Филип Родић: Понуда коју Србија не може да одбије?

Америка јесте изгубила рат у Вијетнаму, али је остварила свој циљ – да ту земљу потпуно уништи и учини ирелевантном на дужи временски период, наводи чувени редитељ Оливер Стоун у својој документарној серији „Тајна историја Америке”, која се ових дана емитује на РТС-у. У спровођењу тог циља, како каже Стоун, Вашингтон је на Вијетнам, по величини сличан Норвешкој, бацио двоструко више бомби него што је употребљено у целом Другом светском рату (рачунајући и европско, и пацифичко ратиште). Укључујући и касетну муницију, која се сада, одлуком Вашингтона да је пошаље у Украјину, поново враћа у жижу интересовања јавности.

Шта је и каква је та касетна муниција нико у Европи не зна боље од нас – Срба. Ово злоћудно оружје, чије су жртве у 95 одсто случајева цивили, НАТО је посејао на више од 300 локација, односно на површини од 23 милиона квадратних метара у Србији. Какво је зло тада почињено памти чак и кандидат за демократску номинацију за председника САД Роберт Ф. Кенеди Млађи који је на Твитеру, поводом слања овог оружја Украјини, подсетио на напад на Ниш 1999: „У улици која води од пијаце, раскомадана тела су била разбацана међу шаргарепама и другим поврћем у локвама крви.“

Америчка НАТО савезница Немачка, која је те 1999. године први пут од Другог светског рата своје авионе послала у борбене задатке, саопштава да не подржава ову одлуку Вашингтона, али јој се и не противи. А зашто би кад сада шаље и своје тенкове у борбене акције, такође први пут после Другог светског рата и то поново на Источни фронт.

Индијски дипломата М. К. Бадракумар примећује да је немачки ангажман у Украјини мотивисан (и) њиховом жељом за осветом Русима који су их потукли 1945. Можда је помало чудно да је до те тезе о немачкој осветољубивости дошао индијски дипломата, али ми можемо потврдити да размишља у добром правцу. Не само да је опште познато да је Хитлер 1941. жарко желео да нам се освети него је то 1991. пожелео и његов наследник на месту канцелара Хелмут Кол здушно подржавајући немачке савезнике из Другог светског рата током распада СФРЈ. Та жеља за осветом пружа се вертикално и до нижих слојева, до обичних војника који су једва дочекали да поново распале по Србима, о чему сведочи судбина оне двојице новомученика Славка и Жарка, које немачки припадници КФОР-а брутално погубише са 220 метака 13. јуна 1999.

Позив обема странама

У контексту ових цртица треба сагледавати поруке које су Србији упућене са управо одржаног самита НАТО-а у Вилњусу. Дакле, они који су нас засипали касетним бомбама и који су нас стрељали кад год су били у прилици, позивају нас да будемо конструктивни:

„Очекујемо од Србије да се на конструктиван начин ангажује са НАТО-ом и својим суседима. Подржавамо дијалог уз подршку ЕУ и друге напоре усмерене на нормализацију односа Београда и Приштине и позивамо стране да искористе тренутак и у доброј вери се ангажују зарад постизања трајног политичког решења. Позивамо обе стране да одмах деескалирају ситуацију, врате се дијалогу и конструктивно се ангажују у примени споразума о путу нормализације између Београда и Приштине који је недавно постигнут у Бриселу и Охриду.”

Тако пише у једној од две тачке у Завршној декларацији самита. У другој се наводи да ће НАТО остати посвећен „континуираном ангажовању на Косову у складу са Резолуцијом СБ УН 1244”, али и да су „недавни ескалациони поступци неприхватљиви”, те се „осуђује насиље на северу Косова, као и ничим изазвани напади који су нанели озбиљне повреде војницима НАТО-а”.

За почетак, још једном да констатујемо да су њихови позиви „обема странама” да „деескалирају”, да се „уздрже”, да ово, да оно – већ досадили и Богу и народу, што би се рекло, осим претенденту Филипу Карађорђевићу и ужем кругу његових најекстремнијих присталица. Каквог смисла има 11. јула позивати обе стране на „деескалацију”, када је једна страна већ толико учинила да смири ситуацију да се довела до границе самопонижења (можда је та граница и пређена) па је још 26. јуна на слободу пустила тројицу терориста обучених у униформе некакве „косовске полиције”?

Такође, каквог смисла има као чин „деескалације” прихватити великодушну одлуку премијера јужне српске покрајине Аљбина Куртија да са севера повуче четвртину својих снага, када је 100 одсто тих снага тамо нелегално, односно супротно гаранцијама које је НАТО дао 19. априла 2013. године?

О томе какви су дарови ових Данајаца сведочи и чињеница да позивају на примену „недавно постигнутог споразума о путу нормализације” односа Београда и Приштине, а заборављају да помену неопходност спровођења онога што је договорено пре више од десет година.

У овом контексту важно је осврнути се и на закључке челника НАТО-а о Босни и Херцеговини. Поред тога што истичу да БиХ не треба да „доводи у питање коначну одлуку о чланству у НАТО-у” (је л‘ некоме од вас познато да је БиХ донела такву „коначну одлуку”, односно да је неко из Републике Српске на то пристао?), НАТО се заклиње у очување територијалног интегритета и суверенитета ове бивше југословенске републике, наравно, у складу са Општим оквирним споразумом за мир у БиХ и другим релевантним међународним споразумима.

Опет лицемерје као опште место, пошто се у случају Србије не спомиње никакав суверенитет, а још мање територијални интегритет, а најмање „општи оквирни споразум за мир”, односно Резолуција 1244. Пардон, помиње се, али искључиво у контексту који Алијанси одговара – у огртању деловања КФОР-а под плашт Резолуције 1244 коју крше свакодневно допуштајући формирање и наоружавање „косовске војске”, која по признању Аљбина Куртија и његовог „министра одбране” представља отелотворење „духа ОВК”. Тај „дух” је према Резолуцији 1244 требало да буде разоружан још 1999, а не наоружан 2023.

И за то разоружавање је био задужен управо КФОР, односно НАТО, под чијом је командом међународна мировна мисија на Косову и Метохији. Поново испада да је девиза „Колективног запада”, оличеног овога пута у НАТО-у, да оно што је дозвољено Јупитеру, није дозвољено волу, а да нас сматрају за озбиљне волове.

Неизазвано насиље

У НАТО декларацији посебно је иритантна опаска о „ничим изазваним нападима”. Истина, било је на северу Косова и Метохије ничим изазваних напада, али њихова мета нису били војници НАТО-а, односно КФОР-а. Они у тој радњи нису били објекат него субјекат. И о томе као доказ постоји безброј видео-снимака. Уосталом, цела акција КФОР-а је рођена грбава.

Пошто су такозвани косовски полицајци предвођени такозваним градоначелницима упали у зграде општина са српском већином, КФОР је требало да интервенише, али не тако што ће их штитити од незадовољног народа, него тако што ће их вратити на место, а оно је јужно од Ибра. И то у складу са оним горепоменутим споразумом из Брисела из 2013.

Ако им није било до ескалације (на КФОР и НАТО мислимо), онда је требало да спрече њихов упад на север. Ако то већ нису учинили, онда је требало да се поставе као неутрална сила, тампон између две стране како би спречили крвопролиће, али не, из њиховог понашања јасно је било да они имају своју страну и да им је задатак заштита „косовских полицајаца”, а не српских цивила. Показало се, међутим, да њихов посао превазилази и тај задатак, већ да им је циљ да буду саучесници у репресији над мирним српским демонстрантима. Тако је дошло до насиља које је било „ничим изазвано” и тако се тампон на крају окрвавио.

У овом контексту треба поменути и лицемерје показано у данима непосредно после сукоба, када су амерички припадници КФОР-а играли фудбал и одбојку са српском децом, што је требало да буде парадигма њихове благонаклоности према Србима. Не само што би ту „благонаклоност” (мада се ради о пукој човечности и испуњавању задатка који им је заиста поверен) пре требало да покажу спречавањем терориста обучених у „полицијске” униформе да туку децу него је јасно да би, када би добили такво наређење, сутра пуцали на ту исту децу. Да су у стању да им на правди Бога хапсе родитеље, већ су показали.

Својим вишедеценијским присуством на Косову и Метохији, а посебно у последње време, јасно су показали да су слепи на чињеницу да иза сваког избијања насиља на Косову и Метохији стоји режим у Приштини који спроводи терор над Србима и да их спречавање те репресије уопште не занима.

А шта значи „конструктивни ангажман” Србије с НАТО-ом? Од државног удара у Београду 5. октобра 2000. Србија је потписала два споразума с Алијансом – Партнерство за мир 2006. и Индивидуални акциони план партнерства 2015. године. Сарадња је највидљивија у одржавању заједничких војних вежби Војске Србије и оружаних снага земаља чланица НАТО-а, међу којима је последња, под називом „Платинасти вук” одржана на југу Србије пре само месец дана и то упркос мораторијума на све војне вежбе са страним партнерима који је Србија увела непосредно након почетка руске СВО.

Докле иде та конструктивност? До колективног исељавања с Косова и Метохије? Увођења санкција Русији? Преузимања улоге НАТО топовског меса у Украјини? Стајања мирно док нас Немци опет стрељају попут Славка и Жарка? Да понизно љубимо руку Дон Вита Корлеонеа – подразумева се.