никола, како се ја борим против те болести? Покушавам, на пример, да се сетим неких немачких дечјих песмица, које сам учио у Српско-Немачкој школи, у Београду, године 1940.“

И онда би се пожурио да ми рецитира једну, најчешће ову:

„Ich bin Peter, du bist Paul
Ich bin fleißig, du bist faul.“

Пошто је знао да преводим са немачког, покушавали смо заједнички да нађемо најбољи српски превод, где се не би изгубила ова рима, рецимо „аул“, како стоји у немачком оригиналу.

Изговарао је то као Немац, са савршеним акцентом, дакле, „хохдојч“. Када бих му то казао, радовао би се као мало дете. И уопште, његова природа имала је нешто у себи наивно, искрено, простодушно, безазлено. Управо како су мала деца – и генији.

Шта је све придонело да смо се Пеђа и ја тако зближили? Вероватно и немачки језик, кога је он добро говорио. Знао је неке песме Гетеа и Хајнеа наизуст, „а ти си, Никола, једини кому могу да ове стихове кажем на немачком.“

Најзад, докторирао је Пеђа Ристић на универзитету у Грацу. Повезивала нас је и љубав према српској традицији. Несрећу српског народа и он и ја осећали смо као личну, сопствену. Једном смо ушли у једну кафану недалеко Београда, хтели смо да једемо јагњеће печење. Пеђа се одједном дигао и на запрепаштење власника ресторана, објаснио му је да неће да седи код њега, јер име кафане не стоји на српском, на ћирилици.

Да ли је Пеђа био гениј? Многи његови добри познаници и пријатељи тврде да – јесте. Ја то не могу да кажем, јер ја слабо познајем сакралну архитектуру и математику. Могу само да кажем, да ми се нека његова остварења веома допадају. Храм светог Јована Владимира у Бару, рецимо. Или црква у Требињу, те она у Апатину, поред саме обале Дунава. То сам Пеђи и казао. Зато је одмах после немачких песмица прешао на, чини ми се, његову омиљену тему Евклидову (никада није казао „Еуклидову“) геометрију. Покушао је да ми објасни аксиоме Евклидове геометрије и аксиоме руског математичара Николаја Лобачевског.

Одлично је познавао и волео српску историју и културу. Знао је да подсети своје саговорнике, да је Србин Лазар са своја четири сина 1402. године направио часовник на Спасењском торњу у центру Москве:

„Ми данас досадисмо с оном проклетом виљушком на фрескама, а нико не помиње часовник Србина Лазара. Призрен је тада био европски центар часовничарског заната. Срби се не поносе оним што стварно имају.“

Такође је говорио да не смемо да заборавимо да је на Авали уместо уништене средњовековне тврђаве Жрнов подигнут споменик Југославији, чиме је заувек уништен документ о нашој историји: „Одговорност за овај злочин над српском културом сноси Александар Карађорђевић и његови најближи саветници.“

Био је до краја лојалан својим пријатељима. Често их је спомињао. Већ сам споменуо Ајзинбергове. Ево њихове приче:

„Једног дана, у јесен 1941, Матвеја и Александра хапсе Пећанчеви четници, под оптужбом да сарађују са комунистима. Саслушавали су их у општини Сопот. После три дана у ходнику су видели и Грету. Како није било доказа, пуштени су, а Грета остаје у општини, да ради као дактилографкиња код команданта тог одреда, војводе Милије Мајсторовића. Међутим, после неког времена, срески начелник који је штитио Ајзинбергове је смењен, а нови је послао жандарме да их ухапсе и одведу у логор. Грета је молила војводу Мајсторовића да их спасе, на што је он одговорио: „Добро, тебе и дете ћу спасити, мужа нећу“. Матвеја више никада нису видели. Грета је и даље сваког дана радила у војводиној канцеларији, водећи и Александра. Он пише: „Били смо, заправо, у затвору, али су нас увече, понекад, пуштали кући. Често и нису: тада смо спавали тамо, на поду“. Пећанчеви четници, по његовим речима, „нису били зли људи, изузев војводе и можда још двојице или тројице“. Фебруара 1942. срески начелник је одлучио да се и Грета и Александар пошаљу у логор. Онда им је пришао један четник, ропочевачки богослов звани „Попче“, рекавши да у ствари хоће да им помогне. У суседној кафани попунио им је исправе. Уследило је скривање по Београду, до пролећа 1942. Неки познаници су их чували, а неки су били исувише уплашени. Видевши да не могу дуго, прихватају предлог Душана Стојадиновића: да оду у село Крепољин на Хомољу, где је удата његова сестра. На улазу у кањон реке Млаве зауставља их четничка заседа. „Ми о вама све знамо. Знамо да имате лажне исправе. Признајте ко сте и куда сте пошли. Биће боље за вас“, рекао им је официр. После толико неизвесности, Грети су се одузеле ноге, села је и све признала. Једноставно су чекали да их четници предају Немцима. Александар наставља:

„Четник је мирно саслушао, па скинуо шубару и рекао, прекрстивши се: `Госпођо, захвалите Свевишњем што Вас је надахнуо да кажете истину – ако је то, што сте рекли, истина. Ми смо Краљева Југословенска војска у Отаџбини и нећемо вас предати ни Немцима ни оним четницима од којих сте побегли. Имали смо информације да иде гестаповка са дететом и због тога смо вас задржали…“

Официр који их је сачекао био је поручник Јагош Живковић, командант Млавске бригаде. Потом су упознали и генералштабног капетана Симеона Синишу Оцокољића, команданта Млавског корпуса.

Четници су им рекли да не примају у своје јединице жене и деце, али да могу бити у непосредној близини и на њиховом казану. Ајзинбергови су се неко време осећали сигурно, али, онда су схватили да су и четници прогоњени: од Немаца, Бугара, љотићеваца и белогардејаца. Зато, кад год би кренуле осовинске операције, њима је дозвољавано да се придруже најближој бригади и да се крећу на њеном зачељу.

За две и по године, у том делу Источне Србије, у троуглу Доњи Милановац – Деспотовац – Бор, Ајзинбергови су међу четницима видели Пољаке, Италијане, чланове британских војних мисија, оборене америчке пилоте које су спасили четници, па чак и једног одбеглог Немца. Само нису видели ни једног јединог партизана.

Александар Ајзинберг овако описује први сусрет са партизанима:

„Видели смо, на суседној планини, како долази група од њих десетак. Биле су, међу њима, три девојке. Петоро или шесторо је имало оружје, а остали су се вероватно тек прикључили одреду. Ми смо им с радошћу изишли у сусрет, а они су нам рекли да су нас – заробили! Неко их је обавестио да смо на том салашу и они су дошли по нас. Претресли су нас и одузели нам скоро све ствари. Један од њих ми је скинуо шајкачу са главе и ставио је на своју. Онда су нам узели ћебе, шаторско крило, оно мало лекова и завоја, једну торбицу коју је мајка сашила од неких крпа, џак лешника. Све за трен ока. Напросто, опељешили су нас“.

Али онда наилазе на Црвену армију и с њом одлазе до Београда. Александар овако описује улазак у двориште своје куће, у Улици Гундулићев венац број 53, у које нису крочили од 6. априла 1941:

„У кући неки непознати људи. Питају нас кога тражимо. Били су врло изненађени кад су чули да је то наша кућа и да смо се вратили. Подозриви: `Како кући, па ми ту станујемо! Нисмо ни сами. Четири породице’… Радник нас је дочекао са неприкривеном мржњом. Он је радник, има петоро деце, дошло је време радника, а наше, кућевласничко, прошло је. Изаћи неће, има он стамбену дозволу некаквог комитета, а много стрпљења нема.“

То је била масовна појава у Београду „по ослобођењу“: комунисти су својим присталицама делили куће „буржуја“ – било да су те „буржује“ раније поубијали Немци као четнике, као Дражине људе, или као Јевреје, било да су их они сами управо похапсили и ликвидирали. Ајзинбергови никада нису добили натраг своју кућу.

Једном приликом, онако, у шали, рекох: „Пеђа, ја сам од тебе чуо толико интересантних прича, да могу да постанем и ՚твој Екерманՙ.“ Приметио сам да није чуо за то име, па сам му објаснио, да је Екерман био млад човек, који је последњих година Гетеовог живота, редовно посећивао овог великог немачког писца, а после Гетеове смрти објавио је књигу „Разговори са Гетеом“.

Пеђа није много ни читао, а ни писао. То је и сам више пута казао. Но, то њему није било ни потребно. Он је припадао оној врсти људи, који су активни, који граде цркве, или, како је он волео за себе да каже да је „жиждитељ“. Није му се допадала реч „неимар“. Укратко, жиждитељи, по Пеђи, стварају не само храмове, већ и историју. Другима великодушно препушта да пишу о њему и њему сличнима. Веома је ценио Црнотравце као жиждитеље.

Делио је судбину „народних непријатеља“, па је педесетих и шездесетих година често био затваран, као и његов отац, од титоистичког режима. Међутим, било је и увек има и храбрих, као што мајстор инсталатер из Босне Данило Арсенић који је радио за мог оца пројектанта централног грејања, долазио кришом код нас и за цело време робијања мог оца. редовно нас материјално помагао.

Сем споменутог Данила, помагали су га још двојица: „Милић Станковић сликар који се понудио да нас материјално и морално помаже, као и Александр Саша Еизинберг, грузински Јеврејин који је провео рат кријући се, како сам већ казао, у четама Краљевске југословенске војске у отаџбини, на Хомољским планинама док је његов отац дипломирани архитекта из Минхена оставши у Београду трагично убијен жртвујући се за своју породицу. Између два рата стари Матвеј Еизинберг је као истакнути грађевински предузимач изградио монументални храм Светог Марка у Београду.“

Педесетих година прошлога века Пеђа се највише дружио са колегама архитектима и сликарима. Заједничко им је било то да су били српски родољуби, анти-титовци и да су носили браде: Миодраг Дадо Ђурић са Цетиња, Урош Тошковић–Тоша, такође сликар, Вукота Вукотић–Тупа, архитекта са Цетиња и Леонид Шейка–Љоња сликар.

Као сваки човек, и Пеђа је био везан за своју родну кућу, која се налази у Београду, на Сењаку. Ево што ми је о томе причао:

„Почетком шездесетих адаптирао сам поткровље у Сењачкој број 3, у кући у којој сам се родио, јер сам био избачен из дела стана у истој кући која је била конфискована. Поткровље сам углавном изградио својим личним физичким радом. Само сам један дан имао помоћ од четири надничара с Вуковог споменика. Успео сам којекако да се дриблам с општином око законске грађевинске дозволе, с тиме што сам у предати првобитни пројект-скицу за дозволу у коме је било лажирано минимално решење, које су ми условљавали убачени станари, убацио неприметно оно што сам у ствари извео. Одмах су почела против мене суђења која је покретао убачени станар, ситни удбаш и цинкарош, сликар Бошко Рисимовић–Рисим, која су трајала и после његове смрти, јер је штафетну палицу преузела његова жена Драгослава–Даца. Та суђења трају све до данашњих дана. Поткровље је наследио мој син који се илегално родио и одрастао у њему, и који тек однедавно, после срамних и понижавајућих перипетија, станује у том поткровљу легално, после несхватљиве међустанарске административне борбе између убачених комуниста, и нас „великосрпске буржоазије у пропадању“.

Овај случај такође сликовито показује, у којој земљи ми то живимо. Јер, ово није само случај једне породице, већ хиљаде људи, који су после године 1945. избачени из својих станова и кућа, а у њих су се уселили Брозове верне српске слуге, српски титоистички јаничари. Ни данас, године 2019, законски наследници не могу да остваре своја основна људска права.

А како су то решиле бивше социјалистичке, комунистичке државе? Поуздано знам за Чешку и Мађарску, јер тамо живе моји добри познаници. У Прагу и Будимпешти држава је вратила старим власницима имовину, а људи, и њихова деца, који су од 1945. године незаконито живели у тим конфискованим становима, морали су да се иселе, а државама је им помогла и делом финансирала нове станове. Зашто то не може да се спроведе и у Србији? Из простог разлога, јер Србија није правна држава. У Србији су на власти и даље титоисти. Када то не би било тако, онда би Србија иселила Бошка Рисимовића и његову породицу из Пеђине родитељске куће и помогла им да нађу други стан, а кућу би вратила Пеђи и њеним правим, правним наследницима. А шта српско правосуђе тражи од Пеђе и његове породице? Да Ристићи купе стан Рисимовићима! Отели су му стан и сада Пеђа још мора да својим злотворима и разбојницима плати!

У Пеђином поткровљу на Сењаку основана је позната „Медијала“. Данас се Медијала сматра можда јединим нашим аутентичним уметничким покретом. Ту су долазили често понекад свакодневно Леонид Шејка са својом женом Маријом Чудином, песникињом; Дадо Ђурић, сликар; Вукота Вукотић, архитекта; Урош Тошковић, сликар; Влада Величковић, архитекта и сликар; Оља Ивањицки, сликарка; Света Самуровић, правник и сликар и његова жена правник; Илија Савић, психолог; Миро Главуртић, писац и сликар, покретач Медијале; Слободан Дане Машић, архитекта и издавач; Долорес Ћаће, психолог; режисер Слободан–Бони Шијан; Михајло Ђоковић Тикало, сликар; Милосав Лазаревић (Лаза Буђави), сликар; Милован Видак, сликар; Данило Киш, писац, академик Димитрије Богдановић, Васко Попа, песник; слепа, изузетно образована Љиљана Ристић, полиглота. Ту је једном с Димитријем Богдановићем био и млади матурант Ристо Радовић, данашњи митрополит црногорско приморски Амфилохије, али и други мање познати свештеници и калуђери, као, на пример, отац Силвестар Вучовић.

Познавао је Десу Тревизан. Ево што он Пеђа о њој написао:

„Десу Павловић–Тревизан, чију смо бурну животну историју ми Београђани веома добро познавали, а опет из мудрости то нисам показивао, јер је у том тренутку ՚Деса Баронесаՙ, тако смо је сви знали, очигледно радила у нашу корист и то од срца на врло духовит начин, тако да је чак изазивала и симпатије. Такође је веома повољно писала о нама и Задарској декларацији из године 1966. у лондонском Тајмсу и тако нас је извлачила из анонимности да Удба не може баш тако лако да с нама да ради шта хоће. Деса Тревисан рођена је 1924. у Загребу као Десанка Павловић, ћерка српског трговца и банкара и мајке Хрватице. Приче о њој чуо од свог оца пред Други светски рат. Мој отац је био пријатељ њеног оца, а стари Павловић као угледан и богат Србин из Загреба морао још пре избијања рата да побегне у Београд. Тако сам претурао у глави све приче које сам о њој чуо као дечко. Причало се како је ՚Баронесаՙ прво за време национал-социјалистичке Немачке окупације освојила срца браће Боронијашевић, младих богатих српских капиталиста који су уједно били и припадници Равногорског омладинског покрета, а затим их издала Гестапоу који их мучио и погубио. Одмах по наступању комунистичке окупације опчинила је једног старијег енглеског новинара Брауна и удала се за њега и тако обезбедила себи заштиту. Одмах после тога господин Браун је умро, па се Деса преудала за богатог господина Тревизана, власника бродоградилишта из Трста. Касније, када сам се у јесен 1966. вратио у Београд, пре мог хапшења, Тревизан ме извео на вечеру у Клубу књижевника.“

Пеђа нас је напустио. Да ли је дакле дошло време да се најзад почну да реализују неке од Пеђиних пројеката? Да се, рецимо, изгради споменик, који би нас подсећао на титоистичке, комунистичке злочина над невиним српским жртвама од године 1941. до 1951? А можда ће његов пројекат ускоро почети да се гради на месту хрватских злочина у Доњој Градини?

„Сећам се Београда 1941-1944. Лешеви су тада пливали уместо људи. Вадили су их код Куле Небојше и сахрањивали на лицу места. Вадили су их и на Великом ратном острву, где је никло велико гробље од малих белих крстача. На острву, које су тада држали Немци, сахрањивао их је Тома Максимовић. Поклане Србе вадили су лађари. Ми, Срби, дужни смо да оставимо белег где су ти људи сахрањени и да у историји оставимо траг ко су ове жртве, зашто су уморене и ко је крив за то. Јер, јасеновачки злочин је хрватски геноцид расут Савом од Јасеновца па све до Црног мора. Никада после рата та гробља нису обележена. Жртве су у огромној већини биле Срби, а убице Хрвати. Међу српским жртвама било је много деце и жена. Вероватно због „братства и јединства“ и да не увредимо Јосипа Броза, који је био Хрват, није се смело да говори, ко су жртве, а ко џелати.“

Говорио ми је много о титоистичким жртвама: „Овај хрватски диктатор, уз помоћ српских јаничара, побио је од октобра 1944. до краја децембра 1945. српску елиту: интелектуалну, научну и економску. Ни ове масовне гробнице нису обележене. Од овог губитка српски народ се није опоравио до данас.“

Када бих га питао, од стотињак цркава које је пројектовао, које би три њему биле најдраже. Обично би одговорио овако:

„Црква посвећена Благовестима, Херцеговачка Грачаница, на Црквинама, Требиње, освештaна 2000 године; Црква посвећена светом краљу Јовану Владимиру, Бар, 2015; а трећа – Црква Христовог Гроба, Пребиловци, Херцеговина, 2015.

Истина, овоме би често додао и још неке, као што је црквени дом Светог кнеза Лазара у Бирмингему у Енглеској са црквицом Свете Евгеније (завршен и освећен 1989. награда принца Чарлса); Крстионица Светог Саве у манастиру Каони (завршена и живописана 1984); црква Светог Георгија на Равној Гори (завршена и освећена 1998.); црква Сабора Светих Апостола у Апатину; црква Успења Богородице на Златној Обали код Брисбејна; црква Свете Тројице у Гацком 1999; пирг и капија манастира Тврдош у Требињу почета и завршена 2000; крст четника Попа Радојице у Гацку; црквица у Липову код Колашина;

Верујем, да се речи великог српског писца односе и на Пеђу: „Јесте, досадна је помало старачка говорљивост и склоност ка понављању. Па ипак, колико је боља, ведрија и здравија та слабост од оног мргодног старачког ћутања“. Иво Андрић, „Немири од века“.

Као и већина Срба, и Пеђа је био русофил. Завршавам ово кратко сећање на пријатеља руским буквама: „Вечная память!“

Извор: Часопис „Нова Зора“, број 64, јесен 2019/зима 2020; Билећа-Београд, стр. 388–396.

Напомена: Краћа верзија овог прилога већ је објављена на „Стању ствари“ 9. августа 2019.

Прочитајте још

• Предраг Ристић: Тајна Милешевског анђела
• Предраг Ристић: Слово о Игору
• Предраг Ристић: О Русима у Београду
• Мирослав Симеуновић Симеун: Омаж Предрагу Ристићу
• Драгослав Симић: Предраг Ристић (1931-2019) – градитељ цркава и дрндафона