СИНИША ЉЕПОЈЕВИЋ: НАТО самит и осмеси губитника

Самит у Вилњусу је наравно протекао у знаку Украјине али под великом сенком осећања немоћи и пораза. Украјина није примљена у НАТО пакт а када ће – то нико није могао да каже

Одавно су скупови западних блокова постали само медијске платформе за лажне осмехе и руковања а без икаквог садржаја и смисла. Другим речима, велике обмане којима се купује политички дан западних лидера који су најсрећнији када се ти годишњи самити заврше. Такав је био и тек одржани годишњи самит НАТО савеза у Вилњусу. У светлу актуелних промена у свету, био је то скуп насмејаних губитника.

Самит је наравно протекао у знаку Украјине али под великом сенком осећања немоћи и пораза. Украјина није примљена у НАТО пакт а када ће – то нико није могао да каже.

Када се мало пажљивије декодира бирократски језик и преведе на обичан језик Колективни запад, или НАТО, је, у ствари, признао пораз у Украјини. За Украјину нема места у НАТО клубу, него само подршка и то све мања. Нема више довољно оружја ни муниције. Од преосталих кечева из рукава ту су авиони Ф16, касетне бомбе и оно што ракета има Француска.

Бирократска машина за пљачку земаља чланица

О томе се највише оглашавао Вашингтон поруком да чланство у НАТО савезу Украјине није политика Америке. Јер, објављено је, украјинско чланство би истовремено значило и рат Америке против Русије а то Бела кућа не жели. То је лицемерно. Тај рат се већ води. Додуше, Америка преко Украјине води рат и против Европе мада о томе није било речи у Вилњусу. То је бесмислена дискусија јер НАТО је већ дубоко у Украјини. Украјином влада НАТО.

Непријатна реалност се покушала прикрити обећањем да ће НАТО држати око 300.000 војника према Русији. Али и тај број је под знаком питања јер ко ће да пошаље толико војника. Шира јавност и не зна, није свесна, да НАТО нема своје снаге, своје војнике нити своје оружје. Све то припада земљама чланицама а о свему томе још нема ни сагласности нити те земље могу да обезбеде толике снаге. Онда је само саопштено да је обећано распоређивање око 100.000 војника у Пољској и то ако буде потребно. НАТО је само један огромна бирократска машина за пљачку земаља чланица и спровођење америчких политичких циљева.

У недостатку сагласности око безбедносних НАТО гаранција, на брзину је смишљено да те гаранције Украјини дају земље Групе 7 (Г7). Није јасно какве би то у стварности могле да буду гаранције и све се претворило у пропаганду за домаћу, западну јавност и избегавање признања пораза. Медији су наводно сазнали и да Америка намерава да Украјини, када се рат заврши или раније, да безбедносне гаранције по моделу Израела. Али је прећутано да Израел сматра да то више није довољно и недавно су затражене безбедносне гаранције од Русије.

Јединство на критичном нивоу

Пошто се од раније знало да од чланства Украјине нема ништа, на самиту је онда цела пропагандна машинерија ангажована око јединства НАТО савеза. Око јединства којег у ствари нема. И амерички председник Бајден је, према наводима медија, признао да је то јединство на критичном нивоу. Наводно, то је био главни циљ самита.

Од почетка сукоба у Украјини, западне елите биле су конфузне у одређивању стварног циља у Украјини и шта Запад у ствари ради у тој земљи. Током целе операције НАТО је „померао гол“, не постоје правила, па је веома тешко стећи укупну слику. Све се свело на испоруке оружја, али земље Европске уније (ЕУ) сада су остале без оружја па у насталом очају не би требало да било кога изненађује то што Америка шаље касетне бомбе које су ратни злочин. Све је то знак очаја стране која губи и која зна да губи и само жели да успори и одложи признање пораза.

Украјина је и симбол вишеслојне кризе НАТО савеза. Не само да НАТО не верује да може да победи Русију и то сви знају него има и озбиљних финансијских проблема. Сада се очекује да земље чланице под изговором Украјине повећају издвајања за НАТО или како се то каже за одбрану иако се добро зна да су економије чланица ЕУ у кризи и мало је вероватно да ће се скоро опоравити. Новца више нема.

НАТО се сада само нада такозваном замрзнутом конфликту иако је то, када је реч о Русији, крајње невероватно.

И овај самит у Вилњусу је само куповање времена и одлагање неминовног.

Амерички интереси

Када је реч о јединству НАТО-а илустративан је пример неспоразума Вашингтона и Лондон и то уочи „самита јединства“. Како се оцењује у Британији, повод је Бајденово срамно елиминисање кандидатуре британског министра одбране Бена Воласа за будућег генералног секретара НАТО-а, који је добио подршку свих чланица Алијансе. Оцењује се да ниједан америчким председник у модерном времену није толико нарушио односе и партнерство са Британијом као Бајден. Председник Бајден, оцењује „Дејли телеграф“, третира Британију као вазала а не као америчког најближег савезника и пријатеља.

Бајден је председник који, истиче тај лист близак владајућој елити, показује невероватну ароганцију а при том ограничено разумевање већине спољнополитичких проблема и питања. И његово председниковање је, оцењује се, монументална катастрофа на светској сцени.

Британски хроничари тврде да је председник Бајден „најгори дипломата на свету“. И Британци по први пут јавно говоре да Бајден није баш сасвим у реду и да има проблем да ради онако како би требало.

У Лондону су посебно огорчени на Бајденов предлог да председница Европске комисије Урсула фон дер Лајен буде следећи генерални секретар НАТО-а јер тако погрешна одлука гарантује даље слабљење НАТО савеза. Сматра се да је она у рукама француских и немачких обавештајних служби а које су опет слуге Америке. И све што је радила као председница Европске комисије био је амерички а не европски интерес. И то је оно, указују коментатори, на шта рачуна председник Бајден.

Гарант безбедности или катализатор распада

Истовремено,  широм Запада су све гласнији они који подржавају руског председника Путина и схватају да је Америка искористила Европу за своје интересе. Недељник „Економист“, који је и гласноговорник западне неолибералне елите, издваја Немачку у којој, тврди, постоји јавно расположење „симпатија за Путина“. И у пословном свету Русија и даље има много пријатеља, напомиње „Економист“ и примећује да наратив Запада почиње да се мења и у тим променама доминирају оцене да је НАТО испровоцирао акцију Русије у Украјини, да је Украјина вештачки ентитет који с правом припада Русији и да Америка сипа уље на ватру да би продала своје оружје и одржала глобалу хегемонију.

Другим речима, у НАТО алијанси не постоји јединство. То се покушава прикрити ратом у Украјини и од те земље направљена је нека врста нове религије на Западу али могло би се десити да Украјина буде и повод коначног распада западног савезништва. НАТО је био гарант безбедности Европе, тачније само унутар саме Европе, а сада би могао да буде и катализатор распада и ЕУ и европског савезништва. Као што је показао случај Британије, врло је мало потребно па да букну бес и незадовољство.

Велики је хаос и то је још једном потврдио самит у Вилњусу. Свима је коначно јасно да Украјина не може да победи Русију а на тој непостојећој победи је темељен читав концепт Америке и Колективног Запада. Невоља је, међутим, што из тог хаотичног стања и осећања немоћи и узалудности може свашта да се изроди. И већина чланица Алијансе страхује због тога али нико нема снаге да искорачи, Америка је и даље главна и једина земља која одлучује.

Моћ деструкције

Илустрација спремности на све у том хаосу је и одлука Америке да Украјини пошаље касетне бомбе. Додатни проблем је и то што се у ствари и не зна ко је стварна власт у Америци, ко доноси одлуке, и зато не би требало искључити било какву могућност даљих корака Запада у Украјини.

У том хаосу појављују се и идеје да Пољска и Литванија пошаљу своје војнике у Украјину али то не би био НАТО. Другим речима, друге НАТО земље не би имале никакве обавезе према Пољској и Литванији. Могуће је такође  да ће Америка почети масовније да користи приватне војне компаније, а да их онда Русија неће третирати да су НАТО војници. Томе се нада Бајденова администрација. И ко зна која би још идеја могла да падне НАТО бирократама.

НАТО, наравно, још увек има велику моћ деструкције и много људи може да страда, али то није више пресудан фактор. Нико га се више не плаши.

Преостала су ипак само лажна саопштења за јавност која су уз намештене фотографије „срећних ратника губитника“ и њихових супруга врхунац бесмисла и лицемерја.