Тајана Потерјахин: Нека буде борба непрестана!

Пише: Тајана Потерјахин

Између уобичајених застоја на граничним прелазима и атмосферских непогода које су овог лета попримиле нарав (не)природне катастрофе, Србију је још једном успела да изненади чињеница да Дино Мерлин овде може да прода, и то за само пар вечери, довољно карата да му се исплати одржавање чак три концерта у Београду.

Реакција није изостала. Принуђен на самоорганизовање, део народа је јасно и јавно ставио до знања да не жели Дина Мерлина у својој престоници. Но, други део народа, свиђало се то нама или не, купио је карте за тај концерт. И то је последица свих оних ћутања која претходе побуни, одсуства културне политике и свести о важности постојања националног достојанства код сваког појединца, на духовној и психолошкој равни. Попуштање и помирљивост, немушта промена програма сваки пут када нам се нешто не допада, неизоставно воде у пораз – рат за културни идентитет и национално самопоштовање мора да се води свакога дана, и морају да га воде сви – од појединца до државе. И док појединци још којекако дају знаке живота, институционално ћутање је заглушујуће.

Дино Мерлин, Оливер Драгојевић, Мишо Ковач, Дорис Драговић и остали наведени по истом критеријуму, нажалост, део су наше савремене популарне културе –  таквима их, из дана у дан деценијама уназад, упорно чине најпопуларније београдске поп радио станице, РТС ( Ковачу је пре пар година Јавни сервис Србије посветио читаво једно забавно вече), различите певачке емисије такмичарског типа у којима се међу младима непрекидно форсира један превазиђен, уметнички безвредан и национално опасан југословенски музички набој у коме су Сарајево, Загреб или Сплит некакви попкултурни узори…

Верујем да не постоји национално свесни Србин који не осећа стид и бес пред плакатом распродатог Мерлиновог концерта, једнако као пред сценама неукусног пренемагања хрватске певачице лаких нота на обележавању Његошевог рођендана. Покушаји да се згражавање српске православне јавности прикаже као морална паника илузорни су. Није проблем приватни морал певачице, него одсуство било какве уметничке компетенције, али и чињеница да се ради о особи која је не тако давно јавно и приватно вређала српског патријарха.  Ових дана у томе је следи некакав „велики господин кошарке“ коме београдски србомрсци здушно аплаудирају, док администратор дели на Северининој званичној страници неписмену подршку „перформансу“ или шта год, коју је написао још неписменији Драган Бурсаћ. Сувишно је напоменути да исти они медији који хране култ „екс ју“ културе афирмишу и ову извођачицу посткултурних радова у музици, тако да не чуди нимало што један део наше јавности и наших сународника нема никакав проблем са цетињским „перформансом“. Њима је Северина свакако ближа него Његош.

И као да то није довољно шамара нашој култури за ово лето, сазнајемо да је Божо Врећо приредио „спектакл“ ни мање ни више него на некрополи на Радимљи. Да, на православном  гробљу. Спектакл.

Истовремено, док бивамо обавештени да нас од јесени чека нова верзија Пинковог најгледанијег ријалити програма, након што смо дознали да су се две учеснице претходног венчале у Црној Гори, што је ова телевизија преносила у време породичног недељног ручка, чини се да ипак имамо довољно времена да обележимо страдање Срба у геноцидној акцији чије је само једно име „Олуја“, пре него што поново западнемо у оно дуго ћутање, испуњено углавном осећањима немоћи и пригушеног беса, једног општег стања безизлаза лишеног правих идеја и акција које ће спречити нова национална и културна понижења.

Између певања над гробовима и рушења надгробних споменика разлике готово да нема. Између ругања Његошу и уринирања по српским црквама на Косову и Метохији, такође, суштина је иста. Скрнављење (туђе, или још горе – сопствене) светиње, идентитета и имена.

Кречење графита српским јунацима и одлазак на концерт србомрсца јефтиних рима део су истог пројекта, и поред тога што ће вам обожаваоци дотичног певача вероватно рећи да се ту „ради само о музици.“ Могуће је да ту музику другачије чују они чије су ближње масакрирали уз њу.

Премда нас стално опомињу и прекоравају, плаше „српским поделама“ које тобож морају пошто- по то да се залече, наравно, на нашу штету, на штету српског духовног и националног бића, чини се да нам једна оштра и јасна, коначна подела никада није била потребнија.

Ови нас свакодневни изазови стављају пред једноставне изборе. Неко ће одабрати да учествује у скрнављењу једне велике, вишеслојне православне културе дугог трајања, неко ће само да промени програм, да утиша радио верујући да је учинио довољно.

А шта ћемо ми?

Ово није текст који се завршава питањем без одговора, него питањем на које сви знамо одговор, само треба да га гласно изговорамо што чешће, све док не постане живљени поклич нашег савременог српског поколења, а не само стих из вољене књиге који читамо сетни загледани у прошлост. Нека буде борба непрестана.