М. К. Бадракумар: Да ли су западне службе инструисале Пригожина?

Си-ен-ен, којег је у стопу пратио Њујорк тајмс, у недељу увече је пренео да су западне обавештајне службе „већ неко време” биле упознате са намером Јевгенија Пригожна да изведе пуч у Москви, као и са „припремама за извођење овог потеза, укључујући и нагомилавање оружја и муниције“.

Оно што не знамо јесте у ком су тренутку за то сазнали руски обавештајци. Кремљ је деловао жестоко, одлучно и промишљено у реалном времену како би успео да у року од неколико сати сузбије побуну. До суботе увече шеф спољних обавештајаца Русије Сергеј Наришкин објавио је да је покушај пуча претрпео неуспех. Руске власти су чекале Пригожина да потез.

Сасвим је смислено претпоставити да су руски обавештајци одржавали јако присуство унутар Вагнеровог табора све време. На крају крајева у питању је ратна зона у којој се одлучује о судбини Русије.

На памет падају речи познате Стингове песме: „Сваки дах који удахнеш/ Сваки покрет који начиниш/ Сваку везу коју прекинеш/ Сваки корак који пређеш/ Ја ћу посматрати“

А хор онда пева: „О, зар не видиш/Ти припадаш мени/Како ме срце боли/Сваким кораком који пређеш“.

Невероватна изјава

Као што то чини ЦИА и већина других обавештајних агенција, и ФСБ психолошки анализира изјаве својих мета како би у њима пронашао дубље значење. Они то раде рутински и на располагању су им тренирани аналитичари који су задужени искључиво за тај посао.

Није промакло пажњи руских обавештајних аналитичара да су Пригожинова трабуњања и бунцања од почела прошле јесени у вези са оперативним аспектима вођења рата у Бахмуту, да би након тога све више почела да попримају политички призвук, кулминиравши недавно у његовој невероватној изјави која доводи у питање разлог за извођење специјалне војне операције у Украјини која је почела фебраура 2022. године,.

Још чудније, човек који је својим очима видео битку за Бахмут дошао је до бизарног закључка да Кијев или НАТО немају злу намеру усмерену према Донбасу или Русији.

Стога, „оно што знамо да знамо“ о овој ситуацији јесте да су руски обавештајци имали упутства да буду у „режиму осматрања“, да би се неометано привела крају битка за Бахмут у којој је Вагнер имао одрешене руке (занимљиво је, међутим, да је у неком тренутку Москва отпочела са распоређивањем регуларних снага на појединим деловима фронта код Бахмута, што Пригожину није било драго).

У недељу су водећи амерички обавештајни званичници ступили су у акцију како би известили медије пошто је постало јасно да су руске власти загледане над ауто-картом, вагајући где да сломе Пригожинов покушај пуча. Чак је и чеченска милиција стављена у стање приправности.

Кључни елеменат испослованог договора постигнутог са Пригожином био је да он неће бити процесиран али да мора једноставно да нестане. А где би било боље удесити његов азил него у Белорусији, под благонаклоним надзором председника Александра Лукашенка?

Можда ћемо у неком тренутку сазнати од Лукашенка, који није познат по томе да добро чува тајне, када га је тачно Путин поверљиво упознао са основним стварима које је требало да зна. Потпуно је неуверљиво да је постизање овако сложеног договора било могуће током неколико часова тросмерних преговора између Москве, Минска и Ростова на Дону, и то у време док су се одметници из Вагнерове колоне приближавали Москви.

Подзаплет

Интригантан подзаплет ове ствари јесте да је усред ове заглушујуће размене порука, Лукашенко такође преговарао и са Нурсултаном Назарбајевим, некадашњим казахстанским диктатором, који је предводио прозападни режим у Астани и који је збачен након што је владао скоро тридесет година, након неуспешног покушаја сличног пуча који су подстрекивале САД овоме који је сада изводио Пригожин, у зиму 2021-2022. године који је такође био сломљен уз помоћ снага Организације Уговора о колективног безбедности (руских трупа) које је предводио руски генерал.

Претходног дана, у ствари, Путин је разговарао са двојицом централноазијских лидера –казахстанским председником Џомартом Томајевим и узбечким председником Шавкатом Миромоновичем Мирзијојевим. Да ли су разменили неке кључне обавештајне податке? У ствари, обе ове државе недавно су се суочавале са западним превратничким заверама. Узгред речено, узевши у обзир московску заокупљеност дешавањима у Украјини, кинески председник Си Ђинпинг је ступио на сцену извођењем потеза нужних за консолидовање стабилности и безбедности средњоазијског подручја (У вези с тим погледајте моје раније чланке: Кина је преузела лидерску улогу у Централној Азији, Русија и Кина стварају седмочлану осовину и Русија, Кина и холистички приступ Памиру и Хинду Кушу).

Очигледно, нешто се озбиљно припремало у Казахстану, држави стешњеној између Русије и Кине која у геополитичком смислу представља најважнији комад земље у Средњој Азији.

По свој прилици, ово је оно на шта је амерички државни секретар Ентони Блинкен алудирао када је у недељу рекао да се ситуација са покушајем пуча у Русији „још увек одиграва” и додао: „Не желим да спекулишем али чини ми се да још увек нисмо видели завршни чин“.

Међутим, не би требало сметнути с ума да су досадашње Блинкенове процене дешавања у Русији препуне промашаја – почев од смртоносног ударца који ће „паклене санкције“ наводно задати руској економији; Путиновог опстанка на власти; руског катастрофалног пораза у Украјини; мањкавости руске војске; неминовности војне победе Кијева и тако даље.

У овом случају има посебног разлога да буде огорчен јер се манифестовало изузетно јединство руске државе, политичке елите, медија, регионалне и федералне бирократије као и војног и безбедносног естаблишмента око председника Путина. Можда се може тврдити да је Путинов политички положај сада неоспоран и неприкосновен у Русији и да ће Американци морати да се помире са том реалношћу и дуго након што Џозеф Бајден буде напустио позорницу политичких дешавања.

Куда даље?

Кремљ је усвојио врло промишљену стратегију. Према до сада расположивим подацима она се састоји од пет кључних елемената:

1. Приоритет је било избегавање крвопролића како би се ствари наставиле уобичајеним током и како не би трпела усредсређеност на вођење рата у Украјини

2. Обезбедити да неколицина одметника из Вагнера заједно са Пригожином напусте Ростов на Дону и да се врате на своје положаје у Луганску

3. Хируршки прецизно одвојити Пригожина од остатка групе Вагнер (у ствари, ниједан од заповедника Вагнера или других званичника није се придружио Пригожиновој побуни).

4. Понудити имунитет великом делу припадника групе Вагнер – изузев учесницима у пучу, те убрзати њихову формалну интеграцију у министарство одбране. Логика која је стајала иза стварања групе Вагнер а које се држало Министарство одбране (те неименована тајна унутрашња безбедносна агенција) и даље стоји, али ова група неће више бити квазидржавна снага, већ ће имати тачно одређено место, име и команду професионалних војних старешина уместо опортунистичких слободних стрелаца попут Пригожина).

5. Навести Пригожина да напусти земљу и оде у Белорусију, што није било посебно тешко уколико се у обзир узме да је схватио како зависи од милости никога другог до Владимира Путина (који се сагласио о безбедном повлачењу бизнисмена у Белорусију).

Последњи елеменат је посебно фасцинантан. Кремљ је изузетно бесан на Пригожина због његовог завереничког и издајничког понашања али је и свестан – претпоставимо на основу обавештајних података – да су њиме манипулисале западне силе. Наравно, мораће да плати извесну цену. Пригожин више никада неће уживати свој високи статус олигарха са богатством од 1,2 милијарде долара и раскошним животним стилом који је водио.

Снажно упозорење

Али макар је шездесетдвогодишњи бизнисмен поштеђен могућности да буде осуђен на двадесетогодишњу затворску казну. Ово је шема којом се Путин иначе влада када је у питању разрешење односа са олигарсима (прочитајте мој чланак Успон и пад руског олигарха).

Можемо бити сигурни да ће Лукашенко у једном тренутку натерати Пригожина да пропева – и то ће се по свој прилици десити прилично брзо. Песма коју буде отпевао несумњиво ће бити пренета Кремљу. А оно што би Пригожин могао да каже изазива велику нервозну у Вашингтону. Отуда изјаве о опасности од нуклеарног рата и други спинови који служе за скретање пажње од завере ЦИА да се дестабилизује Русија. Ненадмашни руски министар спољних послова Сергеј Лавров назвао их је „турбулентним током свести“.

Будимо сигурни да сада, када је пропала завера ЦИА-МИ6 и Пригожина, из њених ће се рушевина, попут Феникса из пепела, појавити нови западни наратив. А амерички медијско-обавештајни спавачи, укључујући и оне у Индији (аутор је бивши индијски дипломата; прим. НС), папагајски ће понављати нову песму.

Али, не задуго. Оно што је пред нама је манифестација челичне одлучности Кремља – и самог Путина – да се изнађе свеобухватно војно решење украјинске кризе. Путин је прошле недеље објавио – вероватно у ишчекивању олује која се помаљала на хоризонту – да ће рат бити завршен онда када више не буде било украјинске војске или НАТО оружја на бојном пољу.

Прочитајте званични транскрипт видео-конференције коју је Путин одржао претходног четвртка, непосредно уочи Пригожиновог покушаја пуча, са пуним саставом „Савета безбедности“ („Политбиром“ постсовјетске Русије) који упућује на расположење које влада у Кремљу и даје увиде у то шта можемо очекивати на украјинском ратишту у предстојећем периоду. То је било снажно упозорење „колективном Западу“ да ништа неће бити заборављено.

 

Превод: Милош М. Милојевић/Нови Стандард

 

Извор Indian Punchline