Владимир Умељић: ЧОВЕК ЈЕ ГОСПОДАР НЕИЗГОВОРЕНОГ И СЛУГА ИЗГОВОРЕНОГ

Врла немачка министарка иностраних послова из странке Зелених, Аналена Бербок, неуморно се профилише као једна врста „немачке гвоздене лејди“, као екстремно вертикална креста западних антирууских „јастребова“ и у својој горљивости увек изнова даје занимљиве изјаве.

Познато је њено (опасно) исклизнуће, када је изјавила: „Немачка се налази у рату са Русијом!“, но много већи утисак је оставила у јавности својим захтевом онима, који данас не следе слепо НАТО-пакту: 

„Ко од данас неодлучних жели са нама у будућност, тај мора да се окрене за 360о!“

Шта се од ње може убудуће очекивати, ако пођемо од тачности горње констатације: „Човек је господар неизговореног и слуга изговореног“?

 

Сигурно, ништа лакше (и погрешније) него подметнути јој да у смислу фројдовских лапсуса заправо прижељкује (самоубилачки) рат Немачке са Русијом или да јој је непознато да круг има 360о, те да се онај, који се за толико степени окрене, поново налази у својој полазној, првобитној позицији.

Исто важи и за њен недавни наступ у Јужној Африци, када је пред бројним камерама покушала да на енглеском ослови своју колегиницу Наледи Пандор реченицом: „Пут Јужне Африке у слободу је био зрак наде, који је инспирисао људе на читавом свету!“ и при томе врло јасно изговорила не „зрак наде“ (Beacon), већ „сланина за доручак“ (Bacon).

Тешко, дакле, за поверовати да је министарка иностраних послова по много чему најјаче земље Западне Европе и једног од темеља НАТО-пакта хтела да прогласи јужноафричку сланину за „инспирацију за читаво човечанство“ и срећа у несрећи је несумњиво, да јој се то није догодило у једној исламској земљи.

Као нпр. при потоњој посети Катару, после које је тврдила да су њени домаћини „врло јасно подигли глас и осудили руску инвазију у Украјини“, док је премијер Катара само врло кратко прокоментарисао: „Разговарали смо, поред осталог, о поштовању суверенитета и независности Украјине“.

Сланина за доручак или барем инспиративни зрачак наде и на Блиском Истоку?

Но ма колико се Аналена Бербок показивала као погодна за сатирична разматрања стварности, она и њена позиција, као и читава немачка улога у европској и светској политици се мора озбиљно схватити и вредновати.

Најжустрији заступник антируске НАТО-експанзије у Европи је Велика Британија а најнеурачунљивији Пољска, при чему би било препоручљиво диференцирати – Лондон као и увек хладно калкулише и по обичају жртвује све друге зарад сопствених циљева, док се код Варшаве показује, исто тако историјски осведочена склоност ка хазардерском самопрецењивању, које јој се већ више пута обило о главу.

Другим речима, није искључено да данашња ратна превирања на истоку Европе буде у водећим пољским елитама носталгична сећања на „Велику Пољску“ (1569-1765.), која је на свом врхунцу (око 1616.) обухватала највеће делове данашње Пољске, Литванију, Летонију и Белорусију, велике делове данашње Украјине, као и мање делове Русије, Естоније, Молдавије и Румуније.

Но уколико је то тако, не би било погрешно и подсећање на даљу историју, на поделе пољске територије међу суседним силама, прво 1772, потом 1793. и 1795, тако да је Пољска све до 1918. била ишчезла са политичке карте Европе.

После пораза Централних сила у Првом светском рату, Пољска васкрсава и на сцену ступа маршал Пилсудски, који одмах ратује против Совјетског Савеза. Нацистички идеолог Алфред Розенберг бележи 29. маја 1934: „Пољска покушава да окупи све балтичке земље (Литванију, Летонију, Естонију, Финску) на северу а на југу све до Турске, за заједнички рат против Русије.“

Он саставља један меморандум, по коме би Немачка, Велика Британија и Пољска требало да заједно нападну СССР. Херман Геринг је, иначе, већ крајем јануара 1932. путовао у Варшаву и предложио Пилсудском један „антируски савез и заједнички марш на Москву“, стављајући му у изглед припајање Украјине Пољској.

Судбина Пољске у Другом светском рату и у време следствене, деценијама трајуће совјетске хегемоније је позната.

Континуитет историје односа Запада и Истока је дакле до данашњег дана непревидив, ново је само да су САД по завршетку Другог светског рата по први пут у историји ујединиле читав Запад, наравно, под својом командом.

САД и Велика Британија су, иначе, одавно почеле припреме за следећи, овај актуелни обрачун са Русијом:

„Једна од последица ове послератне политике је била, да су чак десетине хиљада осумњичених за ратне злочине у Италији биле само премештене и сачуване за будуће активности, као што је то нпр. била СС-дивизија украјинских нациста (…)

Већ у касним четрдесетим и раним педесетим годинама САД и Велика Британија су почеле да организују парамилитаристичке групе под називом „Остати у позадини“ („Stay behind“), снабдевене машинским пиштољима и експлозивом, златом и радио-станицама, итд. у сврху ангажовања „при неминовном предстојећем рату против Совјетског Савеза“.

Но нити Пољска, нити Немачка неће решити тренутну кризу, то ће бити Русија и САД.

Како у светлу ове предисторије, значи, схватити јавне наступе немачке министарке иностраних послова Аналене Бербок? Рекао бих – крајње озбиљно и то без обзира на њену претерану говорљивост, повремену збрканост, дипломатску неумешност и очигледно неискуство.

Јер докле год немачка држава стоји иза ње и остаје господар неизговореног, дотле је прилично свеједно да Бербок служи (сопственом) изговореном, без обзира колико то имало смисла или не.

Немачка се, наиме, све време позиционира релативно опрезно, испуњава додуше своје савезничке обавезе, пазећи при томе да не допринесе превише непредвидљивој ескалацији и губитку сваке контроле над догађањима са било које стране (опасност употребе нуклеарног оружја).

Један од „крунских доказа“ за то представљају и повремене оштре критике кијевског режима на њен рачун, који без икакве сумње профитира из мудрости и далекорочног планирања будућности од стране САД и Велике Британије (спасавање СС-дивизије украјинских нациста по завршетку Другог светског рата).

То значи да се Немачка прагматично припрема за послератну архитектуру међународних односа, без ризика на које је Пољска очигледно спремна, и да не дели обавезно ни наду својих англосаксонских савезника, да ће Русија бити поражена и у идеалном случају распарчана.

Мада би то сасвим сигурно (и исто тако само прагматично) поздравила.

Докле год је то тако, прилично је свеједно да ли Аналена Бербок познаје разлику између „зрака наде“ и „сланине за доручак“, па макар се она лично по могућству чак надала да ће доживети, да јој се Русија сервира као први дневни оброк.

Ко наиме може са последњом сигурношћу да тврди, да и сами Англосаксонци познају ту разлику у сопственом језику? Њихова политика, у сваком случају, не говори баш изричито у прилог томе.

Русија за доручак, Кина за ручак, остатак света за вечеру?

То не звучи, додуше, исувише здраво а камоли дијетално, али можда би могло да послужи као инспирација Холивуду за снимање научно-фантастичног спектакла, нпр. под именом: „Велико преједање у идеалном ресторану брзе хране“, ко зна?

А потом су на јеловнику Јупитер, Венера, Сатурн… За сада – неизговорено.