Мило Ломпар у Будви: Његош је централни пјесник око кога се конституише култура

У оквиру књижевног програма 37. фестивала Град театар на будванском Тргу пјесника 28. јула проф. др Мило Ломпар је представио своју монографију „Црњански и свјетска књижевност“, поводом обиљежавања 130 година од рођења Милоша Црњанског. Монографија „Црњански и свјетска књижевност” други је дио књиге „Црњански – биографија једног осјећања”, коју је писац представио на Тргу пјесника 2019. године.

Модератор вечери је био мр Милорад Дурутовић који је, након што је прочитао уводни пасус из књиге „Црњански – биографија једног осјећања”, казао да је Мило Ломпар еминентна и капитална личност савремене српске културе.

“Такав статус професор Ломпар заслужује својим богатим универзитетским радом, својом пребогатом књижевно-историјском продукцијом, али ја нипошто не бих занемарио друге аспекте културног, интелектуалног, моралистичког па и политичког дјеловања уваженог професора. У најбољем смислу ријечи професор је полихистор, један ренесансни човјек и ренесансни усамљеник”, казао је Дурутовић и нагласио да повод вечери на Тргу пјесника има и симболичку раван.

“Зато што ове године пада важан јубилеј, а ријеч је о 130 година од рођења Црњанског. Уз многе друге јубилеје, свакако треба споменути и 210 година од рођења владике и пјесника Његоша, а професор се бавио овом паралелом из мноштва важних аспеката”.

Ломпар је захвалио публици што је у великом броју посјетила Трг пјесника.

“Прије свега зато што смо у прилици да у посебним условима овог Старог града и амбијента кажемо неку ријеч о великом писцу Милошу Црњанском, свјесни да ће то бити у славу књижевности. Али пошто ми живимо постмодерна, иронична, цинична времена, да кажемо да ће то бити у неком памћењу књижевности код оних код којих књижевност још дјелује са страшћу љубитеља језика или воље да се кроз језик допре до другог човјека”, истакао је Ломпар.

Одговарајући на питање Дурутовића везано за појам модерне осјећајности, Ломпар је казао да се тај појам може тумачити на различите начине.

“Модерна осјећајност има и различите облике појављивања. Оно што је код мене било руководно начело у разумијевању дјела Милоша Црњанског јесте који би то појам или ријеч изразила изузетну личност Црњанског у резонанци 20. вијека. Неки сматрају да је Први свјетски рат објавио крај 19. вијека 1914. године, да је 19. вијек веома дуг те да је 20. вијек кратак и да траје од Октобарске револуције 1917. до пада Берлинског зида 1989. године. Дакле, ту се не поклапа хронолошко са садржинским одређењем времена. Шта је то што је у реченици, стиху, начину сугестије, облику говора Црњанског у дослуху са ритмом 20. вијека”, запитао се Ломпар и додао да ту постоје двије димензије.

“Ја их зовем епохална и егзистенцијална. Епохално је вријеме 20. вијека, то је начин разумијевања стварности, то је на неки начин дејство филма, употреба авиона, бојних торвоа, механизација у ратовима, употреба комуникација. Радио који унификује свијест огромних маса, прије тога то није било могуће у тако брзом периоду постићи. То је тај ритам. С друге стране, егзистенцијално је оно што се налази у том човјеку, само у њему, не другдје. А он управо тим погађа нешто у ритму времена и из тог ритма времена његови читаоци очитавају не само оно што је и њима препознатљиво него и оно што је у њему посебно, а допире до њих. Тај однос између мене као појединца и времена и ситуација у којима се крећем би могао да буде занимљив за одјек пишчевих ријечи”, казао је Ломпар објаснивши да је тај однос егзистенцијалног и епохалног покушао да изрази у појму модерне осјећајности везујући га за неколико битних параметара.

“Прво је да је то једно искуство које је потпуно из епохалног хоризонта уклонило религијски смисао. Заједнице су битно секуларне, писци су дио тога. С друге стране модернисти којима је Црњански припадао, хоће то да надокнаде и промијене. Велики модернисти свјетске и наше књижевности су свјесни те пострелигијске ситуације, а изванредан примјер за то је Џејмс Џојс који у свом “Портрету умјетника у младости” показује ту кризу религијског искуства која прелази у друге облике казивања и приповиједања. Они покушавају то да замијене и Црњански дијели тај порив, он говори у славу умјетности. Умјетност показује тенденцију да испуни садржај ишчезле религиозности.

Нама данас дјелује наивно да би умјетност могла да замијени ту врсту искуства, али пошто је то потреба за замјеном, она захтијева неку врсту споја са оним што се мијења. Ту се појављује један појам нихилизам, консеквенца смрти Бога коју је Ниче објавио у својој “Веселој науци”. Тај спис је допунио тај фрагмент “Бог је мртав”, а то је у дубокој сагласности са кризом идеје о Богу ког је Достојевски тематизовао дајући друкчије рјешење, нарочито у својим “Злим дусима”, казао је Ломпар и нагласио да је нихилистички моменат видан код Црњанског.

Гностичко осјећање свијета бива реактуелизовано у модернизму, сматра Ломпар.

“Ту сада имамо једно претапање значења и смисла. Модерна осјећајност није одређена тежиштем већ једном врстом плутања и помијерања. Она почиње објавом ишчезле религиозности, а онда се труди да је компензује да би у дугом трајању нихилизма она почела да говори о различитим садржајима везаним за религијско искуство. Тако да ће и Црњански у свом изванредном роману “Код Хиперборејаца” дати једно специфично рјешење везано за ситуацију Бога у модерним временима и то је нешто што је крај његовог кретања. После тог долази онај тмурни трагедијски “Роман о Лондону” са својим трагичким јунаком. Та модерна осјећајност има различите облике, она има један утопијски садржај који је код Црњанског жив, он постоји нарочито у првој фази. С друге стране он је подривен, нагрижен. Код њега имамо једну поезију која је с једне стране поезија меланхолије, али
не баш сасвим дефинисано од чега и због кога. Меланхолик кружи око нечег што је ишчезло, али због чега? Ту сад имамо обнављање нечег што је романтичарско, цио један покрет модернизма је донио неоромантизам. Црњански на једном мјесту каже “иако имамо кућу, немамо дом”. То је та повијест модернисте који трага за ишчезлим домом као за стањем духа у неком смислу. У првој фази то је “бескрајни плави круг и у њему звијезда” Вука Исаковича, али у исто вријеме то је његова поезија у објави утопизма и ироније и цинизма”, објаснио је Ломпар.

Најбољи почетак романа у свјетској књижевности, према мишљењу Ломпара, јесте почетак “Дневника о Чарнојевићу”.

“Јесен, и живот без смисла. Провео сам ноћ у затвору са неким Циганима. Вучем се по каванама. Сједнем до прозора и загледам се у маглу и у румена, мокра, жута дрвета. Где је живот? Тих пет реченица не можете да повежете, имамо једно асоцијативно приповиједање које се премјешта из стања у стање. Живот без смисла није одговор већ оно почетно да би се на крају завршило питањем. То је тај вртлог модерности која више није извјесна. Питање гдје је Живот у животу остаје и данас и појављује се на хоризонту. Ту бих рекао да је кључна ријеч за модерно осјећање аутентичност. Тај појам је централни појам сазнајног хоризонта Црњанског, питање аутентичности”.

Његош је централни пјесник око кога се конституише култура

Веза између Његоша и Црњанског је занимљива у паралели са трећим актером који се појављује у књизи Мила Ломпара, а ријеч је о Иву Андрићу.

“Ја Црњанског и Андрића увијек посматрам у неком контрастном пару, то су двојица највећих писаца српске књижевности 20. вијека, а имали су различит однос према Његошу. То је занимљиво из разлога што је Његош класик. Увијек у култури постоји један пјесник у коме се сусрећу својства класика. То није највиша књижевна вриједност, то је само један параметар. Појављује се друштвена и политичка вриједност. Да би се класик конституисао мора култура да покаже потребу за препознавањем у њему, а то не може да се обави само преко пјесничке вриједности. На примјер, класици руске књижевности нису Толстој и Достојевски, већ Пушкин. Он је та репрезентативна фигура у руској књижевности, Сервантес код Шпанаца, Данте код Италијана. Двојица наших модерних писаца Црњански и Андрић су имали различит однос према Његошу и у томе је снага класика, он омогућава различите идентификације али је обавезно да буде идентификације са њим. Андрић је највише есеја написао о Његошу од свих писаца о којима пише, он је изабрао линију у којој је његово дјело ситуирано. Веома је важан Андрићев есеј “Његош као трагички јунак косовске мисли” који, док читате, схватате да се он пројектује у Његоша и он га одређује у епској категорији. Црњански, с друге стране, пише једну прелијепу пјесму “Његош у Венецији” гдје он говори о Његошу како чита Хомера и како за све утјехе има и може да је нађе, осим кад дође до Брисеидиног плача над Ахилом јер “за сузе невјесте утјехе нема”. Он Његоша потпуно друкчије кадрира, не епски него лирски. Црњански га помјера из херојске орнаментике и онда он, који се сажаљева над сузама невјесте. То је кључно, он га лирски интонира. Он у свом тексту о Његошу каже да је он пјесник лирске замисли, с њим смо изашли пред Бога. Видимо да обојица великих модерних писаца у Његошу бирају ону тачку којом они комуницирају, а класик управо има ту снагу да може одговарати различитим артикулацијама тако великих писаца”, казао је Ломпар и додао да су наши модернисти јако много писали о Његошу.

“О Његошу је изванредно писао Станислав Винавер у чувеном тексту “Његош и зли волшебници”.

Затим Растко Петровић. То су све сјајни писци и сви су имали потребу да пишу о Његошу. Али кључне су сузе Брисеиде. Оне нису произвољне, нису изум Црњанског. То је врло пажљиво одабрана веза са снахом Милоњића бана. Он бира тоналитет у “Горском вијенцу” који одговара лирском тоналитету једног доживљаја Његоша. То је тај процес у коме се српска књижевност у 20. вијеку креће у различитим облицима артикулације Његошевог пјесништва. То је код Црњанског било мање исказано зато што он долази са маргине, са ивице културног доживљаја свијета. Не само што је рођен на периферији српства, него је његов доживљај рубни. Андрић, који је изабрао да буде српски писац и за себе изричито каже да је српски писац, бира Његоша и Вука. То је централна и магистрална традиција и она постоји до данас. Црњански бира маргину, а снага маргине је у томе да може да постане алтернатива и Црњански је то успио. Он је наш највећи маргинални писац зато што је он до највеће видљивости довео алтернативни облик сензибилитета српске културе и тиме проширио њене оквире.”

Његош је централно мјесто зато што се у њему спајају средњовјековна спиритуалност и епска традиција.

“Двије главне формативне силе српске културе, епика и спиритуалност се у њему сустичу, а од њега се развија и трећа димензија, а то је осјећај модерности који нарочито доноси “Лажни цар Шћепан Мали” што показује да је он већ осјећао како куца било једнога другог свијета. Он је тај централни пјесник око кога се култура конституише, а то су Црњански и Андрић знали”.

Извор: РТВ Будва

Фото: Град театар