Одмах да вам кажем да ја нисам објективан када говорим о Душанићу. Мислим, људи то никада и нису и разликују се углавном по томе да ли поштено покушавају да буду објективни, или од таквих настојања више или мање одступају.  У овом случају ја сам и сам обликован бројним књигама које је Душанић написао и у потпуности делим његове теоријске ставове.

Али, није то само до мене. Душанић је оставио дубок траг, не само у нашој економској мисли, него много шире, у нашем укупном српском културном простору, до те мере да је самог аутора довео до парадокса о коме ћу говорити.

Мисаона вежба: ако саопштим публици која је упозната са делом Јована Душанића, „Душанић је добар зато што је добар” – нико се неће осећати нелагодно, прихватиће исказ као убедљив. Стилски лош, али тачан. Али ако кажем „Душанић није добар зато што није добар” – сви ће помислити да са мном нешто није у реду.

Неупитан путоказ

Душанић је постао аксиом.

Цео живот се борио против догми, инсистирао на томе да се све може, а често и треба, довести у питање, бескомпромисно захтевао квалитетну демократску расправу и о најсложенијим питањима, инсистирао на уважавању саговорника и концентрисању расправе о теми (а не о личности), захтевао проверљивост свих ставова у пракси и неопходности да се утврди да ли је то што се тврди заиста остварено и да ли је игде уопште и било могуће. Какаве су поуке из свега тога и шта нам тек ваља промишљати на основу свега тога.

Укратко, да се ништа не сме прихватати „здраво за готово”. А својим радом је успоставио себе као неупитни путоказ. Као што не доводите у питање саобраћајни знак, него своје кретање равнате према њему, тако је и са Душанићевим делом, своје интелектуално кретање равнате према њему.

Књига о којој говорим нам даје део одговора на питање, како је до овога уопште дошло.

На сметлишту (нео)либерализма – прилог за историју економске мисли у Србији  у прве две деценије XXI века (издавач Информатика, Београд, 2021.год.) је избор Душанићевих текстова, од којих је први текст „Стање економске мисли у Србији”  мотивисао аутора да књигу уопште објави. Наиме, опет је Душанић, на част својих колега био цензурисан, па је решио да прећутани рад као уводни први пут објави у овој књизи.

Следи други део „Криза економске мисли”, а затим као прилози додатних девет Душанићевих текстова.

Неопростиви грех

Душанићеви текстови нам дају сведочанство једног времена које је последица људских одлука, а не „историјске нужности”, а још мање „економских законитости”. Ми смо тачно промашили прокламовану мету, баш као што су нас страни интереси тачно довели у планирану и за њих жељену позицију. О обе ствари Душанић говори. И у овој књизи подсећа да није реч о „накнадној памети”, него о благовремним увидима, које је време потврдило.

Али, он говори и о томе ко није говорио тачно. И у чијем је интересу то било. А није у интересу српског друштва.

Оно што је Душанићев „неопростиви грех” из угла наших „главних токова неолиберализма” (читај: страних интереса), је то што је он у темељу показао неодрживост свих основних постулата те идеолошке догме, која се ево већ више од тридесет година упорно кријумчари као научна истина. И код нас, укључујући и факултете у западном свету. Други његов грех је што не одустаје. А трећи што их све подсећа ко су и шта су били и радили свих ових година.

Душанић је говорио и о томе како је требало радити и зашто неолиберална догма није наука и због чега је штетна за Србију и ко су протагонисти те штетне догме код нас свих ових година. И о каквој интелектуалној, а пречесто и моралној, ригидности (користим најблажу реч да не бих искочио из дискурса самог Душанића) је реч код тих наших номиналних интелектуалаца.

Душанић је заорао ту прву бразду и зато је за све који желе добро Србији и Србима он у интелектуалном смислу незобилазан. Није на њему, него на нама осталима да из те бразде никне ваљан плод. И није догматизам када се у тој бразди даље ради, него нужност коју историја потврђује свуда у свету у коме се неолиберализам навелико одбацује, а код нас са предношћу да је она већ дубоко и широко заорана, па да дакле не крећемо са ледине, али са болним доказима да је цео концепт неолибералне економске политике у Србији промашај.

А неупитан је постао због свог карактера који надилази његов интелект и његова широка знања. Као код Тарковског у „Рубљову”, нама је Душанић својом упорношћу и честитошћу показао да не постоји време у коме човек има права да одустане од свог најбољег уверења, својих талената и основних моралних норми. Као човек који радећи по свом унутрашњем захтеву стално ради на општу корист.

Нисам објективан, али вам је јасно због чега.

Текст је рецензија књиге Јована Б. Душанића „На сметлишту (нео)либерализма“.

Бранко Павловић је правник и публициста. Ексклузивно за Нови Стандард. 

Извор Нови Стандард