Добро дошли у доба техноцензуре: Америчка администрација у рату против „опасних идеја“

Узнемирујући свет Бредберијевог „Фаренхајта 451“ где се спаљују књиге како би се угушило критичко размишљање постао је у Сједињеним Државама стварност, упозорава интелектуалац и борац за људска права и владавину закона Џон Вајтхед.

На папиру – барем према Првом амандману – Американци су технички слободни да говоре шта мисле. У стварности, међутим, слободни су да говоре само онолико колико државни службеници – или корпоративни ентитети као што су Фејсбук, Гугл или Јутјуб – дозволе.

Добар пример тога су, наводи директор Радерфорд института Џон Вајтхед, интерна документа комисије Представничког дома у којима јасно пише да америчка администрација ради у тандему са компанијама друштвених медија на цензури говора.

Под „цензором“ мислимо на усаглашене напоре владе да ућутка и потпуно искорени сваки говор који је у супротности са наративом који је одобрила влада.

Ово је политичка коректност доведена до најстрашнијег и опресивног екстрема.

Открића да је Фејсбук радио у договору са Бајденовом администрацијом на цензури садржаја у вези са ковидом, од шала преко веродостојних информација до дезинформација, уследила су након пресуде савезног суда у Луизијани којом се забрањује званичницима да комуницирају са друштвеним мрежама на тему контроверзних садржаја.

Упоредивши владине жестоке покушаје да изврши притисак на друштвене мреже да потисну садржај који је критичан према вакцинама против ковида или изборима са „дистопијом“, судија Тери Даути упозорио је да „да је Влада Сједињених Држава преузела улогу сличну Орвеловом ‘Министарству истине'“, наводи директор института посвећеног одбрани грађанских слобода и људских права.

Ово је сама дефиниција технофашизма, оцењује Вајтхед.

Заоденут у тиранску самоправедност, технофашизам покрећу технолошки дивови (и корпоративни и владини) који раде у тандему да би постигли заједнички циљ. Влада нас не штити од „опасних“ кампања дезинформисања, већ поставља темеље да нас изолује од „опасних“ идеја које би могле да нас натерају да размишљамо својом главом и, на тај начин, оспоримо моћ елите над нашим животима.

До сада су технолошки гиганти били у могућности да заобиђу Први амандман захваљујући свом невладином статусу, али то је у најбољем случају сумњива разлика када марширају у складу са диктатом владе. Ништа добро не може произаћи из тога што је влади дозвољено да заобиђе Устав.

Стална, свеобухватна цензура коју нам намећу корпоративни технолошки гиганти уз благослов оних на власти учиниће да живимо у Орвеловој „1984.“ Орвел је свој роман замислио као упозорење, а он се сада користи као дистопијски приручник са упутствима за друштвено пројектовање становништва које је попустљиво, конформистичко и послушно Великом брату, наводи Вајтхед.

Ово је клизава стаза која води до краја слободе говора какву смо некада познавали.

У свету који се све више аутоматизује и филтрира кроз сочиво вештачке интелигенције, Американци су препуштени на милост и немилост нефлексибилних алгоритама који диктирају границе њихових слобода.

Једном када вештачка интелигенција постане потпуно интегрисани део владине бирократије, биће мало маневарског простора и сви ћемо бити подложни непопустљивим пресудама техно-владара.

Вајтхед у коментару наводи примере. Прво су цензори кренули да се обрачунавају са „говором мржње“ такозваних екстремиста, онда су се обрушили на ширење „дезинформација“ о покраденим изборима 2020, Хантеру Бајдену, пандемији…

Одатле, наводи директор Радерфорд института, цензори су развили систем и стратегију за ућуткивање неконформиста. На крају, у зависности од тога како влада и њени корпоративни савезници дефинишу шта представља „екстремизам“, ми људи би сви могли да будемо криви за неки мисаони злочин.

Шта год да толеришемо сада, на шта год да затворимо очи, колико год рационализовали цензуру у име вишег добра, на крају ће се вратити да нас уједе за задњицу, упозорио је он.

Клизав је пут од цензуре такозваних нелегитимних идеја до прећуткивања истине. На крају, као што је Џорџ Орвел предвидео, говорење истине ће постати револуционарни чин.

Ако влада може да контролише говор, може да контролише мисао и, заузврат, може да контролише умове грађана. То се већ дешава.

Са сваким даном, померамо се даље на путу ка тоталитарном друштву које карактерише владина цензура, насиље, корупција, лицемерје и нетолеранција, а све то упаковано за нашу наводну корист у орвеловског говора о националној безбедности, толеранцији. Мало по мало, Американци су условљени да прихвате рутинске упаде на њихове слободе. Тако угњетавање постаје системско, смрт од хиљаду посекотина.

Већ смо срушили богату шуму слобода коју су успоставили наши оснивачи. Нестала је полако, током деценија. Ерозија наших слобода се дешавала тако постепено да нико скоро није ни приметио. Само старије генерације, сећајући се каква је била права слобода, препознају разлику. Постепено, слободе које уживају грађани су постајале све мање и мање важне. Док последња слобода падне, нико неће знати разлику.

Овако се диже тиранија и пада слобода: са хиљаду резова, сваки се оправдава или игнорише или се слегне раменима као да је безначајан. Али ти резови се множе.

Сваки рез, сваки покушај да се поткопају наше слободе, сваки губитак неког критичног права – да слободно мислимо, да се окупљамо, да говоримо без страха да ћемо бити осрамоћени или цензурисани, да одгајамо своју децу како сматрамо да треба, да обожавамо или не обожавамо као наше савест налаже, да једемо шта хоћемо и волимо кога желимо, да живимо како желимо – они доприносе немерљивом неуспеху сваког од нас да заустави спуштање низ ту клизаву стазу на којој смо већ, закључио је адвокат, активиста и аутор Џон Вајтхед.