Владан Вукосављевић: Одбрана Српске као историјски императив

Током 150 година, од Берлинског конгреса па до данас, оно што зовемо “Запад” све време третира српско питање у БиХ са непријатељског становишта.

Не само што одбијају да прихвате истину да су и Босна и Херцеговина историјски гледано, претежно српске земље са трипартитним конфесионалним изразом, у оквиру кога су ислам и римокатоличанство углавном силом наметани, него и све чине да српски народ онемогуће у коришћењу читавог корпуса политичких права. Прво азијатска Турска а потом Аустроугарска, Француска, Енглеска, Немачка, САД и ЕУ, па чак и зли патуљак Хрватска, чиниле су и чине све да Срба у БиХ или не буде или да имају статус политички, културно и безбедносно потлаченог народа другог реда.

Из њиховог угла гледано Република Српска је нежељено дете несрећног стицаја околности и политичке брзоплетости насталих у једном збрканом времену. И као таква она је привремено и нужно зло које треба на сваки начин давити, газити, лишавати надлежности и спутавати у сваком смислу, све до њеног коначног гашења у некој обновљеној реалности Бењамина Калаја.

Такву судбину “Запад”  српском народу у БиХ жели и кроји већ најмање век и по, уз помоћ силе, злоупотребе међународног права, ратова и геноцида.

Тако су Србима, као врелим клештима са тела отели и отимају Македонију, КиМ, РСК, Црну Гору а данас поново и са посебном пакошћу, као хијене насрћу и на РС.

Велики полихистор Екмечић објаснио је да то, поред осталих разлога, чине и зато што, уопште узев, Србе доживљавају као “руске коњоводце до топлог Јадранског мора”.

Тако је било и остало у њиховом доживљају балканске политике и историје.

Дакле, без обзира на неопходност и понеку, ређу или чешћу корист од политичке, привредне и културне сарадње српског народа са земљама “Запада” и њиховим савезима попут ЕУ и можда неким будућим фатаморганама тог типа, морамо бити свесни основних историјских чињеница и искустава. Запад Србима искрени пријатељ није никад, коректни сарадник је понекад и то кад има интерес а непријатељ је веома често.

На тој једноставној и лако схватљивој истини потребно је градити образовни систем у области историје и на њој заснивати државне политичке доктрине и стратегије.

Све друго било је и биће тешка и по сам опстанак Срба, опасна и смртоносна заблуда.

Сарађивати се мора али у пуној свести о разлозима и користи од сарадње, никако уз недозрелу свест покондирене тикве која жели да буде вољена и прихваћена тамо где је одбацују и газе.

И наравно, чувати и бранити Републику Српску увек и на сваки начин.

pokretzaodbranukosovaimetohije.rs
?>