Владимир Умељић: НЕПРИЈАТЕЉ МОГ НЕПРИЈАТЕЉА ИЛИ НЕОНАЦИСТИ КАО АДВОКАТИ

Радикално десничарска партија „Алтернатива за Немачку“ (АфД) има у овом тренутку подршку од око 22% немачких бирача и на другом месту је по снази, одмах иза хришћанско-демократске (ЦДУ и ЦСУ) а испред немачке најстарије политичке партије. социјал-демократа, али и Зелених и Левице.

Њени предводници се на спољнополитичком плану изјашњавају против НАТО-интервенционизма у Украјини, за прекид ратних дејстава и мировне преговоре са Русијом, противе се унисоној сатанизацији Владимира Путина и сл.

У српским медијима се пак увек изнова појављују њихови политичари, који осуђују нападачки НАТО-рат против Србије и Црне Горе 1999. и наглашавају да и даље виде Косово и Метохију у саставу Србије.

Да ли је то разлог за Русију или Србију да у њима види некакве истомишљенике, савезнике или да се барем поведу за проблематичном изреком: „Непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ“?

Тешко, јер у једној ствари је „Алтернатива за Немачку“ од самог свог оснивања на првом месту, безконкурентно водећа на немачкој политичкој бини а то је – популизам, опортунизам и исувише дубоко укорењени неонацистички став и поглед на свет, врло недовољно маскиран „здравим конзерватизмом“.

Како се, дакле, поставити према овом „адвокатском“ ставу једне политичке структуре, која у својим редовима несумњиво има незанемарљиви број нацистичких носталгичара, али и активних неонациста?

 

Сигурно, више је него добродошло, примамљиво и „мелем на рану“ чути такве гласове са Запада и то од чланова немачког парламента Бундестага и ЕУ-парламента, који не припадају духовно униформисаним водећим елитама и, следствено, социјалној већини „НАТО-демократија“, и наизглед показују слух и разумевање за „оне друге“.

Но то је, као прво, једна врста „двосеклог мача“, јер АфД припада политичким паријама у Немачкој, оном пословичном боксерском „џаку за ударање“. Све остале политичке странке су се, наиме, јавно обавезале да неће остварити никакав дијалог, сарадњу или чак коалирати с њима, тако да све што долази са њихове стране одмах носи негативну стигму неонацизма.

Они сходно томе стоје под сталном официјелном контролом савезног „Уреда за заштиту уставног поретка Савезне републике Немачке“ (Verfassungsschutz).То је, разуме се само по себи, детерминанта извештавања и свих иоле утицајних медија.

Тако да и њихова позитивна реторика у очима социјалне већине (још увек око 78% бирача) служи само као још један доказ исправности негативног става према свима онима, које АфД брани.

Другим речима, ствара се прилично апсурдна ситуација, да погрешни људи изговарају исправне ствари а да то много више штети већ оштећенима, Русима и Србима, него што им користи у очима немачке јавности.

Може се, дакле, говорити о „медвеђој услузи“ (или „Данајским даровима“).

Као друго и важније, њихова искреност стоји под великим и оправданим знаком питања. Сигурно, у принципу је врло наивно очекивати искреност од политичара, стога прецизније – њихова реторика  дефинитивно не одговара њиховим идеолошки условљеним интересима и циљевима.

Погледајмо на примеру водећег кандидата АфД на предстојећим изборима за ЕУ-парламент, Максимилијана Кра, о каквој идеолошкој подлози је реч. Фактички је већ довољна његова програматска и у фебруару ове године јавно прокламована дефиниција Европе и Европљана (Штерн, Хамбург, 01.08.2023.):

„Наша визија Европе, то су Германи, Романи и они Словени, који нису постали хришћани делањем Цариграда.“

Он, дакле, ословљава и изговара оно, што је заједнички садржалац свих западних фактора моћи већ око 1.500 година, наиме, да православни Словени заправо не припадају (римокатолички детерминисаној) Европи, што образлаже и оправдава сваку, па и тренутно актуелну варијанту продора Запада ка Истоку.

Свакако, када је то опортуно, користи се помоћ и оних „Словена, које је Цариград привео хришћанству“, тако Кра хвали „храброст“ свог бугарског колеге, који је на недавном партијском конгресу АфД поводом предстојећих избора за ЕУ-парламент изјавио „да је крајње време да Немачка поново преузме своју улогу велике силе у Европи“.

Кра је то поздравио речима: „Оно немачко, тај германски елемент је политички моћан, делотворан..“

А о рату у Украјини: „Тај рат тамо, на Источном фронту, то није твој рат! Јер тада би морао и ти на Источни фронт, тамо где су твој деда, његова браћа и рођаци већ једном изгубили рат!“

Немачки радикални десничари су, дакле, научили лекцију историје и гледају да истовремено сакупљају „пацифистичке“ политичке поене, свесни тога да се све друге немачке политичке структуре ионако старају за то да два братска словенска народа „који су постали хришћани делањем Цариграда“ крваре и међусобно се исцрпљују, чиме „оно немачко, тај германски елемент“ само може да добије.

Коначно један постхитлеровски Источни фронт, на коме не гину Немци.

Они су даље научили да отворени антисемитизам није опортун, тако да када Кра жестоко напада нпр. амерички финансијски мултиконцерн Блекрок и тврди да исти „покушава да купи читав свет“, његови следбеници само „успут“ и из потиха по правилу додају питање: „Погађајте којој религији следи његов власник (Јеврејин, прим. аутора) Лари Финк.“

Сасвим у складу са национал-социјалистичким противљењем апсолутној превласти капитала и тежњом ка корпоративном устројству друштва, али и са фабулирањем о „јеврејској светској завери“ и намером „овладавања светом“.

Исто тако опрезно је формулисана и њихова програматска поставка: „Актуелно редуковање културе памћења на време национал-социјализма мора се пробити и проширити на позитивне идентитетске аспекте немачке историје“.

Још једна реторички умешна формулација, која се може ишчитавати на различите начине, закључно са схватањем да би требало „редуковати културу памћења у односу на време национал-социјализма“.

Истовремено, не постоје демонстрације отворених неонациста, на којима се подиже рука на хитлеровски поздрава и слушају односно певају нацистичке песме, на којима недостају високи и утицајни функционери ове политичке партије.

Како се, дакле, поставити према овом „адвокатском“ ставу једне политичке структуре, која у својим редовима несумњиво има незанемарљиви број нацистичких носталгичара, али и активних неонациста?

Можда је од помоћи нешто ближе посматрање проблематичности изреке: „Непријатељ мог непријатеља је мој пријатељ“?

Представимо себи ситуацију када човек стоји ограђен тешко приступачним стенама и управо му се приближава изгладнели лав. Скоро безизгледна ситуација, но тада се појављује још један изгладнели лав и конкуренти почињу да се међусобно боре. Да ли је овај новоискрсли лав човеков пријатељ, јер је непријатељ његовог првобитног непријатеља?

Наравно да не и било би погрешно да се човек на било који начин идентификује са његовим радњама или шта више покуша да му помогне, не, човек мора да искористи ситуацију и покуша да себе доведе у сигурност, зар не?

Другим речима, не само историјски посведочена анти-нацистичка традиција у Руса и Срба, већ и основни здрави разум налажу опрезност, скепсу, суздржаност и – гледање сопствених интереса.

Не пасти у неку еуфорију и не допустити било какву инструментализацију односно смештање у исти кош са радикалним десничарима, па ма колико били свесни да каткад и погрешни људи заступају исправне ставове, да и гладни лав може да пружи шансу човеку да предахне, да ради на свом спасавању.