КАКО ЈЕ НАСТАЛА ЖИЧА: ПРЕТВАРАЊЕ ИСТОРИЈЕ У ПОЕЗИЈУ У СПЕВУ „ЖИЧА – ПЧЕЛИНО ЧЕДО“ МОША ОДАЛОВИЋА

ТАЈНА ПРАВОСЛАВНЕ АРХИТЕКТУРЕ

У огледу о византијској архитектури, Христо Јанарас истиче да древна архитектура јасно указује на врсту религиозности која иза ње стоји. Тако у античком храму, сматра он, господари безлична реч и безлични разум, то јест логика сразмерности у односу на неуобличену материју. Делови античког храма се мере по аналогијама, што значи да „архитекта користи материју да би обликовао савршене сразмере и тако доспео до беспрекорне рационалне хармоније која ствара утисак лепога као симетријскога савршенства“, чиме се делује на разум онога који посматра, а уметник очарава хармонијом аналогије.(1) Средњовековни готски храм, тврди Јанарас, има за циљ да покаже предност надличносне истине и смисла над материјалним. Готска катедрала је као схоластика, која силом разума иза кога стоји папски ауторитет жели да потчини малог и немоћног човека. За готску архитектуру карактеристична је прекомерност и безмерност, која страст потраге за Христом претвара у сентименталну екстататичност. Дух готског храма, по Јанарасу, „размишља, анализира силе притиска у дијаграмима статике и труди се да их скамени у простору, у јединству које није органско него механичко, у виду монолитнога система“ јер је „природна грађа је укроћена снагом изузетног насиља, и грађевина испољава већма вољу уметникову него његов дијалог с материјалом“.(1) Материја није личносни израз Логоса Христа, Који је човеку и Бог и Брат, него средство за изражавање датих теоретских, схоластичких истина. Православни византијски храм, међутим, није такав. Он  је израз основног става источног Предања: Бог је неспознатив по суштини, а открива се као Љубав у Богочовеку Христу, кроз безброј божанских благодатних енергија. Зато архитекта древних Ромеја не нуди да се кроз оно што је подигао назре непобедива моћ теорије, него показује лепоту Творца који је постао твар: „Византијски храм је апсолутно уклопљен у своју природну околину, не супротставља се линијама природе и места; напротив возглављује у себи — рекапитулира — личносну својеобразност како места тако и градивног материјала, показује датости природне стварности као „козмос” (свет), односно као украс личне хармоније и лепоте. Вештаствена твар се „уобличава”, добија лик, добија лице, — а то је лице Логоса./…/ Оваплоћењем Својим Христос је примио целокупну материјалну творевину и устоличио је на престо Божји; читава природа постала је тело Логоса, васцели свет постао је Црква. Ова стварност Бога који је постао човек и света који је постао Црква — литургија Логоса изражена је у византијској архитектури помоћу једне величанствене и генијалне техничке замисли; а то је увођење човечијег лакта у размере архитектонског објекта. Сви делови храма измерени су на основу човекових размера. Двери; прозори, преграде, стубови — све је по мери човековој и све остаје у истим размерама без обзира на величину храма. Мере се умножавају, али се не увеличавају. У Светој Софији цариградској, лукови у приземљу имају пет отвора, у горњем делу седам; а прозори на тимпанонима лукова умножавају се у иаизменичним низовима, тако да мањи отвори м е р е веће; и колико год да гледамо навише простор расте; шири се; и најзад дише као бескрајан кроз четрдесет прозора на венцу кубета. На овај начин византијском архитекти полази за руком да сачува човечју меру, обухватајући, међутим, истовремено огромну католичанску стварност једног јединственог Тела; стварност целине која не укида већ га показује; стварност детаља који се не губи у целини него дефинише целину.“(1) Византинци нису користили калуп кад су правили кубе на храму, него су, по Јанарасу, зидали слободно, над празнином. Тиме је природни материјал губио своју тежину, будући архитекстонски подељен од сводова на полусводове и трогласте тимапне, на лукове, крстасте сводове и капителе стубова. Осећање терета настаје, и остаје чувство живог организма. Природни материјал постаје личностан; он више није пука предметност.

 

САЗИРАЊЕ ДУХОВНОГ ЗИДАЊА

Нови Јерусалим, који силази са неба од Бога, град је нерукотворени, али град. Слика зидања коришћена је у Новом Завету као слика изградња човекове душе на путу спасења. Свет је насељен символима, и свака радња, па и зидање, има символичку поруку. Владика Николај, који је уочи другог светског рата обновио Жичу, писао је о томе:“Човек неки дође у св. Жичу и виде многе зидаре како зидају. Упита их, има ли неки духовни зидар у манастиру који би га научио како се зида дом душе. Упутише га једном старцу, а овај му одговори:“Копај темеље дубоке размишљањем о тајнама Божанства. Избаченом земљом затрпавај јаму што се зове тајна смрти. Постави у темеље велико камење од заповести Христових. Погаси креч сузама покајања. Стави у креч доста песка од молитви. Наспи у малтер цемент од љубави ка Господу. Утврди сваки камен чекићем од вере. Направи скелу од добре наде. Зидове помажи уљем милосрђа. Доведи у склад виском послушања. Покриј кровом од псалама и песама духовних. Подигни стубове од житија светитеља. Удари врата и прозоре од дрвета што се зове будноћа. Патоси све одаје даскама трпељивости. Набави намештај од добрих дела. Освети дом знамењем крста, па се усели и жива ће бити душа твоја. Дом тај неће разорити ни време ни вечност.“(2)

Зидање је, дакле, увек духовно.

 

О ПОВРАТКУ НАИВНОЈ ПЕСМИ КАО СЛАВОСЛОВЉУ

Поезија је, на својим почецима, била химничко прослављање божанског твораштва и обредно учвршћивање света у постојању (јер, силе хаоса стално прете поретку који одржава космос). У модерно и постмодерно доба радикалне секуларизације, она је постала израз сржних сумњи човека, који је остао без вертикале Смисла. После романтизма, који је био једна од потоњих побуна творачког човештва против света машине ( сетимо се како је Блејк проклињао Њутна и рационалистичку метафизику проистеклу из његове физике), „озбиљном“ песнику постало је готово немогуће да буде химничан, и да се радује свему што постоји само зато што постоји и што зрачи својом присутношћу. Ипак, постоје путељци који воде словесној радости и благодарењу. Један од њих је и повратак „наивном“, дечјем погледу на свет, суштинском праповерењу које је нестало после „смрти Бога“( Ниче ) и „смрти човека“( Фуко ). Песничка религиозност као схватање и прихватање да између овог и оног света постоји веза ( као што знамо, реч „религија“ потиче од латинског „religare“ – преповезати) у поезији се да обновити повратком у дечје стање, по речи Новог Завета да, ако се не вратимо и не будемо као деца, нећемо ући у Царство Божије ( Мт. 18,1-4). Деца су сушто праповерење: верују родитељима, а свет виде први пут, на начин који постаје недоступан „одраслим“ чулима и уму. Зато није случајно да песници, ако желе да славе битије, крећу краћим, „дечјим“ путевима, и тако избегавају да буду сусретани упитним погледима  у свету у коме је сумња одавно нагризла славословље ( већ је Хелдерлин, у „Меноновим тужаљкама за Диотимом“, поставио кључно питање „одраслог“ песника:“Славио бих. Ал` чему?“ ).  Из жеље за исконским настаје оно што је Милован Данојлић назвао „наивном песмом“, а о чему пише Валентина Хамовић:“Наивни поглед песника препознаје се као моћ „непосредног поетског осмишљавања“, за чије су подстицаје задужени специфични поетички рецептори: песник сваки пут почиње од самог почетка, од првобитних веза међу речима, од непосредних слика, а процес самог именовања ствари, појмова и ситуација, истовремено се одвија кроз њихово поетско осмишљавање. Сродна са дечјом сензибилношћу, наивна песма је, нарочито у контексту самокритичне и у себе загледане модерне поезије, успела да сачува најнепосреднију везу са изворима надахнућа, да разуме првобитни порив за игру са речима и стварима и, као таква, она представља својеврсни ембрион, зачетак свих именентних својстава поезије уопште.“(3) Један од „најнаивнијих“ српских песника данас је и Мошо Одаловић, који је, због тога, свагда настојао да буде одан првобитном јединству света, као што је и сам записао у својој „Родној и радној биографији“:“До десете године, како и наука каже, упознао сам свет! Видео небо, Сунце, Месец, кућу, димњак, реку, снег, птицу, јагње, пчелу, девојчицу, трешњу, свадбу, слово, књигу, војника, старца, сахрану…Касније, ево и ових дана, нагледах се многих, многих чудеса ( урачунах и ову компјутерску пречицу до књиге ), ал то је нанело ново време, па ми мање важно – некако подразумавајуће – и не подлеже чуђењима, каква савладах детињством.“(4, 247)

Песник је, као и човек, пореклом увек из детињег срца.

ПЧЕЛА ЈЕ ЧУДО БОЖЈЕ

 

Два народна предања о животињама памтим из најранијег детињства:“Немој да убијеш жабу, умреће ти мајка“ и:“За пчелу се не каже да је цркла, него да је умрла“. За разлику од муве и осе, нису ми дозвољавали да убијам пчелу. Моја мајка је говорила да су пчеле као монахиње: девствене су и Богу служе воском, а људима медом. Ако је неко вредан, вредан је као пчела; ако је неко бистар и паметан, бистар је и паметан као пчела. У једној кошници, поред матице и неколико стотина трутова, може да се нађе и до осамдесет хиљада пчела. Радилице граде саће у кошници, чисте је и чувају, хране матицу и трутове, хране и пазе на ларве у просторима за то намењеним, одржавају топлоту и влагу у кошници, скупљају нектар, полен, воду и смолу, бране станиште од уљеза. Живе кратко – од четири до шест месеци, а од дванаестог дана производе восак. Пчеле на чудесан начин, плесом у облику броја осам, обавештавају своје сатруднице из кошнице где има медоносне паше.  Мед је бесмртна храна, која се не квари хиљадама година. Ако на неком створењу, на пчели се види реч Писма:“Запитај стоку, научиће те: или птице небеске, казаће ти. Или се разговори са земљом, научиће те, и рибе ће ти морске приповедати. Ко на зна од свега тога да је рука Господња то учинила?“( Књига о Јову 12, 7-9). Ако хоћеш да славословиш, да кажеш ДА битију, треба ти неко знамење чистоте и лепоте које се, од праскозорја света, није изменило, него и даље траје ( да не кажемо зуји ). И то знамење, ако певаш о свом народу и чезнеш за његовом првотном саборношћу, треба да буде оличење саборног прегнућа – какво је оно што га срећемо у кошници. Зато се Мошо Одаловић определио за пчелу каo истину о градњи Жиче, Цркве Матице свих његових сународника. А Жича је саборно, архетипско детињство оних који ће читати Одаловићеве песме, праосновни узмах ка Вишњем, постављање темеља у доба снаге свију, кадре да зида оно што ће трајати.

 

СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ ИЗ КОСМЕТСКИХ ПЕСАМА

Велики учитељ дубинског читања традиције, Новица Петковић, у свом огледу „Словенске пчеле у Грачаници“, показао је да, поред античких, Персефониних пчела, символа бесмртности, које је опевао Осип Мандељштам, „постоје и старе словенске пчеле, веснице пролећа и богатога рода. У једној митолошкој руској песми човек се пчели обраћа молбено да закључа зиму и откључа лето, лето плодоносно. Човек се не може довољно нарадовати кад нађе да се о тој истој древној словенској пчели, која је по правилу божји весник, пева на падинама Шаре, понад српског старог престоног града Призрена, на другу недељу ускршњих или велигданских празника. Лепа песма која се о Велигдану у колу пева овако гласи: Долете челка од Бога,/ Казује лето богато:/ Велигдан шарен, прешарен,/ Ђурђевдан травком и шумом,/ Петровдан белим јечменом./…/ Испуњено манастирима, црквама и црквицама, као ниједан други део српске земље, Косово – и с њим Метохија, што редовно подразумевамо – није могло а да не опева та здања с благовесним линијама. На божићне празнике некада се по Косову певала песма у којој се црква узајамно пресликава с природом, црква је дрво јеловито и дрво јеловито је црква, при томе су гране што и озидане стране манастира, листови на грани листови су црквених књига, а црвено цвеће, то је црвено вино на причешћу/…/ Паганске слике могу се спојити с хришћанскима, и стопити у нове, раскошније. Пчела која „казује лето богато“ паганска је, прилично је паганска и јела као црква, али је сасвим јасно да се и пчела као и јела може хармонизовати с новим, хришћанским садржајима, а они су дубоко прожели народни живот на Косову. Све то налазимо као завршену, целовито сложену слику у песми која се о ускршњем празнику певала у колу на саборима испред косовских манастира, па и испред саме Грачанице: Ој горо, горо зелена!/У гори дрво високо,/На дрву лисја широки,/По листом цвеће црвено,/На цвеће пчелке попале./Штоно је дрво високо,/То јесте црква Грачанка,/А што су лисја широки,/Све то су књиге попове,/А што је цвеће црвено, / То јесте причес у цркви,/А што су пчелке попале,/Све то су људи у цркви. Очигледно је – и то не треба доказивати – да су овде људи који узимају причешће виђени као пчеле које из цвећа ваде нектар.“(5)

Пчелињак је храм; пчеле су слушкиње Божје. Корак ка таквом песничком закључку, по Новици Петковићу, учинио је Јован Јовановић Змај, у једној од својих позних Снохватица, „Пчеле и протопоп Недјељко“, на коју је својевремено указао Лаза Костић; у тој песми, дошло је до преусмеравања од аналогија са природом ка црквеној саборности, при чему пчела, која води душу протопопа Недјељка после смрти, повезује земно и небеско. Тако је, сматра Петковић, наша уметничка књижевност умела и могла да открије  најдубља значења  запретана у народној поезији.

 

О ПОЕМИ МОША ОДАЛОВИЋА

Нема велике поезије која би била пука илустрација неких, макар и најузвишенијих, идеја и теорија. Иако је Мошо Одаловић учен и начитан човек, он своју „Жичу – пчелино чедо“ није градио да би илустровао све ово о чему смо говорили, почев од приче о пчели као Божјој радилици и саћу као чуду геометрије, преко сведочења о хришћанској символици пчеле и кошнице у народној поезији са Косова и Метохије и код Јована Јовановић Змаја, па до богословског смисла античке, западне и визанијске храмовне архитектуре. Ипак, као и свагда где се Истина пројави у дубинама језика, тог, како рече Хајдегер, осветљења на путу ка битију, све ове тајне можемо открити у космосу Одаловићеве поеме. Прво о пчели. Пчела је, код Одаловића, Божја гласница свим зидарима храма; она почиње и завршава трмку Спасовдана, коју су браћа Сава и Стефан принели Творцу пчела и људи. У уводној песми, „Истим дахом и замахом“, песник се обраћа „најбистријој пчели“, која је „градитељка“, да онима који треба да граде све „потанко зазуји“ о пчелама и пчелињем раду, да би им постало јасно како треба да приступе великом послу зидања Жиче; јер њено „знање и зујање“ су оно једно што ће Сунце, у складу с вољом Неба, устоличити у Жичи. Двоструко је значење Сунца у уводној песми, али и у потоњим стиховима: то је велико светило небеско, које нас милује и храни, као и икона Сунца Правде, рођеног у Витлејему. Пчела која негује своју ларву поленом у саћу зида црквице. Храњење и зидање су код пчеле исти „дах и замах“, који је сплетеном и збуњеном човеку тајна; зато пчела треба да буде и носилац мистагогије, увођења у тајну зодчества онога што траје, која се преноси на поколења на поколење.(6) У песми „На почетку беше млеч“ пчелар Георгело покушава да објасни кошницу, не успевајући да нађе довољно тачне речи у свом подухвату. Оно најважније је да пчеле од свих предела успевају да изграде Цркву, што је надразумно дело, и превазилази људску моћ поимања. (7). Пчела, којој се песник обраћа, открива и дубљу тајну: као што је људска реч икона Речи Божје, која је Христос, тако је, у свету кошнице, икона Христова млеч, још једна чудесна пчелиња супстанца, којом се хране ларве, а, ако је матични, сама матица у кошници, и који има снажно исцелитељско и обновитељско дејство не само на пчеле, него и на људе. У песми „Обданица“, Одаловић раднике на изградњи Жиче сасвим поистовећује са радилицама: „У послу смо великоме./ Ројимо се као пчеле./ По задатку Савиноме/ прикмакли смо Сунцу скеле!/…/Потрајало и трајаће/ да анђели служиоци/слажу Цркву као саће,/ а помогну свети оци.“ Примаћи скеле Сунцу не значи икаровски се вазнети у пркосу и пасти у небитије, него кренути у самонадилажење; јер, како рече песник Љубомир Симовић, „ко се из човека не пење у Бога, силази у звер“. Човек је биће које не може да остане у самодовољности; зато је, како је говорио Божидар Кнежевић, а понављао патријарх Павле, његов потенцијал такав да може и Бога да обрадује и ђавола да постиди.

У песми „Родило као никад“, пчела је, као у древним стиховима са Косова и Метохије, гласник велике победе рода и плода у природи, који Бог шаље људима, а они односе мајсторима Свете Жиче. И питома и дивља трешња преродиле су; јабука се нуди за питу, а мрав је ископао тунел у слатом месу крушке; грожђа има и за јело и за вино; дрен, трњине, глогиње, купине, дуња, бадем, лешник, ораси: све сведочи да је земља богата и пуна благослова, па чак и између њива, у којима има и птичјег млека. Екстаза рађања и плода поклапа се са усхођењем Жиче „уз висак“, при чему је све то заслуга пчеле:“Рађало је,/ свега било,/ све се пчелом / хиљадило!“Јер, без пчеле нема опрашивања, а без чудесних путева пелуди на пчелињим ножицама плода не би било.  Да би икона извор – воде којом је текао живоносни Растко остало трајна и запојала „Алилуја“, треба јој, као у песми „О, како ми рука лети“ доцртати „медну жицу пчелињега тихог зуја“. У песми „Да се зрно зрном веже“, Црква се „пчелом сриче“ – људи од пчела уче како да је дигну, а затим сваки од потомака Савиних постаје „зрно Спаситеља“ које, у озаравајућој саборности, треба да се веже са другим зрнима баш кад је најтеже и нема наде. У гозбеној химни „Ево стижу“ са свих страна хитају да се поклоне Жичи. Домаћин се куне у пчелу Милодушу, чијим је медом замедљано свечано пиће по које долазе чак од Призрена:“Сви би хтели у животу да бар једном виде Жичу“. Пчела је сила која, као и њен Творац, не дрема, него кошнице пуни новим битијем.

 

КО ЈЕ, ИЗ НАРОДНЕ КОШНИЦЕ, УГРАЂЕН У ПОЕМУ?

 

Народ се, у поеми, уградио у простор Одаловићевог храмовног поја: Гвојаш из Рибнице попева тако да се у његовом гласу разгорева првотна фрула Божидарка из које стиже „давни ветрић с Хиландара“, који позива да се Жича подигне и остави будућим нараштајима. Сневарка Госпава из истоимене песме сања храм који ће тек бити, и постати Мати свим будућим храмовима. Из Доње Гуштерице са Косова стиже Трајче који носи дарове: јагањце и ждребад, док сирота Боска по њему шаље хлеб. Из Ратине се овде нађе Јанко Послушанко који, зато што слуша све и свакога, све успева и да постигне: и да чува старца на самрти, и да храни пилад, и да размакне облаке. Јевдокија, родом између Чачка и Ужица, упреда љуту траву и „конопе од по стопе“ да би скеле подигнуте око будућег храма њеним чвором остале и опстале. Глувонеми Прокопије,  пуки сиромашак, али пун снаге, за пет сунчаних и три кишна дана, силом датом му одозго прокопава где год је тврдо и где Ибар препреку начини. Дрводељи Артабедијану свако је дрво податно, и од свакога чудо уме да начини. Вук Војоша нас је својим извором повезао са Савиним источником, па га за воду коју доноси награђују вином. Трпезарац Тика носи жито да се самеље у воденици испод Сунца рођеног да пуни класје. Прејаки Живодраг спасао је живот клесару Петру. Лука је умолио коњушаре и соколаре да не ударају на вука, српског рођака ( „На вучијој греди“ ). Стаклаџије с мора пале су на гостољубиви дом црногорски, Јована и Крстину, који их нахранише и одморише ( „Стаклаџије на конаку“ ). Стигле су и три сиротице из Заклопаче са три погаче големе, да их дарују Вишњем и Његовим људима:“Сиротице, а тако им ведро лице./ Живодарке, житне кћери,/ прилазе пред свете двери“. Гаврило из песме „Осмотрица“ пење се да види како расте „Жичка осмотрица“. Светоје Мркић се пробијао кроз земљу и ледаром спасао градитеље од жеђи. Дарка Конопљарка је кћи Сунца која и ткаљи и шваљи дотура ткиво.

Многострашни Тиосав је кадар да издеље све што види, чак и звезду која греје и спасава. Вичан рату и ранама, он зна и тајну боквице. Јордан, Брдан, Стојан и Митар везују ветрове да не би оборили кров који се диже да наткрили Жичу. Горја, Добрунка, Јевгеније и Момчило обрели су се на послу да би нашли зид за фреску и повезали зрње саборности. Мало Ленче оцу носи дрењак док он кречи храмовни простор. Јоргис Солунац, уз мед и млеч, слика Жичу.

У циклусу „Молим ти се, Стефане Првовенчани, ономе који руши гнездо шапни само: престани“ сабрали су се браниоци од зла: Костадин из плећке чита „срж кости – о животу из плећкине умрлости“. Анђелија и Анђелко преклињу клету птицу сумрачицу да не сеје своје семе око Жиче; јер, зло се тако умножава превеликом, непојамном брзином, пошто „седам падне, осам бубри,/ девет клија, десет ниче“. Зидар моли босиљак да брани Жичу од нечег црног што се крије око „Вујкове воденице“, нечег што крха копчу између неба и земље. У песми „Грлица грче“ Литургија не може да почне док Језидимир не нађе грлицу што је негде нестала. Танкосава из Грдице, која је читавог живота плакала сузама тежим од Косова, склонила се с пута мраву јер више не може да носи терет свог народа. Сироти Угљеша из истоимене песме је сишао са ума кад су Жичу, по ко зна који пут, запалили, и остао је насред друма да пева о Жичи као жилици, житници и таблици множилици. Ипак, зло не може да победи: све се окончава гозбом пуном медовине. Чуваркућа остаје да чува Спасов дом, а Одрж Благоживић лије звоно:“Онај који плете ватром,/ везе ватром,/ звоно лије / он је оно светосавско/ чедо наше/ и Божије!“

ИМЕНА И ИМЕНОВАЊА

Многа су имена уграђена у поему – и многа, и необична, и са свих страна: и Георгело, и Артбедијан, и Јоргис су уз Гвојаша, Живодрага и Брдана. Као да Одаловић призива онај списак из „Жичке повеље“ Стефана Првовенчаног: „А ово су Власи које смо дали овој цркви – ово су имена: Грд кнез с децом, Радота, Влкослав, Тихомир, Станимир, Војихна, Драгшан, Његослав, Злина, Мирош, Брајен, Његуш, Његота, Сина, Радомир, Драган, Братин, Војило, Држихна, Пачемил, Батина, Братмир, Драгуш, Тихомир, Братеш, Грдош, Гостило, Поп, Пачен, Бун, Стан, Драгоман, Стан, Десислав, Купљен, Дајша, Берило, Њег, Бунило, Драгомир, Братен, Станимир, Братоњег, Његота, с децом, Драгуш, Братило, Радослав, Тудор, Луцан, Добромир, Драгослав, Мужило, Тихоч, Драгомир, Драгуш, Куман, Милобрат, Драгуш, Драгослав, Брапа, Предило, Драга, Првослав, Драгуш, Полиград, Радиш, Тихомир, с таштом и децом, Злата, Стан, Драган, Поп, Мик, Добриша, Берило са децом, Гостимир, Рад, Гостимирова мати, Чуч, Куман, Братослав, Бута, Њег, Васил, Братеш, Братослав, Добрц, Љев, Драгомир, Сраштан, Тудор, Тихомир, Бунило, Браја, Гостило, Војмир, Божаја, Турјак, Предимир, Буч, Красимир, Братило, Будислав, Тихослав, Мргела, Радуш, Купљен, Братан, Бун, Продан, Војихна, Братохна, Гостиша, Илија, Букор, Рад, Братина, Бала, Срацин, Хреља, Милац, Добромир, Сина, Влад, Десило, Доброслав, Тешимир, Будин, Божица, Куман, Букор, Рад, Влад, Стан, Поњег, Руг, Грдош, Злата, Стан, Драгут, Влксан, Богдан, Братослав, Бегота с децом, Толак, Драгун, Лубота, Кулин, Велимир, Брзеј, Тудор, Букор, Нанота, Сина, Њег, Братеша, Берислав, Првослав Буцкат, Црномуж, Грдан, Никола, Драгош, Драгослав, Војин, Гугота, Вусин, Скоромир, Пружин, Војислав, Дода, Радота, Велимир, Повржен, Војислав, Берило, Мирош, Вељен, Срацин, Андрија, Бегота, Гостило, Чврњега, Гргур, Букор, Богдан, Стан, Десимир, Бежан, Пљен, Вратиша, Дедол, удовица Драгушла и Тус с мајком, Грипон, Чрнота, Стан, Шарбан, Војњег, Белота, Војила, Мирош, Славко, Гостило, Њеж, Продан, Бун, Ђед, Драгуш, Гуња, Братимир, Вокосав, Гостимир, Ходиша, Предихна, Букор, Трусен, Нерад, Сингур, Драгуш.“(8) Откуд имена? Шта им је смисао? Имена кроте стварност. Она су градилачка сила ништа мање од камена и цигле; и она се уграђују у храм који треба да прослави врховно име – име Господње. Руски Леонардо да Винчи, Павле Флоренски, сматрао је да је реч живи организам, са својом грађом и енергијама, где је фонема скелет, морфема тело, а семема душа. Реч не постоји ван реченице, и она је израз човекове усредсређене воље. Најусредсређенија воља изражава се појмом, којим се мишљење самоодређује и самосазнаје. За Алексеја Лосева, све што постоји су више или мање живе речи, а космос је лествица нарочитих нивоа словесности. Све речи имају корен у Речи – Логосу Божјом, Који је, са Оцем и Духом, саздао свет. По Сергеју Булгакову, човек не саздаје речи, него оне говоре саме себе, оне су нераздеиљви спојеви смисла и звука, и оне не могу настати из делова, него се појављују одмах, и доказују себе саме. Вавилонска пометња је угрозила феноменологију, али не и онтологију језика, па је превођење смисла са  језика на језик и даље могуће – у супротном, била је разграђена сама човечност. Име је сржна реч: по Лосеву, њиме се једно биће или појава разликује од друге, али се њиме допире и до сржи бића, предмета, појава. Смисао је свагда име: брачни сусрет познајућег и познаваног. Из сусрета њихових енергија рађа се символ, који је већи од самог себе јер се кроз њега изриче неизрециво. У свету у коме живимо, изложени смо греху и смрти, који, између осталог, разарају смисленост битија. Зато је потрага за чистом речју истовремено и потрага за обновом свега што постоји. И зато Мошо Одаловић сваку песму о саздавању Жиче „провлачи“ кроз неко исконско српско име, које се уткивило у прапочетну зиданицу. Он дозива у војску Логоса све и свакога, јер нико не може бити искључен, ни заборављен: народ је, како је говорио Владимир Соловјов, заједница покојних, живих и нерођених. Име је динамично: по Алексеју Лосеву, оно увек однекуд потиче и ка нечему се усмерава.

Срби и њихова имена, сабрана у Имену Божјем, зато су жива и зато остају, док је времена у времену, а онда, ко заслужи, и у вечности. Радујмо се томе и утројмо, са Мошом Одаловићем скупа! Јер, како рече Хелдерлин, „оно што остаје – утемељују песници“.

 

ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ

 

УПУТНИЦЕ:

1.Христо Јанарас, Апофатичко богословље и византијска архитектура, прев. Јеромонах Иринеј Буловић, https://teoloskipogledi.spc.rs/sr/X.1977/3/1:apophatic-theology-and-byzantine-architecture

2. Владика Николај: Духовни зидар, https://www.eparhija-sremska.rs/novosti/duhovni-zidar/
3. Валентина Хамовић: Наивна песма Милована Данојлића: критички концепт и песничка пракса, https://fedorabg.bg.ac.rs/fedora/get/o:5570/bdef:Content/get
4. Мошо Одаловић, Добро јутро, Велика Хочо/ Изабране песме, Задужбина „Десанка Максимовић“, Народна библиотека Србије, Београд, 2017.
5. Новица Петковић, Словенске пчеле у Грачаници, http://www.antologijasrpskeknjizevnosti.rs/ASK_SR_AzbucnikPisaca.aspx
6. Ево једног савременог записа:“Ово дивно чудо Божје благодати десило се у области Капандрити у близни Атине. Наиме, побожни пчелар по имену Исидор Тиминис, помислио је да у једну од својих кошница постави икону Распећа Господњег. Убрзо након тога, када је отворио кошницу, био је запањен, пчеле су показале толико поштовање према икони, јер су је ‘извезле’ у воску, а ипак оставиле откривено лице и тело Господа. Од тада, сваког пролећа, он ставља у кошнице иконе Спаситеља, Богородице и Светитеља, а резултат је увек исти. Монах Симеон из једног околног манастира је записао: „Једном сам донео ручно осликану икону из манастира, која је представљала голготу са три крста. Пчеле су ‘извезле’ воском целу површину композиције, остављајући да се јасно види Крст Христов и покајани разбојник са десне стране, док је разбојник са леве стране Крста је био прекривен дебелим слојем воска. Последњи пут када сам отишао, ми смо ставили у икону Светог Стефана првомученика и архиђакона, чије име наша скромна издавачка кућа носи. Цела икона је одевена у восак, само су лице и тело остали откривени.” ( Чуда Божја у XXI веку: како се Господ јавља свима који га траже: ( записи и сведочења о нобим чудима Божјим у свету и кодн нас )/ приредио Књигољубац, Православна мисионарска школа при храму Светог Александра Невског, Београд, 2017, 19 )
7. Велико чудо је пчелиње саће. О томе је наш познати научник Станимир Фемпл писао:“Међу многим манифестацијама у природи, у једној се нарочи- то осећа мисао — не људска — на делу, изазивајући чуђење и дивљење. Реч је о ћелијама код пчела које оне саме граде. Облик тих ћелија као да је потекао из велике математичке интелигенције, док сама пчела у другим својим манифестацијама не показује интелигенцију једнаку овој. Ћелија је воштана градња која се може сматрати малим чудом целисходности и економије. Посао мајстора и помоћника уједињен је у једној особи. Пчеле радилице луче из свога организма восак, а једна другој одузима са трбуха настале воштане плочице, сажваћу и помешају са слузи и, свака која је на овај начин припремила материјал иде на радилиште и прилепљује га. Настаје један низ ћелија такве правилности, да би их човек могао начинити само лењиром и шестаром. Те ћелије имају облик правилне шестостране призме којој је једна основа отворена, а друга основа, дно ћелије, затворена, али не са равним шестоуглом, већ са три ромба који се састају у једном врху. Ћелије су дуге 7 милиметара, а страница шестоугла је око 3 мм. Све те ћелије су мећусобно подударне. Најпре се намеће питање, зашто је узет за облик ћелије шестострана призма? Одговор је следећи. Ћелије треба да буду наслагане једна до друге и да не буде измећу њих празнина, да се не би израчила топлота. Оне треба да прекрију целу раван. То се може постићи једино једнакостраничним троуглима (угао 60°), квадратима, или правилним шестоуглима (угао 120°). /…/ У случају пчелињег саћа, ако троугао, квадрат и шестоугао треба да захватају исту површину, математика показује да од ове три фигуре, при истој површини, најмањи обим има шестоугао, па је он одабран за изградњу ћелије. Још у старом веку су пчеле због овога добиле назив „геометри”./…/ Рећи да пчеле код градње саћа води инстинкт, била би „учена реч за непроучену ствар”. Постоји лепши одговор, а свако ко овде увиђа једну узвишену мисао на делу наћи ће тај одговор. У Змај Јовиној песми „Лети пчела малена” лепо је изражено, „Ко” учи пчелу.“( Станимир Фемпл, Чудесдна изградња пчелињег саћа, https://teoloskipogledi.spc.rs/sr/X.1977/3/5:chudesna-izgradnja-pchelinjeg-satsha)
8. Стефан Првовенчани, Натпис на северном зидом под кулом манастира Жиче, https://www.rastko.rs/knjizevnost/liturgicka/stefan-sabrana/stefan-sabrana_05_c.html

 

Објављено у часопису „Жрнов“