Годишица српских страдања у Средњем Подрињзу: Дан кад је Брано остао и без мајке и без оца и без јединог брата

Некако увек с почетка јула, кад уз Дрину и низ Дрину почну да се ређају тужне, страшне годишњице злочина и покоља накупи се у народу нека туга, крену сузе и крену сећања  на крв, на зла времена, на побијену дечицу, на њихове недосањане снове, на неосуђене злочине и злочинце… И свије се та туга низ Дрину и уз Дрину загосподари срцима, увуче се у душу и све претвори у неми грч, у јаук, и српске мајке боле њихове ране…

На гробље у Братунцу поново данас дошао Брано Вучетић да обиђе најмилије. На гробљу међу белим крстовима и три његова, под једним мајка Радојка, 44 је мученица имала кад су је убили муслимани на путу од Братунца у Бјеловац, под другим брат Миленко, под трећим отац Радован. А Брано кад су му све троје побили и кад је остао сам на свету само девет година имао, после морао да се навикава да живи сам и без мајчине и без очеве и без братове љубави…

Упознао сам Брана има томе и деценија и по, добро се сећам, недеља је била, пусто братуначко гробље, бели крстови и међу крстовима дечачић, сам крај три гроба. Плакао је и палио свеће. Пуст је и град био, пусте улице, повукли се људи на недељни ручак, свако са својима, Брано дошао на гробље да види своје. Причао ми је тада како је било, свака реч је била као со на рану.

Кад су Насерово упали у Бјеловац, Брана пробудила пуцњава, отац му довикнуо да трчи код комшинке Мире, пуцњи су брзо утихли, за пар сати у селу побијено 109, углавном жена и деце. Мира покушала да својих двоје деце и Брана брани бомбама, убрзо су савладани, Брано рањен од бомбе убачене кроз прозор, Мира га превила цепајући завоје од своје одеће… У просторију упао један Насеров са ножем, други га спречио да их покоље. Миру страшно тукли, после док су их спроводили, Брано у воћњаку видео мртвог брата…После, Брано био у логору у Сребреници 56 дана, данас у телу носи 20 гелера.

Од тог дана прошла 31 година. Брано јуче пред цркву у Братунцу дошао са супругом, са сином Вуканом, на јесен ће у први разсред, са ћеркицом Рашком која је савијала руке око очевог врата.

У цркви у Братунцу патријарх српски Порфирије служио је данас свету архијерејску лигургију, после на је гробљу био парастос страдалим. Народ из средњег Подриња, из Бирча, из Србије притиснуо гробље, свако овде има неког свог. Патријархове речи биле су данас мелем на рану. „Сви који негирају било чију бол па и бол српских мајки“, поручио је патријарх, „требало би да дођу на гробље у Братунац, да чују истину о страдању Срба у Средњем Подрињу“, Бирчу…

„Неко се осилио да мери бол мајки и каже да то није бол, трагедија и злочин. Нико нема изузетно право на бол. Бол је исти за сваког човека, бол осећа свака мајака, бол нема ни нацију ни веру“, рекао је патријарх.

Подсетио да је дугачак списак са 3.500 побијених Срба из овог краја, жена, деце, стараца.

„Срби знају своју бол, али, препознају и поштују бол мајки Бошњака и Хрвата. Овде смо да се побринемо да се злочини више никоме никада не десе и да упутимо молитву да елитизам и ексклузивност у болу нестане. Лековито је знати и прихватити оно што је чињеница, јер то ће нас једино извести на прави пут“, рекао је патријарх.

На гробљу у Братунцу сваки гроб једна судбина, сваки крст знамење угашеног живаота и вере у васкрс. На грбољу данас су била и дечица из основне школе у Братунцу, свако дете понело по једну слику, на сликама њихови вршањци из оног времена, да нису побијени, данас би они имали своју децу, били одрасли људи. Дошла су и деца са Косова и Метохије која су данима већ гости вршњака у Републици Српској.

Предсједник Скупштине Републичке организације породица заробљених и погинулих бораца и несталих цивила Бранимир Kојић дуго је данас на гробљу у Братунцу причао о злочинима и злочинцима, од дана до дана, од датума до датуме те несрећне 1992, 1993. године, од празника до празника, кад су Срби „убијани системски и зверски, минструозно …

„Они желе да нам ставе хипотеку геноцидног народа, желе да прекроје историју, да унизе наше жртве, а породице да поново убију. Неће им то успјети јер чињенице су потпуно јасне, чињеница је да смо убијани системски, звјерски и монструозно на највеће православне празнике – Божић, Ђурђевдан, Видовдан, Петровдан и Никољдан“, рекао је Kојић.

А Подриње, оно је долина српске боли и патње, страдалнички простор српског народа и у Првом и Другом светском рату.

„Сјећамо се другог дана Тројица 1943. године када су усташе у Сребреници за само један дан убиле 80 српске дјеце… Знамо да је и тада постојао план да Срби буду протјерани са ових подручја, да нам се затре сваки траг. Тај план је оживно и 90-тих година прошлог вијека када су се потомци тих злочинаца, убица и кољача, острвили на српски род са истом жељом за уништењем свега православног на овом подручју“, рекао је Kојић.

Тужна је историја Срба из Средњег Подриња и Бирча из последњег и из претпоследњег и из оног претходног рата. Прва жртва Подриња страдала је 20. априла 1992. године, када је Србин Љубо Стјепановић убијен у заседи код Поточара. Оних Поточара, подсетио је Којић, које данас посећују сви западни амбасадори, чије су државе упетљане у крвави рат у бившој Југославији.

„Шестог маја 1992. године на Ђурђевдан у рану зору напали су село Бљечева општини Братунац и том приликом убили троје Срба, а своју монструозност су показали Kосани Зекић старој 64 године коју су заклали. Kасније истог дана напали су и село Гниона у општини Сребреница, чији су становници дана славили крсну славу и том приликом су убијена два српска цивила. Био је то почетак српског страдања на овим просторима, након чега су услиједили напади на Рупово Брдо у општини Милићи, Ратковићи у општина Сребреница, село Лозница у општини Братунац на Видовдан, гдјее је убијена и тромјесечна беба Мирјана Петровић“, набрајао је Којић данас у Братунцу страшне злочине и српска страдања.

Подсетио је да су 30. јуна 1992. године нападнути и Брежани у општини Сребреница, где је убијено 20 Срба, од којих је најмлађа био Љубомир Јосиповић који је имао 15 година, а најстарија Станко Милошевић који је имао 92 године. После тога нападнути су Kрњићи у општини Сребреница, затим Загони у општини Братунац, а на Петровдан и Залазје и Сасе те Загони и Биљача и том приликом је убијено 69 лица српске националности.

„Сви добро знамо да на каквим је мукама убијен судија Слободан Илић, али за те злочине не постоји овоземаљски суд који жели да пресуди злочинце…Стравично је прошла и болничарка Рада Милошевић и други заробљеници на Залазју, а бруталност у извршењу тих убистава показала изузетно висок степен мржње.Свети Слободан Стојановић из Kаменице код Зворника имао је само 12 година када га је брутално заклала Елфета Весељи, само зато што се вратио по свог пса. Тај монструм од жене награђен је са 13 година затвора за бруталност коју је учинила“, рекао је Kојић, подсетио да за ове и бројне друге злочине ни домаћи ни међународни судови немају слуха, немају жеље нити воље

Поновио је још једном:

„У Сребреници није било геноцида над Бошњацима, што је доказала и Независна међународна комисија на челу са Гидеоном Грајфом коју је формирала Влада Републике Српске. То је за мене једина истина. Вјерујем институцијама Републике Српске у којој живим и радим“, рекао је Kојић.

Станојка Станојевић из Залазја, умрла је има већ шест година, пре десетак, на гробљу на Залазју причала ми је како је било на крвави Петровдан 1992. кад су Орићеви напали село.

Пала старица у црни преко гроба сина Радисава, добро се и дан данас сећам те сцене пре тога била у Братунцу, исто на гробљу, да обиђе Божа, трећи син, Миле, једва преживео рат…

„Одам по гробљу, од сина до сина… Божо ми имао 26, Радисав 27 година. Гледала сам оног дана Насера, ко тебе сад што гледам. Јаше белог коња, путем, овде испод гробља, преко прса реденици, носи зелену застави и виче – „не пуцај, ватај четнике живе“ – препричавала ми је тог дана тужна старица.

Председник Републике Српске Милорад Додик подсетио је данас на гробљу у Братунцу да су  муслимани и Хрвати у Мрчевцима, његовом родном селу, у Другом свјетском рату убијали Србе, а да су се касније управо Срби изборили за слободу свих на овим просторима.

„Правили су своје државе на нашим страдањима и тражили да сањамо њихове снове. Тако је овдје и у Подрињу. Нема ексклузивитета на бол. Свака се бол мора једнако поштовати и са њом саосјећати. Они су успјели направити да је бол мајки са бијелим већа од мајки са црним марамама“, рекао је Додик.

 

Он је указао на чињеницу да осим представника Србије и амбасадора Руске Федерације Игора Kалабухова, у Братунцу нема других међународних представника, што је, како је додао, порука шта мисле о страдању Срба.

„За неколико дана и муслимани ће имати обиљежавање страдања. Једнака је бол мајки, али не можемо да прихватимо лажи. Због тога су Срби требали бити сатанизовани у цијелом свијету. Тај геноцид се није десио по свим квалификацијама и моделима. То се није десило. Данас нам кажу да не смијемо да поменемо да то није било“, рекао је Додик.