Да је реч о једном од водећих савремених италијанских али и европских писаца, поред изузетног читалачког интересовања за ово дело, сведочи и угледна италијанска награда „Стрега“, преводи на више од двадесет језика за само две године од појаве првог издања, а однедавно и „Велика награда Иво Андрић” која је Веронезију уручена на свечаности у Андрићевом институту у Андрићграду.
После надахнутог говора на свечаности уручења о значају Андрићевог дела у његовом стваралаштву и подсећања колико је маестралност нашег нобеловца била инспиративна за његов рад, Веронези је присуствовао отварању изложбе радова Милене Павловић Барили. Загледајући заинтересовано портрете с потписом наше чувене уметнице, пред једним је застао нешто дуже и крај њега се сликао. У кратком разговору за Спутњик открива зашто је издвојио портрет Бруна Барилија и због чега је баш овај портрет за њега био – посебан.
Бруно Барили – слика сопствене младости
„Погодила ме је сопствена физичка сличност са Барилијем, баш ме је погодила. Уочио сам је већ издалека, као неку врсту сопственог портрета из младих дана. И у сваком случају Миленине слике су веома лепе, осећа се управо тај дах европске лепоте, види се да су прошле Паризом, оним путевима лепоте чије је средиште у то доба био Париз.
На питање да ли су и два стара моста какав је Понте Векио у његовој родној Фиренци и Нобеловом наградом овенчани мост на Дрини додатно оснажили сусрет две књижевности, Веронези одговара да би и Понте Векио исто тако могао бити одабрани јунак за неки роман и објашњава зашто:
„Ако ништа друго, а то јер постоји једна маскирана путања, Вазаријев коридор, који је Вазари извео за Медичијеве, с намером да се повеже галерија Уфици са Палатом Пити. Немци то, рецимо, нису знали. И када су, пре него што су побегли из Фиренце, дигли у ваздух све мостове, поштедели су Понте Векио, мислећи да је најстарији, а није био. Међутим, постојао је тај коридор, партизани су за њега знали, и преко Вазаријевог пасажа ушли су у град.“
Оценивши главног јунака романа „Колибри“ Марка Карера као свој алтер его – јер све што Марко јесте писац не би могао да буде – Сандро Веронези, одговарајући на питање чији је модел прихватљиви у савременом свету каже да верује да је у животу он ипак боље прошао.
„Ја сам имао више среће од Марка Карере, па онда хајде да кажемо да сам победио ја. Али да сам доживљавао несреће које је доживео он, са оним какво је моје држање – ја се не бих извукао. Оно што је сигурно јесте да је ту док сам писао било труда да се укључи бол у искуство које побољшава људе.
О психотерапији и психотерапеутима, које посећују неки од јунака његове књиге, каже да не носе неку посебну поруку:
„Пре свега, пошто сам Италијан, као такав – ја морам да одам омаж Италу Звеву и психоанализи коју је он одмах схватио, пишући роман ‘Зенова савест‘ – то је својеврсни стандард за једног италијанског писца. И управо због тога унутар тих страница нема неке одређене поруке, то је само инсценација једне забавне драмске игре или фарсе која се може изродити из озбиљности психотерапије.
