Бројни шефови држава земаља трећег света су се окупили у Паризу на самиту чији је домаћин председник Емануел Макрон. Циљ конференције – или Самита за нови глобални финансијски пакт, да наведемо његово пуно раскошно име – јесте „да се позабави потребама земаља у развоју у борби против сиромаштва”.

Да ли је Француска, или уопште остатак Запада, у позицији да дели савете земљама у развоју?

Има извесне мрачне ироније у томе да је уочи самита Париз потресла џиновска експлозија гаса која је разнела зграду у петом арондисману, повредивши десетине становника. Ово је други овакав инцидент последњих година. Раније, 2019. године, четири Парижанина су погинула када је процурели гас експлодирао унутар њихове зграде, што је изазвало упозорења локалних политичара и шефова ватрогасних служби да је оронулост 2.000 километара гасовода „париски проблем број један”.

Један од тих политичара Александер Весперини, изразио је жаљење након експлозије која се десила у среду да упозорења „нису довољно узета за озбиљно”.

Трећесветизација Европе

Париз није једини град у Француској који показује знаке оронулости; шесторо људи у Марсеју изгубило је животе у априлу ове године када се урушио блок њихових станова, што подсећа на несрећу у истом граду из 2018. у којој је настрадало осморо људи.

Ове трагедије су само један сегмент сплета дешавања који изазива у Француској осећање већ названо посебним термином  „трећесветизација” (tiers-mondisation).

Аларм је огласио још 2010. француски историчар Ален-Жерар Слама. У својој колумни у листу Фигаро он је предвидео не само да ће Француска већ и остатак Европе потонути у процес „трећесветизације”.

Пишући после финансијског краха 2008. године, Слама је упитао „Да ли су наше старе демократије, суочене са економским, друштвеним, демографским и интелектуалним шоком без преседана у последњих 70 година, у опасности да се упуте правцем упоредивим… са трибалним и арбитрарним (политичким) моделима који отежавају развој већине земаља ‘трећег света’?”

Крах из 2008. године био је тек први у низу оних који су потресли Запад, а сваки од њих је додатно крунио темеље западног поретка. Збацивање пуковника Гадафија 2011. године подстакло је серију дешавања која су водила ка првој мигрантској кризи, а Ангела Меркел је испровоцирала другу кад је четири године касније отворила европске границе за више од милион миграната; муслимански тероризам је иза себе оставио стотине мртвих; закључавања због COVID-19 изазвала су непоправљиву економску, психолошку и друштвену штету; опседнутост заштитом животне средине је изнова пробудило класне поделе; прогресивистички радикализам је потпиривао идентитетске тензије, а рат у Украјини је лансирао цене енергената и инфлацију у небеса.

Смртна опасност

Француска је епицентар ових ударних таласа, и све већи број истакнутих мислилаца и коментатора упозорава да је економски и културно земља у смртној опасности. У недавном интервјуу Економиста, Ање Вердије Молиније (Agnes Verdier Molinié) упозорила је да је „Француска на ивици банкрота” и да ће цена годишњег сервисирања њеног дуга скочити на седамдесет милијарди евра годишње 2024. године. Све то док је средишња инфраструктура Републике – образовање, здравство, правни систем и саобраћај – и даље у опадању док се, наставља Молиније, „све већи број Француза пита због чега су толико порески оптерећени када добијају тако мало заузврат”.

Такође се нагомилавају и друштвени проблеми. На страну нарко-ратови који се воде на француским улицама, и у којима је до сада било 150 мртвих и рањених, и стална опасност од исламског екстремизма (ове недеље двојица младих људи ухапшени су под оптужбом да су припремали терористички напад) – свакодневно насиље јесте оно што у највећој мери подрива национални морал.

Насилни злочини постали су толико учестали да само најшокантнији инциденти привлаче медијску пажњу: убиство учитеља у учиниоци, напад ножем неколико деце на игралишту у Анесију овога месеца, или брутални напад на пензионерку и њену седмогодишњу унуку који су забележиле камере у Бордоу ове недеље.

Оно што важи за Француску у још већој мери важи за Британију, земљу која се такође осећа као да је у стању терминалног опадања, оптерећена економским и друштвеним мерама. Многи амбициозни  млади људи сагласни су са овим и отуда њихово исељавање ка Аустралији, Новом Зеланду, Дубаију или САД. На њихово место пристижу десетине хиљада младих из Југоисточне Азије, са Блиског истока или из Субсахарске Африке.

Многе од ових придошлица су економски мигранти, вољни да уложе своје време и напор тамо где млади западњаци нису спремни. Изостанци са посла досегли су највиши ниво у Британији и Француској прошле године, а понедељак и петак су дани када се највише изостаје. Последица је опадање продуктивности у обема земљама: у британском случају предвиђа се да ће у наредне три године производња по радном часу расти по стопи од 0,25 одсто, што је пад са стопе раста од два одсто током прве деценије овог века.

Европској апатији парира само њена уображеност. Дани када је континент могао да придикује земљама у развоју о ефикасности, интегритету те просперитету су давна прошлост. А западно лицемерје, двоструки аршини, те у најновије време и његово прихватање прогресистичких догми које супротстављене религијским уверењима великог дела трећег света значи да моралисање западњака нико неће ни саслушати. Кина и Русија су њихови нови ментори.

Своју књигу из 2005. године, Пад Рима и крај цивилизације (The Fall of Rome and the End of Civilisation) историчар Брајан Вард-Перкинс закључио је упозорењем Западу: „Римљани су пре пада били сигурни као што смо ми данас да ће њихов свет наставити да постоји, неизмењен, неодређено дуго у будућности. Погрешили су. Били бисмо мудри уколико не поновимо њихово самозадовољство.“

Превод Милош М. Милојевић/Нови Стандард

Извор: Spectator

Насловна фотографија: Reuters/Gonzalo Fuentes