Александар Солжењицин, омиљен па омражен на Западу: Агресија на Србију 1999. заувек променила Русију

На данашњи дан, пре 15 година, преминуо је славни руски писац и нобеловац Александар Солжењицин. Имао је чудну и тешку судбину, која је укључивала и учешће у Отаџбинском рату. На фронт је послат 1942. године. Одликован је за војне заслуге, али убрзо потом је ухапшен, у фебруару 1945. године, и осуђен на осам година принудног рада.

Чудесно исцељење од канцера, које је он тумачио као плод снаге вере, вероватно је означило преокрет у животу писца. Од тада па до краја живота био је убеђени хришћанин.

Када је дошло до напада на Савезну Републику Југославију 1999. године, одлучно је подржао Србе у јавним иступима, сматрајући да је циљ западне агресије отимање Косова и Метохије.

Такође, тврдио је да је управо агресија на Србију 1999. разбудила и заувек променила Русију и њену „љубав“ према Западу.

Врховни суд прогласио га је невиним у фебруару 1956. године. Било је то у време власти Хрушчова и његовог „отопљавања“. У то време, појављују се први књижевни радови Солжењицина, који му убрзо доносе славу, попут кратког романа „Један дан Ивана Денисовича“.

Године 1970. додељена му је Нобелова награда за књижевност. У то време припремао је чувени „Архипелаг Гулаг“, замашно дело, његов опис и тумачење совјетске епохе. У ствари, „Архипелаг Гулаг“ било је својеврсна бомба, која је подрила темеље СССР-а и Источног блока.

Ухапшен је 1974. године и протеран у Западну Немачку. Године 1976, преселио се у САД, где ће се настанити на сеоском имању, у држави Вермонт. Солжењицин је у почетку на Западу примљен оберучке, као „велика нада антисовјетске пропаганде“, али је релативно брзо, за многе, а посебно за академски естаблишмент, постао непожељан.

У јавним наступима показивао је потпуну одбојност за вредносне моделе савременог Запада, који је сматрао декадентним, конзумеристичким, колонијалистичким и дубоко антихришћанским. Све вредности такозваног либералног модела друштва сматрао је погрешним.

Светова је много

Своје политичке ставове најпотпуније је изнео у чувеном „Харвардском говору“, у коме је упозорио Запад на његову темељну заблуду: не постоји само један или два света, већ их постоји много. То је чињеница коју западна мисао већ дуго превиђа или игнорише. Ова темељна „заблуда“ има свој корен у просветитељству.

Поред два света, комунистичког и капиталистичког, говорио је писац, „имамо и појам ’Трећег света’. Према томе, већ имамо три света. Несумњиво је, међутим, да је тај број далеко већи, само смо превише удаљени да бисмо то спознали. Свака древна и дубоко укорењена самосвојна култура, посебно ако је раширена на великом делу Земљине површине, представља засебан свет, пун загонетки и изненађења за западну мисао. У најмању руку, у ове категорије морамо укључити Кину, Индију, исламски свет и Африку, ако прихватимо тезу да се последња два могу сматрати компактним целинама.“

Осећање западног тријумфализма је пука илузија, упозоравао је Солжењицин. Када осећање тријумфализма, опијености илузорном победом нестане на Западу, испоставиће се да је Солжењицин био у праву: постоје, а постојаће и убудуће, многи светови, али не и „човечанство“, а поготову не вестернизовано (позападњачено) човечанство.

Једино што може да уједини тако различите светове је „борба за нашу планету, и физичка и духовна; борба космичких пропорција“, која већ дуго траје и нипошто „није неко уопштено питање будућности.“

Запад открива своју крхкост и трошност

У не тако давној прошлости, подсећа руски писац, Запад се са лакоћом ширио, освајајући другачије земље и претварајући их у своје колоније. Убеђење о властитој супериорности (како ће се испоставити, сасвим погрешно и лажно) пратио је „уобичајени презир – презир према свим могућим животним вредностима поробљених народа.“

Испод свега, крио се диктат Запада потчињеним: беспоговорна заповест да се модернизују, односно вестернизују, и да безусловно прихвате „западне вредности“ и моделе, „у теорији најбоље, а у пракси најпривлачније.“

Постојало је, опомињао је Солжењицин, а постоји без сумње и данас, „уверење да су сви ови други светови само привремено спречени – рђавим властима, тешким кризама или сопственим варварством и несхватањем – да крену путем западне плуралистичке демократије и усвајања западног начина живота.“

Привидно, био је то „тријумф храбрости и снаге човека Запада“, победа једне цивилизације над другим, и победа једног, наизглед обавезујућег, погледа на свет.

Ипак, показало се да су сва та освајања била кратког даха. Сама „вестернизација“ је појава која се одвијала искључиво на површини, и која је само прикривала чињеницу да се „ти светови уопште не развијају у сличном смеру.“

Током прошлог века, за многе сасвим неочекивано, Запад је био присиљен да се пробуди из те самообмане и веома грубо суочи са стварношћу, откривајући изненада „своју крхкост и трошност.“

Краткотрајна епоха западне доминације

Епоха западне доминације била је само краткотрајна синкопа, не и главна тема светске историје. Та ера се примиче завршетку, или је сада већ иза нас. Било како било, ова епоха није била никаква кулминација у историји света, још мање врхунац који је означио њен крај, као што је то деценију касније тврдио амерички мислилац Френсис Фукујама.

Солжењицин је ове речи изговорио пред харвардским студентима године 1978. године. Говор је оглашен за „пророчки“. С друге стране, изазвао је жестока оспоравања, па и личне нападе на аутора.

После тога, Солжењицин је пао у немилост тог истог Запада, који га је, као оштрог критичара Совјетског Савеза и комунизма, свега четири године раније дочекао раширених руку. То је била опомена коју Запад нипошто није желео да чује.

Када се вратио у Русију 90-их, био је згрожен последицама власти Јељцина и његових друштвених елита. Одбио је сва признања која су му понуђена.

Свој став је сасвим променио у току Путинове власти.