ФИЛИП РОДИЋ: Између нереда и грађанског рата

Француски градови, односно, прецизније, француска предграђа букнула су пошто је један полицајац, током онога што је требало да буде рутинска саобраћајна контрола, убио седамнаестогодишњег Наела, Француза алжирско-мароканског порекла. Тачне околности инцидента још нису познате. Према једној верзији, полицајац је пуцао пошто је младић одбио да заустави возило на захтев саобраћајне полиције и кренуо ка њима, а по другој, ватра је отворена иако је возило већ заустављено и након што му је полицајац пришао и уперио пиштољ у возача.

Шта се тачно догодило, утврдиће истрага трагедије чији су протагонисти полицајац без иједне мрље у каријери и младић који је имао досије због непоштовања закона. Ова драма је симболична за „квартове” (што је реч која се у Француској све мање односи на суседства карактеристична по некој примамљивој особености, попут боемштине у париском Латинском кварту, а све више за проблематична предграђа у која и полиција више залута него што намерно иде).

У тим „квартовима”, најчешће предграђима-спаваоницама изграђеним седамдесетих и осамдесетих година прошлог века, а зарад смештаја новопридошле радне снаге махом из Магреба и других француских колонија у Африци, млади људи, често веома млади, без озбиљније животне перспективе осим препуштања криминалу, суочавају се с полицијом у напетим ситуацијама у којима је лако изгубити хладнокрвност, али и живот. Ово не наводимо да бисмо оправдали смртоносне хице испаљене у Наелове груди него да бисмо објаснили контекст у којем је полицајац, по свему судећи, претерано реаговао.

Ненасилни протести

Француска јесте земља „непокорних”, како то често воле да кажу за себе, а што и показују чим се осете угроженим. Протеклих година у више наврата смо видели да не презају да изађу на улице и протестују (понекад и бурно) због ствари којима су незадовољни. Читав свет је од новембра 2018. до марта 2020. с пажњом пратио протесте „Жутих прслука”, мотивисане пре свега поскупљењем горива, високим животним трошковима и економском неједнакошћу која је у Француској све израженија. Демонстрирали су углавном припадници радничке и ниже средње класе који се у данашњој Француској (с разлогом) осећају обесправљено. Протести су били мирни све док полиција није добила наређење да их насилно разбије и док се у редове демонстраната нису инфилтрирали екстремно леви насилни елементи из неформалних организација „Антифа” и „Блек блок”. У сваком случају, главна карактеристика овог бунта били су јасно дефинисани политички захтеви и махом ненасилан приступ протесту.

Раније ове године на улице су се слиле стотине хиљада демонстраната сличног профила (радничка и средња класа) бунећи се због њима неприхватљиве пензионе реформе и још неприхватљивијег начина на који је она усвојена (заобилажењем гласања у парламенту, јер није постојала већинска посланичка подршка за оно што је Макронова влада желела да изведе). И ови протести су били углавном мирни уз спорадично насиље које је углавном провоцирала полиција. Иако су протести започети још 19. јануара, до озбиљнијих нереда и сукоба с полицијом долази тек 20. марта. Значајно је истаћи да је у насиљу, упркос чињеници да су на протестима биле стотине хиљада људи у готово свим француским градовима (до 3,5 милиона према организаторима и синдикатима, односно до 1,3 милиона према министарству унутрашњих послова), по проценама полиције учествовало је неколико група од по тристотинак људи. Дакле, насиље, иако га је било и иако је привукло велику пажњу јавности, далеко од тога да је било масовна појава и да је имало значајну подршку демонстраната. Слично као и код „Жутих прслука”, главни насилници су били припадници екстремно левих неформалних група.

Нереди који се дешавају последњих дана могли би се описати заправо као чиста супротност горенаведеним протестима. Не само због тога што немају јасно дефинисан политички циљ него је и однос насилника (Французи их називају „касери” – casseurs – што је изведено из глагола casser – ломити) и мирних демонстраната обрнуто пропорционалан оном у протестима „Жутих прслука” и синдиката. Број ненасилних демонстраната на улицама је сада на нивоу статистичке грешке. Главна карактеристика ових протеста није било суочавање с богатим и моћним носиоцима система који експлоатишу сиромашне, већ суочавање с државом која се сматра непријатељском и уопште белим човеком који се држи за непријатеља. То доказује и чињеница да мета напада нису били симболи класне, него пре свега националне различитости попут Споменика депортованима (углавном Јеврејима одведеним у немачке концентрационе логоре у време Другог светског рата) у Нантеру или бројна иживљавања над француском државном заставом.

Да се у овом случају никако не може говорити о некаквом „свенародном” протесту него о изливу насиља чији су протагонисти углавном припадници мањине, потврђује више ствари. На пример, отприлике у исто време, непосредно после инцидента формирана су два фонда. Један за помоћ породици убијеног младића и други за помоћ ухапшеном полицајцу. До 3. јула грађани су у први фонд уплатили нешто више од 260.000 евра, а у други више од 1,2 милиона евра. Жан Месиа, бивши члан покрета Национално окупљање под вођством Марин ле Пен, који је организовао ово друго прикупљање новца тврди да „није могао ни да сања колику ће подршку добити” и да се ради о „десетинама хиљада људи који хвале њихову подршку снагама реда” и „људима који из свог скромног буџета издвајају по неколико евра, иако немају ништа”. Други важан аргумент у овом смислу је чињеница да чак 70 посто Француза подржава ангажовање војске у решавању немира и увођење ванредног стања у држави, која се поноси што таквој мери није прибегла од Другог светског рата.

Еволуција нереда 2005-2023

Сличне сцене које видимо данас дешавале су се и пре 18 година, 2005. године. Сличности постоје: повод за нереде је и онда била погибија младића афричког порекла после чега је следио пожар у предграђима француских градова. И ту се сличности завршавају.

Пре свега, постоји велика квантитативна разлика и у броју људи који учествују у немирима, и у броју захваћених градова, те ангажованим полицијским снагама (10.000-12.000 2005. године, а сада више од 45.000 људи), али и квалитативна – док су напади на полицију 2005. били они „класични” уз употребу уобичајеног арсенала за нереде (каменице, флаше и у најгорем случају Молотовљеви коктели), сада је једном полицајцу живот спасио само панцирни прслук из којег је извучен метак калибра девет милиметара, а многобројни су и снимци на друштвеним мрежама на којим се јасно може видети да су демонстранти наоружани чак и аутоматским пушкама, па и митраљезима. Трећа велика разлика је избор мета који је сада проширен и на посланике и председнике општина, попут напада на дом градоначелника места Еј ле Роз Венсана Жанбрина који су насилници покушали да запале. У нападу су повређене његова жена и једна од двеју ћерки.

Садашња дешавања и насиље не смеју се посматрати и ван контекста оних спорадичних, да не кажемо индивидуалних, излива мржње према Француској (јер управо се о томе овде у највећој мери ради) попут клања свештеника Жака Амела у цркви коју је водио 2016. године, одрубљивања главе наставника Самуела Патија испред школе у којој је предавао 2020. године, клања троје верника у Нотр Даму у Ници 2020. године, гажења камионом 86 особа на променади у Ници 2016. године, и тако даље и тако даље…

Очито је да се ситуација у Француској из године у годину драматично мења, да је садашње насиље на знатно вишем нивоу од оног 2005. Ситуација ће се највероватније смирити (док пишемо овај текст, већ се назире силазни тренд), али, по свему судећи, више није питање да ли, него када ће ова врста нереда прерасти у озбиљнији сукоб између два дела француског друштва између којих је јаз, чини се, све непремостивији.

Слободан Владушић: Мегалополис и Трамп

Запад нема оружје којим може да се супротстави Путину – нека размисле шта даље

Кадиров: Хтели су прави рат – ево им га