ВИДОВДАНСКЕ СВЕЧАНОСТИ У АНДРИЋГРАДУ: Деценија Андрићевог института, награде Веронезију и Халиловићу

У Андрићевом институту у Андрићграду данас поподне, на Видовдан, уручене су „Велике награде Иво Андрић“ италијанском писцу Сандру Веронезију за животне дело и песнику Енесу Халиловићу за најбољу књигу. Велики културни догађај, уручење награде чији су лауреати протеклих година били Матија Бећковић, Владимир Кецмановић, Душан Ковачевић, Захар Прилепин, Бора Ђорђевић, Ју Хуа, Горан Петровић, Рајко Петров Ного, Драгослав Михаиловић, Гузељ Јахина, Милован Данојлић, Петер Хандке, Јевгениј Водолазкин, Мирослав Максимовић круна је „Видовданских свечаности“ у Андрићграду. Данас поподне, на Видовдан, у галерији Андрићевог института отворена је изложба слика Милене Павловић Барили а наступио је и Градски женски хор „Барили“ из Пожаревца. Видовданске свечаности у Андрићграду и ове године организује Андрићев институт уз свесрдну помоћ Општине Вишеград и Хидроелектране.

Андрићевим свечаностима у Андрићграду и ове године присуствовао је председник РС Милорад Додик који је уз захвалнсот Кустурици рекао да није било једноставно ни лако изградити Андрићев институт.

„Данас смо овде, да најбоље наградимо и да им се захвалимо на доприносу култури и овде и било где на планети“ – нагласио је Додик.

Госте у Андрићевом институту поздравио је и Емир Кустурица који је подсетио да ова институција науке и културе данас по девети пут додељује једину интернационалну књижевну награду у југоисточној Европи.

„Једина је коју деле странци, тачније представници других говорних подручја и аутори који стварају на српском језику… Угостили смо и овај пут двојицу великих писаца. И кад можда нема човечанства, људи има“, рекао је Кустурица.

Италијански писац Сандро Веронези захваљујући на награди рекао је да је узбуђен, почаствован што је у граду посвећеном Иву Андрићу чије је књиге читао још као студент архитектуре путујући у Фиренцу и посебно, што ће бити у прилици да види чувени мост који је „јунак“ Андрићеве књиге.

„Други разлог мог узбуђења јесте сусрет са маестром Емиром Кустурицом, великим уметником. Осим што је велики мајстор, за мене је Кустурица старији брат. Његова дела од почетка била су унутрашња открића, била су попут обзнана, капија које су се отварале, спознаје света, спознаје илузије и фантастичне заоставштине коју нам поклања детињство. А, ми смо склони да протраћимо и спискамо то благо како бисмо постали такозвани „нормални мушкарци и нормалне жене“. Кустуричино дело научило ме је да компонујем онолико колико ме је томе научила и велика архитектура. Научили су ме да никaд не тражим нормалност, симетрију и равнотежу већ сасвим супротно, да се препустим нагињању тамо и овамо и да се препустим као да сам и даље дете. Ето, баш томе уче ме његови филмови“, рекао је Веронези.

„Андрић и Кустурица су за мене два велика примера шта би заиста могла да значи једна помало старинска балканска изрека – „умирати у лепоти“. У мојим мислима сада се буде похрањене слике и извиру различити примери које су дали велики шампиони у спорту – Драгослав Шекуларац кога нисам гледао како игра фудбал али о чијој сам игри прочитао толико страница, или Драгана Џајића кога сам гледао као дечак. Или, попут великих шахиста Светозара Глигорића и Љубомира Љубојевића тзв. београдскog берберинa. Све су те слике садржина маште једног детета, слике идола и оне опстају у мени због напора да их очувам онаквима какве су и биле пре пола века и којима сам после додао и друге и помешао их са још слика о писцима и редитељима које сам одрастајући откривао. Поред Андрића и Кустурице желео бих и њих да поменем – Предрагa Матвејевић, Данилa Кишa, Мешу Селимовића, Душана Макавејева, Милча Манчевског, Желимира Жилника. Све су то деца старе Југославије која више не постоји и која опстаје у мени не због политичке носталгије него из културолошке фамилијаности, рецимо то тако“, речи су Веронезија.

Песник Енес Халиловић рекао је пошто је из руку Емира Кустурице примио нагарду да је почаствован, захвали се на гостопримству и части која му је указана.

„Велика је ствар за једног песника да за живота буде препознат као песник. То је велика срећа. И ретки су песници којима се то деси. То су знали и песници римскога доба. Марцијал је то знао и данас је то тако. Мало је песника чија поезија буде позната за време живота. И, верујте, увек трептим када људи препознају моје књиге и моје стихове и када сматрају да их треба наградити и када их негде цитирају. То је веома важно за мене, као и за њих, јер, човек увек сумња“, рекао је Халиловић.

У Андрићграду данас је обележена и деценија рада Андрићевог института који је, с поносом кажу у овој научној институцији „прво рођен у глави Емира Кустурице, баш као и цео овај град, а онда се пре десет година, уз добру вољу, спремност на жртву и наравно уз велики удео ината Емира Кустурице и Милорада Додика преселио у стварност уз велику помоћ влада Републике Српске и Србије“.

„Ми данас славимо прву деценију рада научног института за који је лако увидети на којим пољима дела, а најлакше по томе ако вам кажемо да имамо одељења за књижевност, историју, српски језик, филм и медије, османистику и друштвене науке. Волимо да мислимо, а у то нас уверавају резултати ове установе, да смо у научном смислу једна од важнијих и утицајнијих институција на српском говорном подручју, а циљ нам је свакако да постанемо кровна институција српске науке, па делом и културе. Сви велики подухвати захтевају време, а ми смо са својих десет година задовољни бројем научних скупова и њиховим научним и јавним одзивом и резултатима, бројем предавања, округлих столова, дебата, конгреса, конференција, семинара и свега онога што смо радили и чиме и убудуће желимо још посвећеније да се бавимо“, с поносом кажу у Андрићевом институту.

У Андрићграду, у Андрићевом институту Видовдан се од оснивања града, од оснивања института обележава, поштује с посебном пажњом и посебним поносом.

„Када би неко одлучио да јун има 27 дана или просто из календара избацио 28. нас Срба би нестало, јер би било покидано наше једино везивно ткиво које нас, као народ, држи на окупу и квалификује за постојање откупљујући од Господа за нас дане на земљи. Видовдан нас опомиње да је Гаврилов пуцањ, чији је четворогодишњи одјек планетом од нас начинио победнике, исто толико важан као Јасеновац или Косово и Метохија. Без свега овога би нас било доста више, ако би нас уопште без тога и било. То је најсрећнији и најстрашнији дан код Срба, али бисмо га вечно живели и мењали њиме сваки други датум, јер шта ће нама други дан… Наши календари и нове године почињу и завршавају се са 28. јуном. Иако се у народу сматра даном жалости, верујемо да, када не бисмо имали Видовдан, сваки други дан би био дан жалости за таквим датумом. Видовдан је датум рођења Србије и кум косовског завета. Од Газиместана нас овај датум прати, опомиње, охрабрује и само још због њега Срби могу да мисле да су живи и једино на њега могу да се ослоне. Народи чезну за оваквим датумом, а нама је он дат као најтежи, али најсјајнији крст који ће притиснути наша леђа до пуцања. Дат нам је да га поносно носимо. На нама је да ли ће тај крст бити наш терет или онај крст са ког ћемо васкрснути“, кажу у Андрићевом институту.

И настављају:

„У песми слободе, Србија би била строфа, а Видовдан рефрен! Овај дан нам је остављен у наследство како бисмо имали шансу да не нестанемо. Он од нас прави велики народ, јер све што се на Видовдан дешавало, одредило је нашу историју и судбину. Без светионика названог Видовданом, не би нас свет никада видео. На овај дан је српско дрво орезивано и чупано из корена, али је и дан када се оно увек изнова разрастало, и то из костију наших мученика, а уз молитве светаца. У нашем народу Видовдан је дан посвећен Светом цару Лазару и косовским јунацима. У питању је дан жалости на који народ не пева и не игра, на који се у храмовима обављају помени на страдале у ратовима и дан када се српске реке окрећу узводно носећи ништа осим крви. То је још и дан када смо прогласили рат Турској. Дан када је почео и завршио се Први светски рат. То је дан када је донет Видовдански устав. На тај дан је печатирана Тајна конвенција и основан је Универзитет у Новом Саду. Дан када смо изгубили Лазара и Милоша које многи никада нису ни имали“.

У Андрићграду данас је наступио и надалеко чувени Градски женски хор „Барили“ из Пожаревца. По својим дометима, овај хор је један од најзначајнијих српских музичких колектива кроз који је прошло око пет стотина певача, који својим репертоаром и својом преданошћу остварује изузетан спрег уметничких напора и остварења и који на највишем уметничком нивоу представља Србију на међународној сцени. Хор је прошле године прославио свој тридесети рођендан, а тај број не говори само о посвећености, већ својим наступима и годинама неуморно, уз дивне хармоније, проноси и дух велике Милене Павловић Барили. Сасвим случајно, као да велике случајности постоје, њихова установа у Пожаревцу налази се у Дринској улици.

 

Велика награда Иво Андрић за 2022. годину припала је Енесу Халиловићу за збирку песама „Секвоја“, док је награду за животно дело добио писац из Фиренце Сандро Веронези за целокупно прозно стваралаштво, а поводом објављивања превода његовог романа „Колибри“.

То је сдлука трочалног жирија књижевног признања које додељује Андрићев институт — Слађана Илић (председник), Желидраг Никчевић и Мило Ломпар.

Осврнувши се на дело италијанског прозаисте, Слађана Илић подсетила је да је реч о једном од најзначајнијих писаца своје генерације у Италији, као и да је овај аутор више романа, прича, есеја и путописа лауреат неколико значајних књижевних награда у земљи и иностранству.

„Његове теме су у основи сложени каткад и патолошки породични, пријатељски, љубавни односи, жртвовање за ближњег и због ближњег, страх и бол као усуд и покретач високоосетљивог бића, сама моћ најчешће сурове судбине и њено прихватање, испитивање зла — у другима али и у себи. Читајући високоестетску литературу овог писца, о човеку и свету, самом животу, и поред немалог искуства свих нас, ипак сазнајемо нешто ново, спознајући и усавршавајући тим чином и сопствено биће кроз бол и лепоту“, истакла је председница жирија.

Говорећи о награђеном новопазарском песнику и прозаисти, аутору збирке „Секвоја“, Илићева је приметила да као што импозантна секвоја расте у два правца, тако расте и Халиловићева истоимена збирка који унутрашњи слојеви пулсирају производећи младице.

„Симбол секвоје је питање егзистенције, као што то јесте и велика поезија која се по њој зове“, закључила је Слађана Илић.

Откривајући паралелу између два награђена наслова, Желидраг Никчевић истакао је битну подударност која их упркос тематској различитости повезује.

„Колибри је најмања птица на планети, сићушно божје створење чија душа подрхтава од сваког дашка ветра и покушава да одржи равнотежу под немилосрдним ударима судбине. А секвоја је највеће дрво на планети, најдуже, најшире и најдуговечније, чудесна божја творевина, са ожиљцима од громова и векова… И гле, око та два моћна симбола, најмањег и највећег, и Веронези и Халиловић испредају рафиниране, интелигентне, поетски дирљиве, дубоко људске приче и песме… показујући да се у најмањем крије највеће, али и да у највећем трепери најмање. За мене је то важан дискретни знак, сведочанство непролазне па и данашње моћи уметности, и у Фиренци и у Новом Пазару. А то и јесте замисао наше награде, њеног оснивача Емира Кустурице. И сведочанство да је припала достојним ствараоцима“, закључио је Никчевић.