Ако ишта дефинише нашу цивилизацију данас, то је апсолутна опседнутост сексом и сексуалношћу. Овај процес описао је још пре скоро 70 година социолог Питирим Сорокин у књизи Америчка сексуална револуција. Свега неколико година након објављивања озлоглашених Кинсијевих „извештаја” о сексуалном понашању мушкараца и жена, врло лепо је ухватио основну тенденцију и показао како се разни простори људске делатности од уметности и науке до свакодневних односа и религије изразито сексуализују.

У међувремену је наметнута мода према којој сексуални идентитет постаје најважнији облик испољавања неке личности у јавном простору. Наиме, постоје случајеви бројних познатих личности из историје који су били хомосексуалци, али како то обично бива са пристојним људима, нико од њих није хтео да тиме маше у јавности, већ су то чували као део своје приватности, а у јавности су се трудили да остану упамћени по свом раду, стваралаштву, друштвеним и професионалним улогама. Савремена мода и идеологија инсистирају да такви људи што више морају идентитет и јавну представу о себи да граде, пре и изнад свега, на основу свог сексуалног усмерења и да са тиме парадирају у јавности.

Укидање последњих табуа

Но, још занимљивији и важнији феномен је стално померање граница у разумевању тога шта су прихватљиви облици сексуалности. Још 1991. године, у својој последњој књизи Модерност на сопственом испиту, Лешек Колаковски је указао на то да смо у модерно доба укинули већину сексуалних табуа и толико детабуисали сексуалне праксе да су на листи табуа у то доба остали само инцест и педофилија. Уз њих би требало додати и зоофилију. Ако обратимо пажњу на дискурс и производе популарне културе, видећемо да постоје индиције укидања и ова три последња табуа.

Прилично брутално се деца још у млађим разредима основних школа бомбардују призорима секса и инсистира се на увођењу сексуалног образовања на што ниже нивое, у што ранијим годинама. Многе истакнуте феминисткиње попут Андрее Дворкин или нпр. квир теоретичари отворено инсистирају на томе да је „добровољно” ступање у сексуалне односе малолетника и одраслих људи сасвим допуштено. У САД постоји и легално делује озлоглашена организација НАМБЛА („Северноамеричка асоцијација за слободну љубав мушкараца и дечака”), чији је подржавалац био и познати хипи гуру Ален Гинсберг. Владимир Набоков је својом Лолитом фактички у уметничким круговима легитимизовао педофилију.

Кад је у питању инцест, сетићемо се како још у првој епизоди најгледаније ХБО серије „Игра престола” сведочи сексуалном чину брата и сестре, да бисмо у каснијим епизодама сазнали да њих двоје имају чак троје деце. На прихватљивости инцеста ради и савремена књижевна продукција, па ћемо у низу култних остварења, од Сто година самоће до романа Арундати Рој Бог малих ствари наћи инцестуозне односе описане на крајње позитиван начин.

Ко укаже на погубност и болест ових подухвата, добиће по носу као варварин који не разуме високу уметност. Наравно, све се ово покрива и наводном борбом за слободу говора и за универзалну сексуалну еманципацију. Последњи крик моде у овом лудилу савремене цивилизације јесте процес на коме се увелико ради и у погледу јавне легитимизације, а чак и законске прихватљивости полиаморије. То заслужује посебан текст па ћемо се на ову тему вратити неки други пут.

Питање за родитеље

Но, питање је заиста куда нас води овај пут разбијања свих табуа и истицања сексуалности као примарне одлике идентитета савремених људи? Хоће ли се људи сручити у варварство бесконачне оргије, у којој се сви ресурси и све енергије усмеравају ка неограниченом упражњавању различитих облика секса и сексуалних односа?

Недавно смо имали прилике да читамо како се у играоницама на рођенданским прославама предшколске деце или нижих разреда слушају хитови Ај-Ди-Џеј телевизије па тако ова деца „лудују” уз песме о оружју, кокаину, „лајнама”, промискуитету итд. Најбизарније је што се родитељи радују што су деца срећна и модерна као и њихови другари.

У ту врсту бизарности спада и сада већ раширена пракса да се на утакмицама наших националних селекција као пример српске музике пушта Баја са већ легендарном полиаморном химном „Коктел љубави”, у којој певач наговештава како ће те ноћи њих троје да буду сви заједно у коктелу љубави. Наравно, ово се слуша и по матурским прославама, играоницама…

У време када медији и корпорације своју систематску сексуализацију изливају преко друштвених мрежа и у образоване просторе, ово је пре свега питање за родитеље. Неопходно је да пратите на чему расту ваша деца. Овакав третман опште сексуализације једнак је ширењу наркоманије у друштву. Родитељи, верске заједнице и други којима је стало до елементарног очувања морала, пристојности и опстанка цивилизације морају да се организују, умрежавају и бране душе, а богами и тела своје деце од сексуалних предатора који данас слободно могу да користе јавни простор за пропаганду и легитимизовање сопствених болесних жеља.

Извор Политика 

Насловна фотографија: Andrew Harrer/Bloomberg via Getty Images