МУХАРЕМ БАЗДУЉ: Поново је време данка у крви

Ревизија историје Другог светског рата у Србији почела је када је коалиција „Заједно“ преузела власт у Београду 1997. године. Тада је скинута петокрака са Старог двора и тада су одузете улице Иви Лоли Рибару, Ивану Милутиновићу и Сави Ковачевићу. Људима који су најсветлији примери антифашизма у Европи и за које никакве грехе комунистичког режима не можеш да вежеш јер су погинули пре краја рата. То почиње у крилу власти коју чине, да не спомињем мртве, Вук Драшковић и Весна Пешић.

Данас, осамнаест година након што је њена власт одузела овој тројици улице, Весна Пешић и други из ГСС, попут Жарка Кораћа, критикују рехабилитацију Драже Михаиловића иако су сами започели тај тренд. Као што ће камен који бациш пасти на земљу, тако ће, ако 1997. године узмеш улицу Иви Лоли Рибару, 2015. године бити рехабилитован Дража.

Овако Мухарем Баздуљ, један од најбољих и најпознатијих младих писаца на простору који у последње време зовемо „регионом“, коментарише реакције које је у Србији изазвала рехабилитација вође Равногорског покрета. Сарајевски писац са београдском адресом, који није избегао да буде ухваћен у чаршијски сукоб такозваних прве и друге Србије. Због његових ставова део „другосрбијанске“ јавности, али исто тако и анонимни учесници разних националистичких форума у БиХ, прогласили су га „српским играчем“ и готово му налепили етикету српског националисте.

– То је последица неколико мојих текстова у којима сам покушао да пољуљам стереотипну црно-белу слику, зато што ни стварност није таква – објашњава Баздуљ. – Мислим да су антикомунизам и антијугословенство костури у орману и први грех те „друге Србије“. Ако њима укажеш на то, крећу „ад хоминем“ напади. Али то ме не додирује превише јер сам кроз сличан третман прошао у Сарајеву када сам писао о нечему што се не допада тамошњој чаршији. На пример – да се не могу тек тако отписати догађаји у Добровољачкој јер ту нису побијени неки „четници“ већ клинци који су били на служењу војног рока. Био је ту и један лекар, отац Саше Радуловића…

* Да ли вам се чини да су реакције на ваше ставове жешће делом и због тога што нису у складу са оним што би се на основу вашег „бошњачког идентитета“ очекивало?

– Има тога. То је догматска свест која не тежи никаквом дијалогу, чак и у ширем кругу сличномишљеника. Ако имало скренеш сматраш се отпадником. Наравно, то не важи за тај читав „фронт“. Има људи који су спремни за неку врсту нијансираности, али баш због тога и они често буду етикетирани.

* Говорите о недоследности дела грађанске Србије у случају рехабилитације Драже Михаиловића. Слична недоследност може се прочитати и у реакцијама које стижу из региона?

– Чини ми се да реакције у Хрватској служе да тамошње власти прикрију властити ревизионизам који је раније почео и много даље одмакао. У Хрватској су већ деведесетих не само избрисане партизанске улице него су оне дате високим усташким функционерима. Неки, попут Миле Будака, по бизарној идеји да су били писци, уврштени су у школске програме. Лицемерно је да данашња Хрватска, која је већ двадесет година суштински базирана на раскиду са антифашистичком традицијом, као нека Трноружица која се буди после зимског сна, открива да је Србија кренула да некога рехабилитује.

* Хрватска председница је критику Србији због Драже упутила из Блајбурга?

– Павелић и Дража не могу да се пореде. Можда на неком нивоу са Павелићем може да се пореди Недић, али ни то није добра паралела. Павелић је имао колаборационистички систем иза себе, састајао се врло често са Хитлером, био његов близак сарадник. А иако су Дражине јединице у одређеним тренуцима сарађивале са окупатором, не може се рећи да је Дража лично имао било какав пријатељски однос са вођом Трећег рајха. Чак је једно време био на Хитлерој потерници.

* Да ли смо рехабилитацијом Михаиловића добили две паралелне верзије историје?Могу ли оне да остану једна крај друге или се ипак мора трагати за заједничким историјским наративом?

– Пресуда је ту мање важна, а битнија је одлука из 2004. године о изједначавању партизана и равногораца. Те паралелне историје на званичном нивоу постоје најмање десет година. После Путиновог говора у Београду и учешћа Србије на паради у Москви, као никад у последњих 20 година осећамо понос што смо учествовали у антифашистичкој борби. А истовремено имамо рехабилитацију. Можда ћемо и то за педесет или сто година посматрати као што Енглези данас виде Рат ружа. Али данас, делимично и због свега што се дешавало деведесетих, ове ствари имају дневнополитичку тежину.

* Александар Вучић је у Сарајеву поручио да Срби и Бошњаци морају да размишљају о заједничкој будућности. Чини се да Србија све више преузима улогу некога ко жели да заборави поделе и успостави нове односе у региону?

– Чини ми се да је Вучић схватио једну релативно баналну ствар – да би се неком врстом заједничке политике Срба и Бошњака смириле неуралгичне поделе у три државе на западном Балкану. Поред Србије и БиХ, ту је и Црна Гора где би сарадња српских и бошњачких партија могла да означи нову врсту политичке парадигме. Ако би дошло до минималног консензуса о заједничком интересу на линији Београд – Сарајево – Тирана, то би могло да пацификује регион. Делује охрабрујуће то што се чини да део међународне заједнице који је имао интерес да овде има тачке замрзнутог конфликта, сада настоји да пацификује регион.

* Мислите ли да је то могуће с обзиром на ескалацију приче о „Великој Албанији“ и инциденте попут оног у Куманову?

– То је вероватно најпроблематичнији фактор унутар наше регије. Направићу овде једну кафанску аналогију – када је деведесетих постојала идеја да сви Срби треба да живе у једној држави, међународна заједница се томе оштро успротивила. Данас, када Албанци имају исту тежњу, имамо само декларативно противљење. Принцип мора да постоји – ако су границе непроменљиве, онда су непроменљиве. Ту наравно долазимо на питање Косова, које је вероватно кључно. Свако ко то посматра са минимумом објективности и поштења види да је идеја да је тај случај „суи генерис“ – обична глупост. То је заиста отворило Пандорину кутију. Мислим да се чак ни Путин не би усудио да анектира Крим да није било преседана Косова.

* Изгледа да је албански национализам једини национализам на Балкану који међународна заједница не осуђује?

– Емил Сиоран каже да час национализма не долази истовремено свим народима. Мислим да је на неки начин тај час код Албанаца закаснио. Али Албанци веровато из перспективе неког западног стратега који посматра демографске карактеристике изгледају као најјача карта у будућности. Један пријатељ из Америке, који је држао предавања свуда по Балкану, причао ми је како је свуда, од Србије до Словеније, чак и у Сарајеву, слушао приче о томе како су Американци грозни људи. Једино у Приштини и Тирани су му плаћали пиће кад чују да је Американац.

* Толико је крви проливено у различитим борбама за независност, а дошли смо до тога да живимо у полуколонијалним државама?

– Крлежа је у једном есеју рекао да ће Хрвати, ако некада и добију ту независност о којој сањају, једва чекати да је неком опет дају. И на неки начин то се потврђује. Највећи албански писац Исмаел Кадаре рекао је да Балкан може да буде свој на своме ако се договоре Грци, Албанци и Словени. Када посматрамо Грчку, видимо да, иако је у ЕУ, она данас има псеудоколонијални положај. То ме подсећа на Андрићеву „Травничку хронику“ где муслимани гледају ка Истанбулу, Хрвати ка Бечу, Срби ка Петрограду. Уместо да су упућени једни на друге. То можете да проширите на читав регион данас. У српским и хрватским медијима једна од главних тема је одлазак младих у Немачку. Малтене имамо данак у крви. Они овде немају перспективу, а Западу је драже да увози Европљане и белце који су део истог културног миљеа него становништво правог „трећег света“.

НА ДЕЛУ ЈЕ „НОВА АРМАНИ ЛЕВИЦА“

* Може ли „нова левица“ да буде одговор на све веће незадовољство грађана политичким странкама и лидерима у читавом региону?

– Левица је покрет који од свог настанка тежи што већој инклузивности. Историјски, десница жели да основна права да што мањем броју људи, а левица да се та база прошири. Највећа опасност нових левичарских покрета јесте што покушавају да раде супротно. Уместо да буду инклузивни, они су ексклузивни. То је нека „армани“ левица, која тражи да будеш фенси обучен и да нипошто немаш сељачки укус у музици да би био левичар. Леве странке морају да нађу начин да у своју гравитацију убаце „губитнике транзиције“. Мислим да би они који су изабрали Вучића са паметном левицом постали њени гласачи. Чак и у време целовитих радикала, уверен сам да њихови бирачи нису били вођени национализмом већ пре свега осећајем беде и изгубљености. Нажалост, левица се, не само у Србији, претворила у једну врсту интересне групе за заштиту стечених права и привилегија.

* Има ли у Србији странке која би могла да постане права левица?

– Демократској странци, која је наставак оне Гролове и коју је оснивао Пекић, то левичарско одело никада није добро стајало. Пуно ближа правој левици био би СПС да нема тог ужасно тешког пртљага Милошевића. Могу да замислим да се млађе генерације, за које ће деведесете бити давна прошлост, пре окрену СПС него некој другој данас постојећој странци која тежи левици.

КОМПЛЕКС МАЊЕ ВРЕДНОСТИ

* Жалимо се да се млади и успешни не задржавају овде, а онда доводимо „страни менаџмент“ као чудотворно решење за пропале фабрике?

– Код млађих генерација дошло је, иако то звучи као груба фраза, до губитка националног самопоуздања. Некада смо имали ужасан осећај супериорности према Чесима и Пољацима, причали шта све можемо са једном црвеном у Варшави… Некада смо имали осећај супериорности, сада комплекс мање вредности.

Тагови: Велика Албанија, Драгољуб Дража Михаиловић, Други светски рат, Мухарем Баздуљ