АЛЕКСАНДАР ПАВИЋ: Хибридна операција у хибридној Србији

Да ли су масовна убиства у Србији била окидач за велику хибридну операцију дефинитивног окретања Србије ка Западу?

Чини се да је изјава председавајуће Савета Федерације Русије Валентине Матвијенко дата крајем јуна о, како је рекла, „опасност(и) која се надвила над слободном Србијом, над њеним суверенитетом и независности“ изазвала недовољно медијске пажње и реакција.

Посебно су занимљиви следећи делови изјаве:

„Данас имамо класичан пример мрежноцентричног рата, када мрежне структуре које контролише Запад користе неку осетљиву тему за слабљење ситуације, покушавајући да је доведу у стање када може да делује као ‘окидач’. А након тога изазивају демонстрације и активирају припремљену локалну опозицију. Управо тако је почело озлоглашено ‘арапско пролеће’…“

„Али, у случају нашег братског народа, Запад је дозволио, сматрам, крајњи, монструозни цинизам. Као средство за дестабилизацију, за стварање хаоса, искоришћена је трагедија српског народа, људска, родитељска туга. Ради се о два случаја пуцњаве – у Београду и Младеновцу – када је убијено 17 људи, већином деце. Ти догађаји су потресли српско друштво. Сама чињеница паразитирања на таквој несрећи је одвратна и сведочи о томе колико далеко је Запад спреман да иде у жељи да погази Србију и казни је за вођење независне политике. Ово би требало да изазове, и уверена сам, изазива природну реакцију гађења, осуде код сваког нормалног човека. Али такође је потребна професионална процена онога што се догодило, темељна истрага безбедносних органа о томе да су се два трагична догађаја у Србији догодила у интервалу од једног дана, проучавања контаката убица-психопата, посебно на друштвеним мрежама и ‘даркнету’ да би се одговорило на питање да ли је оно што се догодило резултат употребе техника неуролингвистичког програмирања, које активно користе западне обавештајне службе.“

Писац ових редова је, после другог масовног убиства, код Младеновца, касно увече 4. маја, дошао до закључка да је у Србији покренута непријатељска операција ширих размера. Мимо осећаја масовне друштвене трауме која је висила у ваздуху, дешавања која су уследила су одавала тај утисак:

– У мору реакција власти на ове гнусне злочине, један је оставио посебан утисак. Председник Србије је изјавио: „Извршићемо потпуно разоружавање Србије.“

У следећих неколико дана, ту изјаву је дословце поновила и премијерка. То једноставно звучи као мантра, односно асоцира на неуролинвистичко програмирање које је Валентина Матвијенко помињала. А у ситуацији у којој се ратни облаци надвијају над европским континентом, у којој наоружане банде миграната вршљају по Србији, у којој је већинско албански део Косова и Метохије и даље до зуба наоружан, а НАТО лажној држави Косово ствара праву правцату војску, једноставно пара уши захтев да се Србија потпуно разоружа. Али, ето, десио се „окидач“, и акција је покренута.

– Два дана после другог масовног убиства огласио се и председник Републике Српске, са следећом објавом на Твитеру:

„Иза овога што се дешава у Србији стоји британска обавештајна служба, која покушава да искористи велике трагедије у Основној школи ‘Владислав Рибникар’ и Младеновцу како би елиминисали Вучића и његову власт.“

А у интервјуу за Срну, Додик је направио и поређење протеста у Београду са протестима „Правда за Давида“, који су се током 2018. године претворили у покушај рушења власти у Српској. Слагали се са тим поређењем или не, чињеница је да су спонтани и искрени протести које су покренула масовна убиства прилично брзо стављени под диригентску палицу прозападних актера, који су брзо наметнули захтеве који имају мало везе са поменутим убиствима а много више са настојањима за смену власти и преузимање медијског простора.

Док се све ово дешавало у Београду, Аљбин Курти је активиран на северу Косова и Метохије, где је почео да спроводи систематски терор над српским становништвом, без икакве адекватне реакције западног фактора.

На дан масовног београдског протеста 19. маја, један од Куртијевих фалш „градоначелника“ је положио заклетву у Северној Митровици. То наравно није била тема за оне који су се самонаметнули за „лидере“ протеста. Ипак, упало је у очи то да су ти исти „лидери“ до касно у ноћ позивали окупљену масу од више десетина хиљада људи да се не разилази „до испуњења захтева“. Наравно, негде око 2 ујутру сви они су се разишли, без објашњења. Последично, после 3 ујутру више практично није било демонстраната на улицама. Намеће се питање – није ли сва та „бука и бес“ самозваних лидера протеста била и у функцији „покривања“ скандала у Северној Митровици који се дешавао тог истог дана?

На дан „контрамитинга“ Српске напредне странке 26. маја, за чије потребе су аутобуси са КиМ довели петоцифрен број људи, остала три Куртијева „градоначелника“ су у пратњи „косовске полиције“ уведени у зграде општина Звечан, Лепосавић и Зубин Поток, што је праћено применом бруталног насиља против незадовољног народа који се окупио. С обзиром да је ова акција унапред најављена, неки су посумњали да је посреди био неки тајни договор Београда и Приштине. Други, пак, сматрају да је Курти једноставно искористио прилику која му се указала. Било како било, глобални ефекат тога је била даља дестабилизација севера КиМ, и стављање српског народа у још тежи положај.

Уставни суд БиХ 19. јуна мења свој правилник, омогућавајући да будуће седнице буду одржаване и без присуства бар једног од двоје судија из Републике Српске. Неколико дана касније, Народна скупштина Републике Српске доноси једину могућу одлуку: са више него двотрећинском већином усвојен је закон о непримењивању одлука Уставног суда БиХ. Очигледно је да је промена правилника направљена управо да би се изазвала оваква реакција власти Српске.

Кристијан Шмит, кога ни Република Српска ни Русија ни Кина не признају као легалног високог представника за БиХ, поништио је 1. јула закон којим се укида обавеза објављивања одлука високог представника у Службеном гласнику Републике Српске и Закон о неспровођењу одлука Уставног суда БиХ на територији Републике Српске. Наравно, Република Српска нема намеру да призна ни Шмита, ни његова „поништавања“.

На дан обележавања „геноцида“ у Поточарима 11. јула, лажни високи представник Шмит најављује наметање закона о „забрани негирања геноцида“.

Истог дана на истом месту, бошњачки члан Председништва БиХ одржава изузетно провокативан и увредљив говор, острвљујући се на стару-нову „великосрпску“ опасност и „идеологију зла“, и позивајући на ново окупљање у циљу одбране БиХ од истог „агресора“ који је наводно починио агресију на БиХ током 1990-их.

Истог дана, Сједињене Државе објављују санкције против шефа БИА, Александра Вулина.

Истог дана НАТО издаје закључке са свог самита у Вилњусу, у којима се посебно апострофира Србија и позива на „конструктивну“ јавну комуникацију о „узајамним користима сарадње НАТО и Србије“. Другим речима, очекује се од Србије да „преломи мозак“ и почне да се позитивно изражава о алијанси која ју је нелегално напала и која окупира део њене територије. Као посебан вид цинизма, у претходној тачки НАТО изражава „снажну подршку суверенитету и територијалној целовитости“ Босне и Херцеговине. Иста је, разуме се, изостала када је реч о Србији.

Прозападни експонент и пропагатор лажног наратива о „геноциду“ у Сребреници Мариника Тепић 14. јула покушава да се самопрогласи за председника анкетног одбора за утврђивање истине о масовним убиствима у Србији. То је још једна индиција да западни фактор настоји да контролише наратив о масовним злочинима који су били окидач за темељну дестабилизацију целог српског етничког простора.

Неки ће на све ове подударности рећи да је посреди „савршена олуја“, тј. волшебна конвергенција разних проблематичних фактора у кратком временском року, услед опште дестабилизације прилика. Ипак треба имати на уму стару девизу: само зато што сам параноичан, не значи да ми не раде о глави.

У политици (ипак) нема случајности. Односно, најсигурније је тако гледати на ствари. Као што је речено на почетку овог текста, много тога указује да је посреди једна велика хибридна операција чији је крајњи циљ формализација Хилових упорних тврдњи да се Србија већ окренула Западу (само што тога већина људи у Србији још увек није свесна, а још мање то жели), као и коначно укидање или обесмишљавање Републике Српске, првенствено ради усисавања БиХ у НАТО.

Нажалост, сарадника на том пројекту изгледа има и у деловима власти и у деловима опозиције.