Два су разлога за тако нешто. Са једне стране, сви ти француски држављани нефранцуског порекла заправо и немају у шта да се интегришу. Брзо и систематично, француска елита одрицала се сопственог, оригиналног и јединственог, онога по чему је француска култура била препозната у свету, онога због чега су други копирали Француску, поистовећивали се са њом, учили француски језик. Елита се одрицала свега оног због чега је Француска била велика у очима остатка света.

Тај процес може се врло добро пратити од краја шездесетих година ХХ века, али је интензивиран и продубљен у двадесетпрвом веку. Постмодерна је тада „прерасла“ у хипермодерну! Успех појединца могућ је само уколико се прихвате нове вредности, креиране у оквиру западноцентричне глобализације и постистине коју тај оквир нуди. Мада, тај успех није загарантован, прихватање нових вредности представља тек предуслов.

Пристанак на обезличавање је први корак. Сви они који су покушали да укажу на погубност тога аутоматски су проглашавани „лепеновцима“, „екстремистима“, „десничарима“, у последње време и „земуровцима“. Сви они који су покушавали да укажу на погубност тога политички су периферизовани и дискредитовани.

Периферизација и дискредитација узроковали су одсуство полемике, а тамо где је дискусија забрањена намећу се решења. Ту више нема демократије. У психолошком контексту натеране на обезличавање, у политичком контексту гурнуте на маргину, разне друштвене групе и немају другачији начин да искажу сопствено незадовољство осим агресијом. И агресија „цвета“, свеједно да ли су на улицама „жути прслуци“, противници реформи пензионог система или друга генерација арапских имиграната.

Са друге стране, такав приступ има и своју економско – социјалну компоненту. Једном када се суспендује демократија и зацари наметање решења осмишљених у „неолибералним кухињама“ то се континуално примењује. А ко ће пружити отпор? Обезличени појединци? Маргинализоване друштвене групе? Периферизована опозиција?

Западноцентрична глобализација, дефинисана и детерминисана по принципима корпоративне плутократије за крајњи циљ има враћање робовласништва. Назваће га другим именом, маскираће га разрађеним фразама, објасниће га силном пропагандом и новим „научним“ теоријама, али ће се суштински то сводити на јасно хијерархијски одређену релацију између танког слоја „аристократске“ управљачке елите и тотално обесправљених и у сваком погледу подјармљених широких народних маса.

У таквим условима прерасподела новостворене вредности крајње је непропорционална, акумулација капитала управљачке елите енормна.

Зашто било шта делити са обесправљенима и подјармљенима? Њима су довољне мемљиве гарсоњере у Сен Денију и по тањир кускуса дневно.

Имаоци француског држављанства нефранцуског порекла схватају како су „осуђени“ на овакво бивствовање, изузеци који се стицајем околности „искобељају“ и остваре успех само ће потврђивати правило.

Наравно, жртве новоуспостављајућег ситема нису само француски држављани нефранцуског порекла, жртве су и сами Французи. Систем не прави разлику према пореклу и етничкој припадности. Али као хомогена друштвена група, чак и географски одвојена, они показују „најтврђи отпор“. Јер: колико је за њих изазовно да се интегришу у такав систем?

Покоравање је, дакле, последица дубљих узрока и системског процеса који је давно отпочео. Неки тај процес нису уочили на време, неки га не уочавају ни данас. Они који прибегавају насиљу уплашени су да ће их систем обезличити, додатно маргинализовати и коначно – претворити у савремене робове.

Уелбек је на другачијем становишту, он је убеђен да ће систем протоком времена бити принуђен на „корекције“ и „компромисе“, процес ће имати неке међуфазе. У сваком случају, без обзира што делује апсурдно, места за Французе у Француској или ће остати мало или га уопште неће бити. Французе чији су преци генерацијама градили Француску и њену културу. Или ће их покорити систем, или ће их покорити највиталније друштвене групе, оне које показују најтврђи отпор систему, терају га на корекције“ и „компромисе“, усмеравају процес ка међуфазама.

За Европу ово представља и велико упозорење. Француска је била и остала авангарда. Сам појам долази из француског језика. Дешавања на улицама француских градова, не само ових недеља него и претходних година јесу својеврсна „претходница“. Европска друштва постају све више подељена, европске државе унутар себе су испарцелисане. Наметање решења осмишљених у „неолибералним кухињама“ постала је нормалност на коју су Европљани увелико навикнути.

Обезличени појединци, маргинализоване друштвене групе и периферизована опозиција најчешће уопште немају прилику да пруже достојан отпор. Док не изађу на улицу. А када изађу на улицу, када тај њихов протест прерасте у насиље, онда ће и исход свега постати крајње непредвидив.

Нови круг насилних протеста у Француској не тиче се само Француске.