ИВАН РУЖИЧИЋ: ТРАГЕДИЈА СРПСКОГ ОБРАЗОВАЊА ИЛИ КАКО ПОСЛЕ ТРАГЕДИЈЕ НИШТА НИСМО НАУЧИЛИ

Од 3. маја 2023. године када се десила незамислива трагедија у Основној школи „Владислав Рибникар” у Београду, читаво друштво и сви ми у образовно-васпитном систему суочени смо са нечим што утиче на смисао школе и свега онога што свакодневно радимо. Осећамо и знамо да више ништа неће бити исто као пре и да морамо све своје интелектуалне и људске способности усмерити на то да извучемо поуке из свега, да се ово не понови и да ми као појединци и читаво друштво поставимо себи питање, где смо погрешили и да ли смо могли нешто да урадимо да се ово не деси.

Одговоран и самосвестан човек, као и одговорна и самосвесна заједница, познаје се по томе што увек полази од себе и себе преиспитује у свим кризним и тешким ситуацијама. У одговору на ову кризну ситуацију држава је реаговала својим механизмима (полицајцима у школским зградама и обећавајући већи број школских псхихолога), а друштво је реаговало подсећањем на значај знања и образовања за сваког појединца и читаву заједницу. Убрзо је постало јасно да „полицајци и психолози” не решавају проблем системски и дугорочно, већ да је то пораз система и свих нас.

Постало је јасно да је васпитно-образовни систем веома важан за једну заједницу, али и да је он годинама уназад уништаван до тог нивоа да смо суочени са губитком смисла учења, стицања знања, васпитавања и свега онога што школа треба да ради у том тројству наставник – ученик – родитељ. Чак и ако је неко мислио и веровао да то што се ради у школама уопште није битно за једну заједницу и да није битно да школа ученике образује и васпитава и да је школа „место за чување деце”, то нам се на крају вратило као бумеранг јер више, изгледа, не можемо ни то да радимо. Тако је систем доведен до апсурда и губитка смисла и ако је неко имао тај циљ, у потпуности је успео у томе.

Како је до тога дошло, како нам се то десило, то је питање за све и од њега нећемо моћи да побегнемо ма колико га игнорисали, јер нећемо моћи да идемо даље док не одговоримо на то питање. Кант је својевремено, уочивши да су наша знања о узроцима само вероватна, а пошто се метафизика бави узроцима, сам себи поставио питање да ли је метафизика као наука уопште могућа и шта то филозофи раде већ 2000 година. Решавајући то питање учинио је „коперникански обрт” и написао „Критику чистог ума”. Чини ми се да је нама данас потребан такав обрт и помоћ бар „здравог разума” да решимо питање са којим се ми као заједница суочавамо: Да ли је образовање и васпитање у Србији уопште могуће и шта ми то уопште радимо у школама и са школама?

Одговор на ово питање захтева озбиљно и детаљно разматрање, а за почетак је довољно да се подсетимо шта се „урадило” у ових претходних преко 20 година у српском образовању.

Рађене су „реформе” које су често биле саме себи циљ, пресликавани неки модели из неких држава и система које су саме те државе и системи одавно напустили. Образовна администрација је добијала све већи значај тако да се на крају дошло до тога да школе, ученици и наставници постоје због њих, да би та „администрација” имала чиме да се бави и шта да ради. Кључни значај добили су такозвано „спољашње вредновање” и стручно усавршавање, које се базира на свему, а најмање на унапређењу наставе. Исходи су заменили оријентацију на знање, „јуримо” стандарде и индикаторе и уз многе друге напотребне и сувишне ствари успели смо да обесмислимо стицање знања, ученике и наставнике и оно што они раде и због чега су у школи.

При свему томе заборавили смо да је подучавање и оно што раде наставници високо стручан посао и да је то најважније за добар просветни систем у једној држави. Положај наставника у друштву је такав да званичну просечну плату у Србији има наставник са 35 година стажа, који додуше није одељењски старешина. Положај наставника у образовно-васпитном систему је такав да их нико ништа не пита или их пита преко фингираних онлајн анкета. То је на крају довело до тога да је један частан и племенит посао тотално незанимљив младим људима и да само ретки уписују наставничке смерове на факултетима. У Финској, коју често помињемо, наставнички позив је најпримамљивији за младе људе и на једно место конкурише по више кандидата.

С друге стране, друга најјача карика система, ученици, толико су оптерећени и све мање мотивисани за учење и стицање знања да је то озбиљан сигнал да нешто није у реду. Сви примећују да и у основној и у средњој школи ученици све више уче само за оцену, а не за знање и да имају све боље оцене, а све мање знања. То је њихов логичан одговор на преоптерећеност и они нису криви за то, већ систем који их приморава на то.
Све ово што се дешава глобално и у систему рефлектује се и на нашу школу и на наш рад. Тешко је сачувати тло под ногама ако се свуда око вас оно измиче и пропада. У таквим ситуацијама треба се вратити основи и лако се увиђа да док је света и века било је ученика и учитеља и то је основ културе и цивилизације. Хегел каже да су Платон и Аристотел учитељи људског рода, а Христ се обраћа својим следбеницима као ученицима, а они њега називају учитељем.

У том смислу, ако неко мисли да су „ученици” и „учитељи” превазиђени и нешто што је сувишно у данашње доба, то је потпуно погрешно. Морамо се вратити томе да су основа целог образовно-васпитног система ученици и учитељи и њихов однос мора бити однос поверења и сарадње јер су они ту из љубави према знању. Једино тако ћемо сачувати смисао знања, учења и васпитања. Школа не почива на „полицајцима и психолозима” и угаони камен „борбе против насиља” у школи и целом друштву су професори и одељењске старешине. То је „коперникански обрт” који морамо учинити и све ће доћи на своје место.

Нама у школи потврда тога су деца која долазе на хор и викендом и када год треба, са радошћу и уживају у томе. Потврда су и 10% ученика школе који су ове године учествовали на државним такмичењима из разних предмета и области.

Потврда су и сузе када одлазе из школе и растају се од свог гимназијског школовања. Због тих суза вреди радити и борити се за смисао знања и учења који је једини прави основ среће сваког човека и сваке заједнице.

Иван Ружичић, професор философије