Дугин: Није све у дивљању миграната, није апокалипса – Французи су нација психопата

ГЛЕДАЈУЋИ дивљање срдитих Француза на улицама, многима одмах – поготово онима који то виде први пут – пада на памет: ево револуције!

Такви још додају: власт неће издржати, Француска је готова, влада ће пасти!

Није важно ко се тамо буни – арапски и афрички тинејџери из предграђа, популистички „жути прслуци“, незадовољни фармери, присталице сексуалних мањина, противници сексуалних мањина, браниоци породице и традиционалних вредности, националисти, антифашисти, анархисти, студенти, пензионери, бициклисти, љубитељи животиња, синдикалци, еколози или пензионери.

Сада су на француским трговима и улицама хиљаде, десетине и стотине хиљада, понекад су били и милиони. Са заустављањем саобраћаја, блокирањем железничких станица и аеродрома, проглашавањем аутономија у појединим установама и школама, паљењем бензина, превртањем аутомобила, урлањем и махањем транспарентима. Чак и са уједањем полицајаца.

Тако је то у Француској, а онда се све смири. Дођу они себи, попију своје таблете и поново одлазе на посао, за ручком у малим пријатним ресторанима гласно расправљају о ценама, животу, комшијама и политици.

Опет вичу, али много тише, и иду својим кућама.

У Француској после 1968. ни најмасовнији, вишемилионски протести нису постигли никакав ефекат. Резултат је увек био – нула.

Увек и у свим околностима.

Ако боље познајете Француску, разумете да је то нација психопата. И да зато није све у мигрантима.

Француске власти не маре за мигранте, баш као ни обични староседеоци Французи. А од те потпуне ледене равнодушности, и мигранти постају психопате.

То је нови облик друштвене интеграције: дођу мигранти у цивилизацију психопата и постану – исти.

Жан Бодријар је сматрао да су Французи нација потпуних дебила. По његовом мишљењу, они нису у стању да разумеју ништа у уметности и да хиљадама долазе у Музеј Бобур само да би се он једног дана срушио под теретом тих идиота.

Да је генерал Де Гол боље познавао свој народ, не би 1968. Уопште обраћао пажњу на безобразлуке које су левичари правили по улицама. Јер, они би се после неког времена једноставно – разишли. Али, он је то схватио озбиљно. А после њега нико од француских председника више није направио такву грешку.

Шта год да се дешавало на улици, као и у економији, политици, друштву, финансијама – француске власти су увек остајале мирне. Само су држале пуну контролу над штампом.

Режис Дебре, Митеранов саветник, признао је да њих двојица – током свих Митеранових мандата, а он је номинално био левичар – нису успели да остваре ништа од онога што су планирали, јер су сваки пут њихове иницијативе наилазиле на невидљив отпор.

Иако су били на врху државне пирамиде, ни Дебре ни Митеран нису разумели одакле долази опструкцијаа опозиција. Тек касније је Дебре схватио да је то била штампа.

Штампа за Француску је све. А психопате на улици, односно становништво – ништа.

Када је Макрон први пут изабран – упркос томе што је много рационалнија десничарка Марин Ле Пен имала боље изгледе – утицајни лист Liberation изашао је са насловом „Радите шта хоћете, али гласајте за Макрона!“

То је врло француски.

Макрон је био омражен већ у првом мандату. Не сећам се зашто. Очигледно: због свега. Али, опет су изабрали. То су Французи.

Верује се да су Руси непредвидиви, а то је лудо. Французи су предвидљиви, али – то је сулудо.Јер, изабрали су потпуног губитника по други пут…

Ко би при здравој памети то урадио? Али, они су изабрали и одмах почели поново да протестују, да руше, да пале аутомобиле и разбијају излоге.

Сетите се Бодријара: Французи су идиоти, али Макрон је такође Француз. Дакле, равнотежа је постигнута.

Стога, не дајте да вас заварају масовност садашњих нереда, дивље хорде тинејџера имиграната на улицама, пад француске економије, огромни губици од вандализма.

Макрон неће ништа да уради. Јер, он никада ништа није ни урадио.

Он ће наставити да нешто говори о екологији, срешће се за сваки случај са Гретом Тунберг, послати воз или два са оружја Украјини, платити баснослован хонорар брендираној, али потпуно бескорисној PR групи из Сједињених Држава повезаној са CIA, поразговараће телефоном са Шолцом, отићи у геј-клуб, па се погледати у огледалу.

Онда ће се поново погледати у огледало. И доћи до закључка да се све средило само од себе.

Тако се тамо тако увек дешавало. Није то апокалипса, није смак света. То је само Француска.

Можда ствари стоје и овако: апокалипса се у тој некада веома привлачној и елегантној земљи већ догодила. А сада, на њеним улицама, преплављеним ко зна киме, показују масовну халуцинацију.

Да ли постоји неко ко жели или може да промени ситуацију?

Ако пажљиво посматрамо француска култура XIX-XX века, закључак је недвосмислен: француски дух је попут Орфеја (код Коктоа или Бланшоа) желео само једно – да се спусти што ниже у пакао.

Ево, успео је. И то неповратно.

Колико још ово може да траје?

Потпуно је нејасно.

Прелепа Француска, најстарија ћерка Цркве, како су је католици називали у доба блиставог Средњег века, неповратно се претворила у сметљиште – почев од душе па до улица и предграђа.

Нотр Дам је изгорела. Из Лувра су изнете све слике и скулптуре које су могле да покваре расположење имигранткињама и феминисткињама.

Остали су само Макрон и његово огледало.

Као у драми Жана Коктоа „Орфеј”, са сценографијом Жана Игоа и костимима Коко Шанел.