Годишњица крваве жетве у Старом Грацком: Славица је на данашњи дан изгубила брата, оца и стричеве

Шта се тачно десило на њиви код Старог Грацког нико сем џелата не зна. Да ли су жетеоци опкољени, похватани па стрељани, да ли су побијени у брзом нападу, једна од верзија коју у селу помињу јесте да су убице били пресвучени у униформе КФОР-а

Годишњица крваве жетве у Старом Грацком: Славица је на данашњи дан изгубила брата, оца и стричеве

„Брата Новицу који је имао само 17 година и три дана касније требало је да напуни 18 и оца, стричеве, последњи пут видела сам 7. јула, на Јовандан, на нашу славу. Из Грачанице тог дана смо супруг и ја на велики ризик отишли до села, до Старог Грацког, овде је тих дана ситуација била јако тешка. Нешто ме вукло тог дана тамо, као да ћу последњи пут да их видим. Били смо на слави, поседели, испричали се, видели се, и то је било последњи пут. Побијени су, масакрирани у петак, у понедељак је Новици требало да буде рођендан, у среду је била сахрана, био је добио позив за регрутацију…“

 

Овако се у разговору за РТ Балкан последњег сусрета са оцем и братом на 24-годишњицу масакра жетелаца у Старом Грацком сећа данас Славица Јанићијевић Поповић која је тог трагичног дана изгубила и оца и брата и двојицу стричева, комшије, пријатеље из села, кумове.

 

Нема дана, каже, да их се не сети, најтежи су јој ови, јулски дани, кад крене жетва, кад види комбајне, кад види људе по пољима, тада је њене ране посебно боле, као жива ватра.

 

„Није тог дана невино убијено 14 људи из села, тог дана убијено је 14 породица, уништено читаво село… Сваки дан је нова бол, нова патња, и тако 24 године“, прича данас Славица.

 

„Њиве на којима се злочин десио и које су на око километар од села, нико више не обрађује, од тог дана нити их ко копа, ни оре, нити сеје нити са њих шта жање. Од тог дана у те њиве више нико не улази. Једном смо, КФОР нас је пратио, отишли до тог места где су наши побијени, и више никад“, каже Славица.

 

Вест о стравичном догађају, о трагедији која је задесила њену породицу, да њених оца, брата кога је волела као очи у глави, стричева нема, добила је, каже, те ноћи, тек у три ујутру наредног дана, јер, у селу нису имали телефонске везе да јаве шта се десило.

 

После тог дана читаво село било је у црнини, присећа се и данас Славица тих тешких и претешких дана.

 

„Не знаш кога више да жалиш, рођеног брата, мог Новицу, оца Момчила, стричеве, комшије из села, рођаке, кума… Сви смо се знали, дружили се… Са Одаловићем смо излазили у град, шетали по селу, сви смо у селу живели као један, као једна душа, данас, на жалост, тих добрих људи више нема. Кум је избегао из села где сам и ја рођена, где смо живели, тамо су нам запалили кућу, заузели нашу земљу да је они раде. За ове 24 године не смемо тамо да одемо, плодове наше земље тамо други убирају. То је село Крајиште, тамо сам рођена, тамо сам кршена, а отац је у Старом Грацком правио кућу да бисмо кад пођемо у школу ми деца били ближе граду, а кући у Крајишту мислио је да се врати под старе дане, са мојом мајком, да тамо живе“, прича Славица

 

И све оно што се дешавало после убиства 14 недужних људи, после страдања читавих породица, за Славицу је једна велика, огромна рана на срцу.

 

„Оног Кушнера у селу смо видели само на дан сахране, и, никад више се није вратио иако је тада обећао да ће сваки камен да преврне да нађе убице. То је једно зло, желим му гору судбину од моје. Само толико могу да кажем. Мени је данас остало само да стално и изнова подсећам на наше невине жртве, на мог брата, оца, стричеве, на људе из села. Можете само замислити како ми је било кад је донета одлука да се обустави истрага о злочину, да престане потрага за убицама“, каже Славица.

 

Подсећа да је тих дана, по повлачењу српске војске и полиције са Косова и Метохије КФОР био задужен за безбедност Срба на Косову.

 

„Британци су били у Липљану, пет дана су наши из села ишли на жетву и тражили пратњу, и тог дана су отишли, тражили пратњу, из КФОР-а им је речено – `идите ви, радите, завршавајте ваше послове, ми ћемо да вас обилазимо`, у ствари, никад нису ни дошли да их обиђу“, каже Славица.

 

Данас је, додаје, уверена да су и Британци кривци за злочин у Старом Грацком заједно са починиоцима.

 

„Нико не може да ми забрани да кажем да су и они криви, да су одговорни, осећам да јесу. Да су им дозволили да то ураде. После тог су они дошли, први били на увиђају, ми нисмо глупи, знамо како би требало да се ради увиђај, знамо да је неки траг морао да остане, да су морали да га пронађу, како у својим државама починиоце одмах пронађу, а овде не могу деценијама. Био је овде један странац, желео је да помогне, кренуо је да ради, али, одмах је испраћен са Косова“, каже Славица.

 

Језиво боли, наставља, и што људи из Старог Грацког нису тог дана само побијени, они су, каже – „масакрирани“.

 

„Људи то не знају… Паљени су им очи на ауспух, ударани су тупим предметима по главама. О томе се не прича. Обдукциони налази били су празни, ништа о узроку смрти, сахранили смо их у металним ковчезима, нису дали другачије, вероватно да не видимо колико су масакрирани“, каже Славица.

 

Њен брат Новица, каже, много је волео ту земљу коју је радио, отац и стричеви бавили су се грађевином, Новица је мислио да остане на земљи, да је ради, да се бави пољопривредом, да од тога живи.

 

За зличин у Старом Грацком до дана данашњег нико још није одговарао. Под истрагом су била седморица Албанац, али ни против једног није подигнута оптужница. Специјално тужилаштво у Приштини, заједно са Еулексом је 2017. године обуставило је истрагу због недостатка доказа и тако ставило срамну тачку на овај случај.У октобру 2007. године ухапшен је Миљазим Битићи из села Велики Алаш код Старог због сумње да је учествовао у убиству српских жетелаца. Два месеца касније Миљазим је пуштен из притвора због недостатка доказа.

 

Према забележеним сведочењима Срба из Старог Грацког, породице жетелаца који су тог дана из Старог Грацког отишли на њиве да жању пшеницу, почеле су тог дана, 23. јула 1999. године предвече узнемирено да зову штаб КФОР-а у Липљану пошто се њихови сродници нису враћали са њива. Из штаба им се наводно јавио неки преводилац, Албанац који је рекао да они не знају где је село, да немају довољно људи, возила…

 

Пошто на тај начин нису могли да добију помоћ, неки од мештана кренули су ка Липљану да лично нађу некога од официра Кфора, да траже помоћ, један момак из села сео је у возило, кренуо ка њивама не би ли негде успут пресрео жетеоце… Недалеко од села наишао је на трактор на коме је било једно беживотне тело па се окренуо и вратио назад да јави шта се догодило.

 

Сутрадан, 24. јула, Кфор је саопштио да су претходне вечери, у 21 и 13 британски војници Кфора чули пуцњаву, да су позвали НАТО снаге које су изашле на терен и нашле тела 13 Срба поред комбајна и 14-то поред трактора у близини. Остало је забележено и да су тела жртава била унакажена ударцима тупим предметима.

 

Убијени су Милован Јовановић (30), браћа Јовица (29) и Раде (32) Живић, Андрија Одаловић (32), јединац, Слободан (32), Миле (39), Новица (17) и Момчило (43) Јанићијевић, Станимир (44) и Бошко (52) Декић, Саша (36) и Љубиша (60) Цвејић, Никола Стојановић (63) и Миодраг Тепшић (48).

Гробље у Старом Грацку на коме су сахрањени жетеоци, мештани села, више пута је у међувремену скрнављено и рушено.

 

„Политика“ је пре неколико година дошла у посед НАТО докумената из којих се види да је јединица ОВК „Фортуна“ организовала и извршила напад на Старо Грацко.

 

„Британски истражитељи су јасно и прецизно открили како починиоце – тако и командни ланац који иде до самог врха ОВК. Главни човек ОВК Хашим Тачи, некадашњи председник Косова, положио је, пре неколико година, венац на споменик убијеним жетеоцима и жртвама“, навео је овај лист.

 

„Из ове шуме су дошли, она је у власништву Зећировића из села Алаш. Тог дана је један Албанац чувао стоку овде и он је видео убице, раније је радио као стражар у задрузи. Њега су касније нашли у мртвог у истој овој шуми, био је наслоњен на дрво. Шта му је било ко ће знати“, испричао је својевремено за „Политику“, мештанин Драган Торбица сећајући се детаља кобног дана.

 

„Овде су их скупили на гомилу, биле су ту неке рупе у земљи, крв је била још свежа кад смо дошли… Ено, ту ниже, низ поље, дечак Јанићијевић је убијен, била је пшеница у његовој приколици и на њој крв. Онда, мало горе, био је део тела, скупили смо га, закопали. Мислили смо да се вратимо, да га сахранимо, кад нам Кфор врати мртве. Помели смо се и нисмо се вратили, не знам где је данас то место, почупали су неко трње које је било поред њиве…“

 

Шта се тачно десило на њиви код Старог Грацког нико сем џелата не зна. Да ли су жетеоци опкољени, похватани па стрељани, да ли су побијени у брзом нападу, а испаљено је на десетине хитаца, једна од верзија коју у селу помињу јесте да су убице били пресвучени у униформе КФОР-а и да су зато успели да приђу толико близу жетеоцима…