БАТИЋ БАЧЕВИЋ: Високи представник за ниске демократије

Председник Републике Српске Милорад Додик је давно од главне наде постао главна мета Запада јер се усудио да затражи нешто неопростиво – да поштују Дејтонски споразум

„Према кркану кркански“, гласио је наслов коментара дана у главном листу грађанско-муслиманске Босне, Дневном авазу. У Србији и другим источним деловима покојне заједничке државе, такав наслов би можда могао да се схвати као опис масовне туче на Алипашином пољу, али у Сарајеву немају дилеме шта то значи – високи представник за Бих Кристијан Шмит морао би да одстрани из политичког живота лидера босанских Срба, који ремети изградњу јединствене, грађанске, веселе државе засноване на тешкој борби против кркана.

Ако можда наслов није јасан, главна порука коментара је кристална – не може бити мирне Босне све док се Милорад Додик налази на било којој позицији.

Није, дакле, познато шта значи реч кркан у српском језику, али у махалском сленгу обично се користи за дефиницију примитивца, културно заосталог човека, особе која се преждерава и излежава, седи у фотељи испред телевизора по цео дан, вичући на децу што праве буку, жену што није расхладила тулумбе и на саму телевизију што прави програм који би само кркани могли гледати.

Шампион суптилности

Милорад Додик није лидер који умире од чежње да буде шампион суптилности, али јесте политичар којег ниједна увреда, клевета или дисквалификација, у било којој верзији некада заједничког језика, није заобишла у угледним или примитивним сарајевским медијима. Зато и реч кркан за њега делује као мала ноћна музика са Миљацке.

Једино је чудно што се и високи представник, доајен Бундестага Кристијан Шмит описује као човек који би могао да испадне још већи кркан, ако буде истрајао у обрачуну са Додиком. Осим ако иста реч има сасвим друга значења, у зависности да ли се говори о њиховом и нашем примитивцу.

Од потписивања Дејтонског споразума прошло је скоро 28 година, на изборима су се мирно мењале власти, одлазили и долазили лидери, али се у БиХ и даље говори о рату, миру, опстанку државе иако је земља све време под контролом нечег што се зове високи представник. Мењали су се и политичари из западне Европе, који су на крају своје каријере добијали част да успоставе демократију и толеранцију у БиХ, али су у свом деловању били прилично искрени или транспарентни. Све значајне одлуке су јасно дефинисали као наметање или поништавања закона, уклањање са функције изабраних лидера.

Одлуке, нови закони, наметнута решења…

Власник свих лиценци за медијске слободе на свету, „Слободна Европа“ објавила је пре неколико година текст под насловом „Када и како су високи представници спашавали БиХ“, у којем се наводи да су донели 899 одлука којим су владе и скупштине само обавештене да постоје неки нови закони, наметнута решења или да се неки изабрани лидери више неће бавити политиком.

На крају мандата Педија Ешдауна 2007. године, Савет за спровођење мира донео је одлуку о припреми затварања канцеларије високог представника али је направљен компромис да се мандат продужи за годину дана, под условом да високи представник не користи Бонска овлашћења на основу којих су, као колонијални намесници у некој далекој афричкој земљи пре 100 година, смењивали и изрицали забране бављење јавним пословима стотинама функционера који су, изгледа, побеђивали на изборима.

У подсећањима на те мере не би било поштено рећи да су те мере биле уперене против само српских политичара – једном је високи представник Волфганг Петрич одстранио из политике хрватског члана Председништва БиХ Анту Јелавића који је напустио земљу и више се није враћао. Можда има и других случајева, али их је изузетно тешко наћи у документацијама.

Прошло је 16 година од одлуке о затварању мисије, а високи преставник Кристијан Шмит кренуо је у нову битку за спашавање БиХ, на основу оних Бонских овлашћења која од 2007. не би требало употребљавати. Тако је некако створен европски коруптивни перпетум мобиле, високи представник или стране судије Уставног суда не могу да оду из БиХ док земља не постане демократска и и стабилна, али својим деловањем чине све да се то не деси.

Сва је прилика да ће се демократско друштво тешко десити ако страни намесници поништавају оно што је у корену схватања демократије – изборна воља, парламентаризам или децентрализам у мултиетничким заједницама.

Од главне наде до главне мете

Први велики удар високог представника на Републику Српске догодио се још у марту 1999. када је смењен председник РС Никола Поплашен јер није желео да повери мандат премијера Милораду Додику да би, као у неком политичком водвиљу са могућим опасним последицама, овог лета високи представник запретио да ће сменити Додика због његовог „антидржавног деловања“.

Историјски точак се тако завртео да је прошле године главна узданица Запада и сарајевских првобораца за грађанско-муслиманску Босну био Мирко Шаровић, који је те давне 1999. био заменик екстремног националисте Поплашена.

Од свих лидера у БиХ, који се политиком баве више од три деценије, Додику није могуће наћи ни мрву одговорности за рат, злочине и разарања. Човек који је током рата и неколико година после њега био оптуживан и на Палама и у Београду као национални издајник и пулен Анте Марковића, а на Западу као главна нада за помирење, дуже од деценије носи титулу највећег националисте и дестабилизатора мултиетничке, мирне и берићетне Босне. Иако делује ирационално, Додик је улогу главне наде заменио улогом главне мете јер се усудио да од западних партнера затражи нешто незамисливо и неопростиво – да поштују Дејтонски споразум и Устав БиХ који је био један од анекса тог споразума.

Филмску причу о несталом документу

Од тада је постао прва тачка на плану рада високих представника, који су у Сарајево долазили са схватањем да споразуми попут Дејтонског имају смисла само да се њима заустави рат, док се у миру поштују само оне одредбе које одговарају западним демократијама. А политичари из Републике Српске би били добри партнери само под једним малим условом – да помогну у мирном укидању РС.

Омиљени муслимански политичар, који је већ у три мандата заступао босанске Хрвате, на њихово запрепашћење, Жељко Комшић изјавио је 2008. да у институцијама БиХ нигде није могао да пронађе оригинални примерак Дејтонског споразума. Филмску причу о несталом документу, потврдио је пре неколико година и шеф српске дипломатије Ивица Дачић који је изјавио да ни Србија нема своју верзију оригиналног документа.

Цену споразума којег најмање поштују они који би требало да буду његов гарант, можда је најбоље дефинисала једна вест из црне хронике. Пре шест година полиција је ухапсила возача бившег председника Скупштине Драгана Калинића јер је покушао да прода дејтонски споразум за 50.000 евра. Или за нешто више од две плате високог представника.

Плата високог представника износи 24.000 евра или око 40 просечних плата у БиХ што и није пуно ако су својим наметањима одлука бар хиљаду пута спасили државу и демократију. Тако је Инцко за 12 година спровођење мира у Босни зарадио 3,456 милиона евра, под условом да није имао додатке за тежак живот одвојен од породице, слушање севдалинки и наредби из америчке или немачке амбасаде.