Оливера Радић: Поводом 25 година од напада на Ораховац 1998. године

“Зло се побеђује сећањем, зло се побеђује истином, сведочењем и незаборавом” каже Оливера Радић, новинар и професор из Ораховца, у посебном тексту који је данас, 18. јула 2023. године, на 25. годишњицу напада на Ораховац, прочитан код споменика у Великој Хочи који чува сећање на отете и нестале чланове породице, комшије, пријатеље… Најтоплије препоручујемо да са пажњом и љубављу прочитате ово слово Оливере Радић и поделите га са свима којима је до истине стало.

 

“И овај камен земље, Србије што претећ’ сунцу дере кроз облак, суморног чела мрачним борама о вековечности прича далекој, показујући немом мимиком образа свога бразде дубоке…”

Да, и овај камен наше отаџбине је “костију кршних гомила” које су у “борби против душмана” дедови наши вољно слагали лепећи их крвљу срца рођеног, “мишица својих кости сломљене да унуцима створе бусију”. И овај камен има своју причу, своју историју… Свака коцка, иако на исти начин истесана, је другачија прича, али исписана истим пером умоченим у крв уместо у мастило и то не у било чију крв, него у сопствену крв јунака те приче. Ко је, где је рођен, живео, где га је злочиначка рука пронашла, где одвела, на који начин убила… Многи од вас знају те приче, неки их причају другима да се шире и сведоче, а неки ћуте мислећи да ће тако заварати траг злу за будућа времена. Ал’ знајте да се ћутањем зло не уништава, ћутањем се зло само успављује и чека тренутак да поново  искочи из своје љуштуре и опет понови исто. Зло се побеђује сећањем, зло се побеђује истином, сведочењем и незаборавом.

За мене су ова имена живе светиљке ка Господу, светиљке које нам показују пут, светиљке које светле у тами данашњице и говоре и опомињу.

Иза ових имена се крију очи, иза ових имена се крију осмеси, иза ових имена се крију раширене руке и уморне ноге… Та имена опомињу и као над Плавом гробницом позивају све нас да застанемо, да се запитамо да ли смо ми достојни њихове жртве?  Мене лично је често стид да се загледам у та имена уклесана у те камене коцке јер видећу очи мојих другова Срећка Костића, Срђана Витошевића и Звездана Мојсића у холу наше школе у Ораховцу, видећу насмејано лице Лазара Костића како нас све увесељава својим шалама док се ми, средњошколци из Велике Хоче, Зочишта, Оптеруше и Ретимља пешице враћамо из школе, видећу незлобиву и пуну љубави душу мог брата Станише Миленковића, до ушију ће ми допрети глас мог комшије Добривоја Шавелића док нас децу из улице опомиње да не прелазимо набујалу реку испод наших кућа, преда мном ће стајати фигура професора Будимира Баљошевића која нам објашњава да је физика фундаментална наука… Допреће ми до очију слика Томе и Саше Баљошевића како у “Термовенту” праве велики свећњак за цркву у Ораховцу, и брижна лица Душка Патрногића и Александра Станојевића у ораховачкој амбуланти док пружају медицинску помоћ пацијентима без обзира на нацију и веру, и слика Новице Божанића како на славу у Свете Враче кроз порту хода носећи под пазухом црног петла, дар Св. Врачима и још и још слика и гласова…

Свака коцка на овом споменику је по једна фиока у којој су смештене архиве састављене од различитих епизода из живота ових људи, али и наших живота који је преплетен са њиховим. Они су живели ту, са нама, крај нас, уз нас, ми смо их познавали, дружили се с њима, ова имена су били наши другови, браћа, очеви, мајке… Када бисмо сви испричали све приче везане за њих настали би томови и томови историје…

Тог 18. јула 1998. године је убијен Александар Мајмаревић. Прва жртва напада наших непријатеља на нас. А дан после су се под звонаром у црквеној порти у Ораховцу чули ударци чекића којим су од грубих, једва нађених дасака из оближњих кућа, Петко Симић и Срећко Колашинац правили мртвачки сандук убијеном Ацку. Ацковом сахраном, на коју ни свештеник није могао да дође, башта иза црквеног олтара је почела да се претвара у гробље. Те слике заклањају фијуци метака који лете око нас, и дечји глас који јавља да су тамо код Баљошевића сви мртви… И сазнање да је граната разорила утробе Јагошу Филђокићу, Векославу Казићу и Боривоју Симићу. Донели су их, мртве, у ћебадима и спустили на камене плоче у нашој цркви а из, њихових разорених утроба и даље је шикљала крв. Завоји др Векослава Симића нису били довољни да зауставе крварење. Склапала сам им руке на грудима и у њих метнула по гранчицу босиљка који је моја свекрва сушила под стрејом. Док сам жива нећу заборавити руку старице Зорке Казић која милује лице убијенога сина, као што нећу заборавити јауке мајки Петре, Лазарке, Мирјане, Живке,  док се тетурају по гробљу у Ретимљу тражећи своје синове Лазара и Тодора иако су знале да њихова тела ту нису нашла смирај.

Често сањам оно преузимање посмртних остатака на Мердару и њихово полагање у златобојним тканинама обложене сандуке. Крај новокупљених одела спуштане су кесе са по којим делом одеће и по једна кост… Од многих на овом споменику је после извршеног злочина над њима остала само једна кост. И зато разумем и оне који нису хтели да такве остатке својих најмилих прихвате и сахране, и зато су на овоме споменику и имена оних који нису достојно сахрањени и којима није служено опело.

И знам да 84 имена нису коначна цифра страдалих у нашој општини јер на овом споменику нису имена новинара Ђуре Славуја и Ранка Перенића, а нису ни имена на десетине младића чија имена сам угледала исписана на плочи у Руској цркви у Адровцу, а дали су животе за наш Ораховац, Велику Хочу, Зочиште, за нашу Метохију, дали су животе да бисмо ми данас могли да живимо.

И зато треба да их памтимо, да им служимо помене стално, да им на надгробним споменицима напишемо да су страдали, кад, где и од кога, да знају они који ће доћи после нас, а не да мисле да су мирно скончали живот јер испод слике исписујемо само годину рођења и годину смрти… и ништа више.

Ми смо живи сведоци, ми треба да сведочимо јасно и гласно, истину, не требају нама лажи и измишљотине, истина је и сама сувише сурова ма колико је други покривали и мењали. Запамтите, ни један овоземаљски интерес не сме да буде изнад истине, ни једна материјална добит не може променити ону реченицу коју су старици Живки Костић из Ретимља казали они који су је истерали из дома у Ретимљу: “да ваше око више никада Ретимље не види”. Та реченица сведочи да Срби из Ретимља и Оптеруше нису отишли својом вољом, већ су отерани и силом одведени.

Гробови већине ових мученика су раштркани по гробљима широм Србије и Црне Горе. Само неки од њих попут Дејана Вечевића, Мирослава Мицића, Небојше Павловића, Млађана Маниташевића, Млађана Маврића, Александра Мицића и Добривоја Шавелића су на великохочком гробљу. Али њиховом крвљу је заливена свака стопа ове наше земље и ја сам сигурна да су душе ових наших мученика ту око нас, да се свих ових година окупљају око згаришта њихових кућа, око славских икона, око места где су живели, где су се радовали и патили. Зато је наша дужност да им помогнемо да остану ту, да им не отуђујемо домове у којима су живели, да им не продајемо њиве и винограде у којима су убирали плодове… Данас на многа места и не можемо отићи, на многим местима су само згаришта и рушевине, али душе ових мученика у њима пребивају. Оне за друга станишта не знају. И верујем, једнога дана ћемо доћи овде обучени у свечана одела, да их славимо као светитеље, као новомученике ораховачке, јер су страдали не зато што су некога мрзели или на некога кидисали, већ што су бранили свој кућни праг, своју икону и што су се осењивали крсним знаком. А Крст побеђује на крају, верујем у то као што верујем у Васкрсење.

(Радио “Слово љубве”, 18. 07. 2023)