КЊИЖЕВНОСТ И ВЕРОНАУКА: РАЗМИШЉАЊА БИВШЕГ ВЕРОУЧИТЕЉА 

ЗА ПОЧЕТАК, КОЈИ ЈЕ И КРАЈ

 

„Од Христа наовамо процес човека убрзан је до крајњих граница могућности”, вели Момчило Настасијевић у огледу „У одбрану човека”. Када је сишао међу људе, Христос им је Бога открио као Љубав; а то значи као Истину, као Светлост, као Жртву. Он је Својим речима и делима позвао човека да постане усвојено чедо Божје; како говори свети Иринеј Лионски, Син Божији је постао Син Човечији да би синови људски постали синови Божји. Зато је Господ рођен у стаји, међу овцама; зато је до тридесете године радио као дрводеља у дому свог заштитника Јосифа; зато је изашао на проповед; зато је чинио чуда, лечио болесне, хранио гладне, опраштао грешнима, васкрсавао мртве; зато се радовао људским радостима и плакао гледајући човечанство како страда од сопственог лажног начина живота; зато је, на крају, Својом вољом узишао на крст и у крсни загрљај позвао све људе, од праоца Адама до последњег који ће се на земљи родити. Као Жртва, као Јагње Божје, Христос је заклан од оних које је дошао да спасе. Према Настасијевићу, од доласка Христовог у свет свако се мора определити, неопозиво: за Светлост или за таму, за Живот или за смрт, за Бога или за ђавола. „Кад се појавио, остварен, у пуној видљивости и опипљивости јаве, до у сва срца сазнало се, или је прићи му, доживети га свом крвљу, свом душом, или убити га.” Иако има оних који га убијају стварно и мишљу, иако има оних који га мрзе зато што је таква огњена Лепота и радост, зато што је, како вели цар и песник Давид, „најлепши од синова људских”, зато што Његов лик пече непокајану и немирну савест – иако је све тако, ипак, „у сваком без разлике људском бићу, макар колико се изопачило и залутало”, Христос „веје неком непропадљивошћу”. Људи беже од Њега, хоће да га заобиђу. Измишљају „убеђења”, маније, страсти, „мртве формуле разума”, беже у само расточење. Многи га убијају, али им је Он близак; многи га имитирају, али скривају иза те имитације своју подлост и лаж. Христос је парадокс: Љубав коју многи мрзе и Истина којом многи скривају своју лаж. Све ће се то једног дана обелоданити, изаћи пред Богочовека. Момчило Настасијевић вели: „Та веровали ми или не веровали у Страшни суд, смрћу ће га несумњиво сваки од нас доживети.” Зашто? Шта је Страшни суд? Страшни суд је излазак свих ангела и људи који су постојали у овом свету пред Христа у дан Његовог Другог доласка. Страшни суд се састоји у сусрету са Богочовеком. Ко буде могао да себе препозна у Њему, ко му буде сличан по унутрашњем стању своје личности, за њега ће Страшни суд бити двер раја; ко му не буде сличан, ко своје биће буде прокоцкао на лаж и аветна задовољства, на Страшном суду ће схватити да је његова судбина – пакао. Бог је Љубав; Љубав је Истина. Богочовек Христос ће љубављу Својом загрлити и свеце и грешнике: та Његова љубав ће за једне бити рај, а за друге пакао. За светле душе – светлост, за тамне – тама. А пут у рај? Једини могући – кроз жртву, кроз Христа, као највећу Жртву у историји космоса и човека. Воли ближњега као самога себе, да поновимо, не значи „воли га као што волиш себе” него воли га јер је ближњи твоје истинско ја. Наш Бог је љубав зато што је Тројица, а не себични самац; Отац тако воли Сина и Духа да је сав у Сину и Духу; Син тако воли Оца и Духа да је сав у Оцу и Духу; Дух Свети је, љубављу Својом, сав у Оцу и Сину. Пошто нас је Бог саздао по свом лику, то и ми не можемо сами. Адаму, човеку, од ребра је начињена Ева, човечица, да му буде друг. Без другог нема ни нас. Бити себичан, користити људе као објекте свог задовољстава и похоте, значи осудити себе на смрт. Јер је живот – давање, жртва. Да би природа живела, Сунце се нештедимице даје; да би река текла, извор непрестано кључа; да би клас рода донео, зрно у земљи умире; да би љубави било, нужна је жртва. Да би се истина исказала – такође се тражи жртва. То Настасијевић вели овако: „У односу човека према човеку, признати борбу за опстанак, не значи ли освештање најсамоубиственијег од свих људских односа… Истинско добро себи само је оно које се доживи не себе већ другог ради… И колико је мрачна сласт цицијашити собом себе ради, чиме смо у личном минимуму, толико је светла радост истрошити се другог ради.” Само се кроз жртву васкрсава за вечност; себичност је смрт. Створен ни из чега, човек је без љубави према Богу и ближњем ништа, каже свети Павле. Ако те љубави има, он има све.

Човек се, уласком у свет, обрете на раскршћу вечности. Он није само микрокосмос, мали свемир, он је и микротеос, „мали бог у блату”, како вели отац Јустин. У човека гледа све: и биљке, и животиње, и ветрови и мора. И ангели. Све од нас очекује одговор. Звезде не одређују судбину људи, него људи одређују судбину звезда и васионе. Колико нас више прими Христа и Његов крст, то лакше изабирамо пут на раскршћу. Он је тако хтео јер нас воли. У нама, Он воли сву творевину Своју.  

 

 

ВЕРА И КУЛТУРА

 

Вредности културе су, за хришћанина, условне: култура ће, као дело руку људских, ишчезнути пред вечношћу. Овај радикални есхатологизам, међутим, никад није спречавао хришћане да стварају дела непролазне вредности – управо у култури. Јер, смисао хришћанског обитавања на земљи је у привођењу целокупне творевине Богу, ради освештања и преображавања у нови, вечни начин постојања.

Томе нас учи и православна веронаука, коју је, при храму Светог Вазнесења Господњег у Чачку, потписник ових редова држао од 1994. до 2008. године.

Улазећи у свет културе, хришћанин жели да све чини на славу Господњу. Зато је православни дух, дух пустињаштва и отшелништва, у исти мах дух Студенице и Хиландара, цркве Василија Блаженог и цариградске Св. Софије, „Слова љубве“ Стефана Лазаревића и „Браће Карамазова“ Достојевског. Због тога би један савремени уџбеник веронауке морао да вероучитељима и деци понуди дела хришћанске културе као конкретно ваплоћење догматско-етичких истина Откривења.

Када се, почетком XXI века, веронаука опет вратила у српске школе, очекивало се (можда претерано) много. Требало је да се надокнади оно што је педесет година одузимано човеку – његово право да буде изнад себе, да се не мири са својом затеченошћу.     Колико се у томе успело, велико је питање. Пошто сам се  петнаест година бавиo вероучитељским радом, могао бих да кажем: свако се сналази како зна и уме. Велики проблем су уџбеници веронауке, који као да нису успели да посведоче хришћанство које је и културотворна сила. А уџбеник то мора имати као један од циљева.

Оно што читалац има у рукама свакако није рецепт за прављење уџбеника веронауке, него низ размишљања о неопходности повезивања хришћанства и културе, како у оквиру самог предмета, тако и у уџбеницима за тај предмет.

 

 

СВЕТОГОРСКИ ДУХОВНИК И ЧАРЛС ДИКЕНС

 

 

Отац Серафим (Роуз), велики проповедник православног Хришћанства у Америци, знао је за случај једног младића који је дошао у светогорски манастир, тражећи духовника. Нашао га је, и кад је почео да му иште савет, духовник му је препоручио да чита Дикенсовог „Дејвида Коперфилда“. Запањени младић, који је очекивао да ће му посаветовати читање „Лествице“ Св. Јована Синајског, добио је – реалистички роман „сентименталног“ тона. Духовник је био бескомпромисан: или то или ништа! Слушај или тражи другог духовника! Рекао му је: „Док не научиш да једноставно и на хришћански начин гледаш на живот, као мали Дејвид, простосрдачно, добро, од срца и са опраштањем – никаква „духовност“ ти неће помоћи, а светоотачке књиге ће ти бити само на штету, само ће те претворити у духовно чудовиште и упропастиће ти душу“.

Отац Серафим Роуз је, у низу својих текстова и предавања, дао основне разлоге због којих се данашња деца морају упознати са вредним делима класичне културе. Наводимо га у ширем изводу управо да бисмо показали и своје основно полазиште: „Образовању омладине у савременој Америци катастрофално недостаје вештина да се код ученика ствара душевни одзив на дело ликовне уметности, књижевности и музике. Резултат је то да се омладина васпитава несистематски, под утицајем телевизије, рок-музике и остале савремене ’културе’ (пре би се могло рећи – антикултуре). Ни родитељи, ни наставници ништа не знају о навикама хришћанског живота, нити о принципима хришћанског васпитања. И као последица тога душа човека која улази у одрасли живот представља пустињу у којој нема ни клице оног односа према животу и према људима који је некада сматран обавезним и очигледним.

Мало је данас младих људи који су у стању да разговетно изразе своје мисли и осећања, да их зрело оцене. Многи чак немају ни појма шта се збива у њиховој души. Живот је вештачки подељен на ’посао’ (којем само мали број предаје своју душу, готово за све посао је само начин да се заради новац), ’забаву’ (у којој многи виде смисао живота), ’религију’ (на коју се троши сат или два недељно) и све остало. Нема целовитости живота, онога што би обједињавало све његове стране. Не налазећи задовољство у свакодневном, људи одлазе у свет фантазија (понекад аматерски религиозних). Савремена култура се у потпуности одликује двама критеријума: дивљењем себи (све до самообожавања) и личним комфором. И једно и друго је погубно за мисао и духовни живот.

Ето у каквој атмосфери живи и с каквим ’културним’ пртљагом долази у Православље савремени човек. Некима успева да се изборе, за неке се суочавање са истинитом вером претвара у трагедију. Већина њих тако све своје дане и живи, не осетивши пуноту живота и не разоткривши душу за духовност просто зато што није припремљена и није свесна захтева које поставља истински духовни живот.

На почетку (да бисмо помогли онима који желе да схвате тај проблем) размотримо православно учење о људској природи великог религиозног писца и мислиоца 19. века, св. оца последњих времена, епископа Теофана Затворника. У књизи Шта је духовни живот и како живети њиме? он пише:’Човеков живот је веома сложен и вишестран. Постоји у њему телесна страна, постоји душевна и постоји духовна. Свака има своје снаге и потребе и своје начине и вежбе за њихово задовољење. Тек онда када су све наше снаге у кретању и све потребе задовољене човек живи. А када је у њему у покрету само један делић снаге и само се један делић потреба задовољава онда такав живот није живот’.

Раздвајање ’душе’ и ’духа’ не значи да они постоје независно један од другог јер је ’дух’ виша страна човекове природе, а ’душа’ нижа. И једно и друго је невидљиво нашем оку и обично се зове душом. Св. Теофан повезује с појмом ’душе’ само световна осећања која нису повезана с духовним доживљајем. ’Духу’ припадају највише човекове тежње: у молитви, у црквеној уметности, у испуњавању заповести Божијих. Из речи св. Теофана се јасно види у чему је невоља данашњих тражитеља духовности: нису сви ’делићи снаге’ стављени у покрет. Људи покушавају да задовоље религиозне потребе (потребе духа), а да при томе не схватају психолошке и чулне потребе, или, што је још горе, незаконито стављају религију у службу својих чула. Религија је код таквих људи нешто вештачко, спољашње, нешто што не задире у дубине душе и што ову чак доводи до несклада. Свака световна саблазан је у стању да сруши тај крхки ’религиозни мали свет’ и заувек одврати људе од религије. Понекад се после тешких искушења људи враћају религији, или чешће духовно гину или остају богаљи који нису у стању да донесу духовни плод /…/У наше време, главни саставни део душевне хармоније јесте, да тако кажемо, емоционални развој душе. Он није непосредно повезан с духовним развојем, али га често кочи. То је стање човека који је уобразио да чезне за духовном борбом, високим молитвеним животом и свим осталим иако није научио да се одазива на љубав и пријатељство јер ако ко каже: љубим Бога, а мрзим брата свога, лажа је; јер који не љуби брата својега којега види, како може љубити Бога којега није видео? (1. Јн. 4, 20).

Мало је оних у којима тај недостатак преовладава. Али до извесне мере њиме смо погођени сви ми, одгајани у данашњој духовно-душевној пустињи.Управо и зато треба да смиравамо своје тобожње духовне тежње и да проверавамо у свакодневном животу своју спремност за њих. Понекад ће духовни руковођа ускратити своме чеду духовну књигу и понудити му у замену за њу роман Достојевског или Дикенса или ће га посаветовати да послуша класичну музику, нимало из ’естетских’ разлога (понекад човек који је научио да чита и да слуша, који је ’образовао душу емоционално’ не иде даље, у правцу духовне борбе – и то је такође погрешка), с јединим циљем: истанчана душа је склонија да прихвата истинске духовне књиге“.

Речи које је изрекао о. Серафим о једном таквом мудром духовном наставнику још у већој мери треба да се тичу родитеља јер „образовање душе“ треба да почне од раног детињства. Године 1982. на Свето-Германовским предавањима у манастиру о. Серафим је наступио с предавањем за родитеље и дао им је неколико практичних савета како да искористе све што је позитивно на овом свету ради добра деце:“Ако је дете од раног детињства научено на добру класичну музику која благотворно делује на душу тешко да ће се потом саблазнити грубим ритмовима рока и другом данашњом псеудомузиком, што се не може рећи за дете које је лишено музичког образовања. Како кажу оптински старци, таква музика оплемењује душу, припрема је за доживљај духовног.

Ако се детету од раног детињства чита добра проза, стихови или драме и дете се прожме њиховим благотворним утицајем касније се неће везати за булеварско штиво и савремену телевизију која разара душу и одводи је са стазе хришћанства. Ако се детету од раног детињства приказује лепота класичног сликарства и скулптуре, оно се неће одушевљавати савременим ружним ’ремек-делима’, шареном рекламом или порнографијом.Ако је детету дато знање из историје (нарочито из хришћанског раздобља) о животу и обичајима других народа, о невољама и несрећама које су они претрпели, удаљивши се од Бога и Његових заповести, о томе колико је радостан и величанствен живот оних који су верни Господу, дете, сагледавши живот и мисаоно стваралаштво нашег времена, неће постати жртва помодне философије и помодних гледишта“.

Јер мода разара, а не изграђује.

 

ПРАКТИЧНИ СМИСАО КЊИЖЕВНОСТИ

 

Отац Серафим је издвојио оне врсте уметности које помажу деци да одрасту с правилним односом према полном животу: „У нашем друштву до 14-15 године деца сазнају све о гресима плоти – далеко више него што су раније знали одрасли породични људи. Деца одлично познају све што се приказује у биоскопу и што се чини у животу јер и сами живе у атмосфери распуштености. Неки кажу: „’Зашто се борити против тога? Па то је природно!’ Самим тим они припремају тло за распуштеност и греховност. Дечаку треба показати пример целомудрене девствености. Наравно, веома је тешко тако живети, то је високи подвиг, али треба барем укоренити у његовој души мисао о целомудрености да би му било лакше да се бори са свепрождирућом чулношћу – она погађа не само плот, него и разум. Дечак види саблажњиву рекламу, листа одвратне часописе. Све око њега делује на њега далеко јаче, него мисао о целомудрености. Сада се та мисао радије исмева. Шта да чини један дечак? Тешко је не само супротставити се, него и просто бити свестан да се треба супротстављати. Само сићушна и слабашна мисао о чистоти супротставља се лавини саблазни и греха. И ту у помоћ мора да дође књижевност…

Дајте дечаку Дејвида Коперфилда. Јунак није монах, није подвижник, већ обичан дечко. Та световна књига о световним људима потиче из времена када је свет био другачији. И већ само то је корисно истаћи: дакле, није увек било тако лоше као што је данас. Осим данашњих мерила морала, постојала су и другачија. И у тадашњем свету људи нису могли без полног живота, али нису му придавали такав значај. Охрабрује и испуњава снагом свест о томе шта се сматрало у то време нормалним и природним. На пример, Дикенс описује одрастање дечака, његову прву љубав. У друштву девојчице, он је збуњен и нема прљавих помисли зато што ништа такво у животу није видео. Данас је сваки роман препун сцена из ’кревета’. Дикенс пише о узвишеној љубави која ће, наравно, довести до женидбе, до породичног живота, до васпитања деце – на томе се и гради сав човеков живот. Али ни у једном од јунака не настаје помисао о тренутном задовољењу пожуде са једном девојчицом да би одмах почео да се бави трагањем за другом. Дејвид машта о вољеној жени, о томе како ће живети с њом када одрасте велики и јак. Разуме се, он ће спавати са својом женом, али полни живот је само део великог и тешког живота у целини.Ту може наћи помоћ дечак којега нападају саблазни. Када он пита: „Како треба да се понашам са девојчицом?“ – ту се не може проћи са општим фразама. Али видећи пред собом веродостојни пример вршњака који је живео у прошлом веку – вршњака снебивљивог, брижног, углађеног, склоног маштању и нежног – дечак нашег времена ће се такође понашати нормално, посматрајући узоре норме понашања из прошлости. Тај роман има много епизода које се тичу љубави и пола, њихове сложености и важности за нашу људску природу. О православној вери није речено ни речи иако је сва књига задојена духом хришћанских вредности – то је такође ослонац нашем савременику који одраста у свакодневном животу овога света.Дикенс с великом топлином приповеда о људима, о њиховим односима. Нажалост, у школи се данас о томе не говори. И то топло осећање према људима ће вероватно дати дечаку далеко веће уверење да треба да живи целомудрено, него сви догмати Православља…“

Дакле, деци је неопходна добра књижевност у процесу одрастања. Данас вероучитељи могу бити одлични преносиоци правих књижевних вредности – ако умеју да своје ученике заинтересују за читање праве, не само духовне, литературе.

 

КЊИГЕ У ПОМОЋ ВЕРОУЧИТЕЉУ

 

Ако све то знамо, јасно нам је да би уџбеник веронауке за сваки узраст морао да поседује илустративни део из књижевности, и да би вероучитељ требало да буде спреман да искористи религиозни потенцијал наше и стране литерарне баштине. Зашто не повезати повести о Утнапиштимовој травчици бесмртности коју Гилгамешу краде змија са повешћу о змији и Еви? Или Одисејев сусрет са душом Ахиловом у аду (очајнички сличан Енкидуовој речи упућеној Гилгамешу да, ако би краљ Урука сазнао законе царства смрти, сео би и заридао ), са повешћу о Христовој победи над смрћу и небитијем? Орфеј је из љубави сишао у подземље по душу Еуридикину, али није успео да је изведе из таме; Христос је извео све који су чекали Његову победу над сатаном, господаром ада. Одакле ће ђак боље научити о религиозном значају Косова и косовске жртве до из прича Григорија Божовића? А тек Змај! Он је прави проповедник Христове победе над очајањем личног губитка…

Дакле, будући уџбеници веронауке не би смели да буду отргнути од хришћанске културе – како српске, тако и свечовечанске. Једино тако можемо се надати да ће деца усвојити знања о вери не само умом, него и срцем.

Уџбеник веронауке би, по потписнику ових редова, изгледао једноставно: прво изложење лекције, затим илустрација лекције – неки књижевни текст, а онда, питања, одговори, вежбе. Чврсто верујемо да би се на тај начин, постигао циљ веронауке: не само да се научи, него и доживи и упамти, да се упамти доживљавањем. Док год је тај предмет у школском систему, благотворни изазов треба прихватити и настојавати на његовом остварењу.

А књиге, заиста, треба читати.

 

ОПЕТ: ЗАШТО ЧИТАТИ КЊИГЕ?

 

Чувени руски проповедник, прота Андреј Ткачов каже да је потребно читати лепу књижевност, истичући да је песник Јосиф Бродски рекао како је сваки човек – плод читања: „Односно, у истој мери као епоха која га је родила и родитељи који су га васпитали, човека формирају, вајају и чине прочитане књиге. Књига је писмо у боци, које углавном није написано за оне који су поред нас, већ за оне који не живе овде и не живе сад. Главни читалац је увек ван граница видљивог. У томе истовремено постоји нешто тужно и Божанско. Тужно је зато што је књига сведочанство о људској глувоћи, сведочанство о немогућности да човек виче и допре до савременика тако да га овај чује. /…/ Међутим, чињеница да кукице и тачкице које смело стоје на папиру и које свима говоре једно исто, чињеница да ови знакови–словца могу кроз векове да доносе људима дамаре срца далекога аутора, говори о Божанској природи писмености и о човековој бесмртности.

Ево приче из живота мојих пријатеља. Муж чита „Давида Коперфилда“, жена поред њега спрема ствари у ормар. Не окрећући се према мужу, зове га и не чује одговор. Зове га још једном. Окреће се и зачуђено гледа мужа. Одрастао човек, упио се погледом у књигу и очи су му влажне. Не види жену, не чује њен глас и тешко да је тренутно у стању да каже како се презива. Минут касније с болном гримасом одваја се од текста и муклим гласом каже сâм себи, ником друго, напросто каже: „Стирфорд је саблазнио малишанку Емили“. То је финале. Даље се нема куд. Ако је то могуће, није ствар у Дикенсовом мајсторству и у осетљивости његових читалаца. Ради се о чуду међусобног додира кроз векове, о чуду за које је способан само човек и које се зове – уметност.

Између Хомера и времена опсаде Троје простирао се бездан који се може упоредити с оним између нас и Куликовске битке. Ко зна шта је Хомер осећао описујући Хекторову сахрану и ридање његове мајке? Али вековима касније путујући глумци у Елсинору дају антички комад и Шекспир Хамлетовим устима изговара речи чуђења над глумцем који изговара Хекубин монолог, монолога мајке над мртвим сином Хектором, када се Хамлет диви и пита: „Шта је он Хекуби? Шта је Хекуба њему? А он рида.“ И ми, осећајући ирационалну снагу и истинитост ових речи, постајемо једно, без обзира где и кад да су живели: Хекуба, Хектор, Шекспир, Хамлет, Козинцев, Смоктуновски, режисери, читаоци, гледаоци…“

По Ткачову, није реч само о Светом Писму, него о књигама уопште: „Макар због тога што су све књиге на неки начин повезане са Библијом. Древне хронике су по стилу и смислу повезане са књигама Царства. Љубавна лирика разних народа препознаје своје црте у Песми над песмама. Писма, приче, посланице и приповетке – сви ови жанрови постоје у Светом Писму, и свака добра књига се може сматрати проширеним и протумаченим цитатом из Библије.“ Свети владика Николај Жички пише: „Многи кажу – читајте Библију. А ја ћу вам рећи – прочитајте Библију, а онда је немојте читати пет година. Читајте све осим ње, а после пет година опет прочитајте Библију. Тада ћете схватити шта је она.“ Ако неко ове рећи спроведе у дело, неће нам говорити само о дубини, о вечности и прецизности Божијих речи, већ о томе да су слађе од меда и драгоценије од драгуља. Такође ће нам рећи да књиге које је прочитао за оних пет година нису биле узалуд прочитане. У многима од њих постоје зраци библијске светлости, само што су ови зраци расејани, а нису фокусирани. Рећи ће нам и то да су га многе странице потресале, да су будиле његову савест и рађале дубоке и чисте мисли.

Библија је у принципу преводива. Има много књига и старих и савремених, чији се смисао губи ван граница културе која их је изнедрила. Свето Писмо није такво. За њега се не може рећи оно што каже главни јунак у филму „Носталгија“. Он чује стихове Арсенија Тарковског у преводу на италијански и говори девојци која их чита: „Баците све то. Стихови се не преводе.“ Испод ових речи би се са извесним опаскама, потписали многи преводиоци и познаваоци књижевности. Али ове речи нису о Библији. Њу је стварао Бог, односно, надахњивао ју је и затим је била изговорена и записана као Реч, која је кроз малобројне упућена свима.

Занимљиво је то да људи пишу здесна налево, слева надесно и одозго надоле. Али никад одоздо нагоре. Алфабет доноси знања, а знања су увек одозго. И однос према алфабету или неком другом типу писма је традиционално сакрални. Зато су Европљани дуги низ векова учили децу да читају управо у циљу општења са Богом кроз књиге. Иста таква је интуиција муслимана. У свим светским културама је кроз описмењавање човек добијао кључ за ризнице премудрости.

У новије време ситуација се променила. Човек добија кључ, али му нико не каже где су врата. Власник кључа почиње да личи на Пинокија, дрвеног дечака кога је направио Ђепето. Он тражи нека врата, доспева у руке разбојника, нађе се у „рају за магарце“, а у стварном животу се не завршава све тако срећно као у бајци, у којој постоји подсећање на блудног сина, јер се Пинокио, после свих перипетија, на крају врати свом Ђепету. Али свеједно то личи на неко необично лутање, чудно поклоничко путовање. Пут иде кроз потпуно беспуће. На овом путу има путоказа и путник мора да их одгонета.

Данашњи путник скоро увек има водич у рукама. У њему може бити грешака, он може бити застарео. Али водич постоји. Помоћу писаних знакова људи проверавају маршруту, иду у круг, тапкају у месту док не дођу до потребне тачке, па опет, као Дороти у Озу, прочитају неопходни натпис изнад капије која води у Смарагдни град.

Треба да читамо. И треба да учимо да читамо оно што је потребно. Треба да читамо макар због тога што се дешава да немамо са ким да попричамо, а човек не може да живи, а да не разговара.

Човека заиста изграђују књиге. Без обзира на то да ли се нашао у јазбини или у дворцу, у мочвари или на планинском врху – на сва ова места су га довели писани путокази – књиге.

Било би нам боље да не знамо да читамо, да знамо Истину и да не лутамо. Али пошто смо залутали, тражимо пут и писмени смо – немамо другог пута. Савремени човек је увек производ штива.“

Тако каже прота Ткачов.

 

КО ЈЕ МАЈСТОР ЗА БЕСКРАЈНО И НЕСХВАТЉИВО?

 

У Данојлићевој лирској хроници „Година пролази кроз авлију“, где описује однос Срба према Богу, он је Творца тако и назвао – Мајстором за бескрајно и несхватљиво. Бог је и велики Дародавац. Призвао нас је из непостојања у постојање; сав свет, све безбројне галаксије и сунца, ради нас створио; умио наше тле рекама и океанима; дао нам ваздух за дисање и светлост за гледање; обдарио нас душом и телом; имамо разум и осећања, љубав и вољу; речима се споразумевамо, а осмехом сједињујемо. Кад грешимо и кајемо се, сузе нас чисте од унутрашње таме; кад падамо, он је ту да нас подигне. Послао нам је Свог јединородног Сина који је за нас умро и васкрсао и који нас у светом Причешћу храни Својим Телом и Крвљу. Позвао нас је у Своје наручје, и дао нам право да га зовемо Оцем. „Сви су заузети, сви журе, али у свету постоји Биће које има времена и пажње за сваког, којем свака православна сељанка и сваки надничар на земљи може да повери своју невољу, своје сузе и бриге и све да исприча. Постоји неко ко увек слуша, и већ само за то Њему припада благослов човечанства.” (Јуриј Ајхенвалд) Српска реч „Господ” потиче од речи „Гост-подар”: онај који сазива гозбу и на њој дарује госте.

И ти гости треба да су деца.

Архиепископ Јован (кнез Шаховској), познати руски духовник и тумач књижевности, записао је: „1940. године, у Рио де Жанеиру, великом француском писцу Жоржу Бернаносу, западном ученику Достојевског, кћи бразилског писца Амороза Лиме, девојчица, пружила је свој албум. И Жорж Бернанос, чија је мисао као и мисао Достојевског продирала испод површине ствари, написао је у тај дечији албум следеће речи: „Пре пет минута сам себи постављао питање, шта да напишем у ваш албум? И изненада ми је пало на памет, да је сама по себи та идеја – имати албум – врло дирљива, врло мила, јер је она дечија; њу сматрају смешном, као и све детиње замисли, зато што људи не схватају децу. Мале девојчице пружају свој албум „одраслима“, као што сиромаси пружају руку. Већина тих „одраслих“, према којима сте ви пружили своје руке, – кардинали, теолози, историчари, есејисти, писци – дају вам само свој потпис, који је раван ситној парици. Никада не заборављајте да се овај безобразни свет држи још само захваљујући сладосном свету песника и деце. Против њега се људи непрестано боре, али се он непрестано обнавља. Будите верни песницима и детињству. Не постајте одрасли, јер су одрасли у завери против деце; прочитајте Јеванђеље и ви ћете се уверити у ово. Господ Бог је рекао кардиналима, богословима, есејистима, историчарима, писцима и свима уопште: „Будите као деца“. А кардинали и други горе наведени једнако понављају деци: „Будите као ми!“ Када некад касније прочитате ове моје редове – помислите тада и помолите се за старог писца, који све више мисли о неисцељивој лакомислености озбиљних људи. Све чудесно, што постоји у историји света, дошло је невидљиво за све, по тајанственој сагласности великог трпљења људског и милосрђа Божијег. Треба надилазити живот. Међутим, једино чиме се он може преодолети – јесте да се он воли, а волети се живот може само на један начин: до краја га раздавати.“

И ту је тајна чуда.

 

ШТА ЈЕ СВЕ ЧУДО?

 

Чудо је појава коју треба гледати тамо и где је, на први поглед нема, јер је, како је говорио отац Јустин, свет богојављење, а човек богослужење. Људско тело најбоља је потврда да се чуда дешавају. То што рана зарасте или тешка болест прође, само су мали примери у доказивању ове чињенице. Али, постоје много већи, као што је појава да се рука миче. Иако се најчешће чини крхким, људско тело је знатно чвршће него што често мислимо. Тако на пример, може се живети чак и после уклањања слезине, желуца, бубрега, једног плућног крила, 75одсто јетре, 80 одсто црева, и скоро без сваког органа из карлице и препона. Наше мало срце контракцијама ствара притисак толико снажан да је у стању да избаци крв и до десет метара увис.

Сваког минута изумре триста хиљада људских ћелија. Можда звучи као много, али то је у ствари мање од 0,0001 одсто укупне количине ћелија које се обнављајуу људском организмусваког дана. Организам одрасле особе састоји се од око сто милијарди ћелија. И стално их обнављамо. Редовно обнављање одвија се и на микроскопском нивоу. Мењамо ћелије које чине наша црева сваких неколико дана, оне које чине бешику свака два месеца и црвена крвна зрнца свака четири месеца.

Када се дете роди, има око 300 костију. Када човек достигне зрелост, остаје му само 206.То се догађа због тога јер се мале кости временом спајају и формирају јаче и веће.

А тек коса. Коса је готово неуништива. Осим ако се не спали, коса пропада тако споро да је се готово немогуће решити. Косу не може да уништи ни хладноћа, ни промена климе, вода, неке друге силе природе, а отпорна је и на многе киселине и корозивне хемикалије.

 

МИЛОСРЂЕ И ЉУБАВ КАО САМА СРЖ

 

Милосрђе и љубав су залога постојања и појединца и друштва. Јер, као каже отац Георгије Флоровски: “Воли ближњег свога као самог себе” не значи да волимо ближње као што волимо себе, него да волимо ближње јер су они НАШЕ ИСТИНСКО ЈА.”

Зато је Свети Јован Златоусти свагда прекоревао богаташе, упозоравајући их да су сиромаси – Христос. Ево тих речи:“Господ твој иде гладан, а ти живиш у раскоши! И није само то чудно, него још и то, што живећи у раскоши, усуђујеш се да Га презреш, уз то, Он не тражи не знам шта, него само комад хлеба, да би утолио глад. Он иде дрхтећи од хладноће, а ти, одевен у свилене хаљине, не обраћаш пажњу на Њега, не показујеш никакво саосећање, него без икаквог милосрђа пролазиш поред Њега. Какво извињење то може да заслужује?“

Новац, ако постане идол, уништава. Свако мора да пази на себе – јер, Јуде, који је, среброљубљем, издао Христа, баш тог и таквог Јуде, има у сваком од нас.

Ко је био Јуда? Сви ће углас рећи: „Јуда је био издајник“.

Он није могао бити издајник да пре тога није био ученик Христов и припадник заветног народа који је Христа чекао. Његова издаја била је маскирана различитим образинама. Јуда је, веле Еванђеља, причао „социјалну“ причу. Код њега је стајала кеса за добровољне прилоге, који су дељени сиротињи. У почетку, Јуди се чинило да ће милостињу делити боље од Христа; завлачио је руку у кесу и давао по свом нахођењу. Мало помало, „усладило“ му се, и почео је да узима новац за себе. На крају, од социјално осетљивог и „урбаног момка“ (Јуда је, једини од апостола, био градско дете), постао је крадљивац. У њему је победила похлепа и љубав према новцу. Када је Марија, сестра Лазарева, скупоценим миром помазала Христа (чиме је наговестила Његову скору смрт и погребење), Јуда се успротивио таквој растрошности, рекавши да се миро могло продати за триста динара и дати сиротињи (Јн. 12, 4-5). А Јован Богослов, највернији ученик Христов, каже: „А ово не рече што му бијаше стало до сиромаха, него што бјеше лопов, и имаше кесу, и узимаше што се меташе у њу“ (Јн. 12, 6). Такав „хуманиста“ је решио да прода Учитеља за тридесет сребрњака, верујући да ће Христос, на чудесан начин (као неколико пута до тада) избећи хапшење. Учитеља је издао пољупцем. Схвативши шта је урадио, није имао снаге да се покаје; мучен савешћу, а лишен покајничког прегнућа, обесио се.

Будимо милостиви да личимо на Христа, а не на Јуду.

 

 

СЛОВО ЉУБВЕ И ВАСКРСЕЊЕ КАО ЦИЉ

 

Морамо се борити и са собом.  У младалачко доба, воде се тешке борбе између душе и тела. Не треба уништити, него преобразити и душу и тело. Треба их подвластити Богочовеку Христу у коме је откривена светлост преображене телесности. Пуни израз те преображености је „Слово љубве” светог Стефана Лазаревића. У овој посланици љубав је схваћена библијски, светопавловски, као врлина свију врлина, кључ за сваку двер тајне која је присутна у нама и око нас. Дело љубави је „бистроречено и оштро”; она је „миро и роса”. Она је, како рече Јован Громов, најмилији Христов ученик, сами Бог. Њоме наше биће приања уз Божанство, и зато треба да буде „права и незазорна”, чиста и светла. На крају, љубав је сила која превазилази све препреке: ради ње се исушује море и река Јордан. Право пак сједињење могуће је тек у Христу Исусу, коме слава са Оцем и Духом Светим…Најбезбожнија је она радост која другоме причињава бол”. Да би таква радост, радост себичлука, у љубави била избегнута, нужно је надићи сопствену палост и Богом волети људе, уздићи се до белине која није уништење, него преображење твари.

Права порука припада српском књижевнику и издавачу, Владимиру Меденици, и она је сама срж овог текста. Он нам поручује: „Гроб је место на коме живи остају уз своје мртве. У коме живи чувају, хране своје мртве. У гроб ми сахрањујемо, сачувавамо, дакле, онај животворни крст, крст љубави, Истине−јестине и Истине−Алетеје, Незаборава, Вечне Памјати, одржавамо га, сачувавамо до времена док се не оспособимо да „и већа дела чинимо“, а одбацујемо заувек, тј. преда­јемо забораву онај римски крст болести, мука и смрти… (којима смо још увек подложни у свом фактичком бићу).“

И наши мртви нису мртви – они васкрсавају у нама, каже Меденица: „Лик умрлог, очишћен моћном руком Незаборава, који делује и у нашем сећању, очишћен од свега грешног, ружног, лажног, тај и такав његов лик чисти и нас саме, и ми сами се у том сагледавању, у тој визији, у том тренутку неизрециве туге–смирења појављујемо пред собом и пред покојником у свом најчистијем, најлепшем и најбољем издању, у свом као за вечност припремљеном лику. Враћена душа постаје душа света, усамљеност постаје саборност, смрт се губи, нестаје као магла пред светлошћу сећања на вечни лик умрлог кроз који просијава лик Незаборава.“

У Христовом васкрсењу, које је и наше, садржан је смисао човека и света. Наравно, и сав смисао веронауке.