Чачак – Од јануара 1916. једна слика са острва Видо у Грчкој обилазила је свет, уз потпис: „Овај војник је симбол патње и страдања српског
народа”. То је био снимак авети: на гомилу костију набцани комади одеће, шињел допире до земље, о рамену торба. На глави велика, ко зна чија шајкача, покрила чело и допрла до обрва. Лице испијено, мученичко, сломљено недаћама. На рањавим и клецавим ногама, пропалим од умора и глади, опанци везани опутом.
Слику је начинио један француски лекар и путовала је светом безимено, нигде не носећи име тог младића који није имао ни 20 лета.
Чедомир Поповић, земљорадник из Барзиловице код Лазаревца, чувао је своју фотографију са Вида, никоме не показујући. Преживео је све невоље, напустио острво и отишао у Бизерту на опоравак, одатле на Солунски фронт где је рањен у првим борбама, септембра 1916. Једанаест година по завршетку рата, на једном скупу ратних војних инвалида у Лазаревцу, кад му се учинило да и највеће људске муке падају у заборав, Чедомир је извукао своју годинама чувану фотографију и узвикнуо:
„Овако смо изгледали”!
Много година касније (1967), снимак костура са Вида освануо је у књизи „Пропаст српских регрута” коју је објавила Српска академија наука, а Чедомир отворио душу:
„Не треба се чудити што сам ону фотографију чувао само за себе, не показујући је ни укућанима. Јер, после рата ја сам био момак са 23 године, и бојао сам се хоће ли ме хтети девојке ако виде како сам раније изгледао. Али, кад су људи почели да заборављају муке које смо претрпели спасавајући се кроз црногорски и албански крш, а Видо почео да тоне у прошлост, извадио сам ту аветињску слику и показао је.” И, сетио се како беше…
Кад је несрећне 1915. почело повлачење војске и народа, кренули смо и ми регрути. Неки још нису стасали за војску али су морали да пођу, како не би пали напријатељу у шаке. Водили су нас резервни официри, нисмо имали оружје и једини наш задатак био је да сачувамо главе како би тужна земља, касније ако јој се укаже прилика, могла да рачуна на нас.
Посустајао сам, вукао се, спавао у ходу, грицкао зрневље кукуруза, уста пунио снегом не бих ли заварао глад. Било је страшно. Једне вечери, после тродневног гладовања, добили смо мало брашна, прегршт на четворицу. Искупили смо се поред ватре и буљили у њу, чекајући да се хлеб испече. Мљацакли смо устима и унапред уживали у залогајима вруће погаче. Преуморни, заспали смо и пробудили се тек у зору кад је ватра догоревала а наш хлеб претворио се у углевље.
Вукли смо се по снегу, од Лазаревца до Валоне, где су нас укрцали у бродове, пешачио сам три месеца и шеснаест дана. Успут, проверавао сам себе да ли сам при чистој памети. Гласно сам и често понављао своје име, презиме, годину и место рођења, имена мајке и оца, својих другова. Јер, многи од наших вршњака из те неме колоне бејаху толико изгубљени да ни своје име нису знали да кажу, те тако осташе у снегу као незнане жртве глади и зиме.
Кад сам стигао на Видо, заустави ме један Француз, хоће да слика. Нисам се противио, мада сам једва стајао на ногама. Чудио сам се шта је то на мени необично, нисам имао огледало па нисам могао да видим како сам изгледао. После неколико дана, док сам лежао у шатору у некој болници, донесе ми слику, али је никоме нисам показивао, држаћи умотану у марамици.
Кад сам мало ојачао отишао сам у Бизерту, одатле на Солунски фронт у прву чету другог батаљона 14. пешадијског пука. На Горничеву, јуришао сам на бајонет и другог дана битке ране ме у руку. Кад су ме залечили вратим се на фронт али опет не имадох среће. На положају Старков гроб био сам поново рањен у руку. Шрапнел ми је однео део шаке и нисам више могао да се служим пушком. Постао сам инвалид, моје ратовање је завршено.
Нисам имао срећу да са друговима делим радост пробоја Солунског фронта. Нисам био међу онима који су јуришали у отаџбину, разбијајући све који су говорили да је подмладак српске војске заувек остао у беспућу албанског крша. У Србију сам стигао мало иза ратника, у колони рањеника…
ГЗС/ „Политика”/ Г. Оташевић