Владимир Умељић: ВРЛИ НОВИ СВЕТ

Орвелова стравична визија („1984.“) о једном раскољеном, антихуманом и тоталитаристички уређеном свету, објављена 1949, допушта препознавање њених појединачних одблесака у данашњици.

Хакслијев „Врли нови свет“ (Aldous Huxley, „Brave New World“) из 1932, међутим, оцртава један јединствени свет, чији глобални концепт добија све видљивије контуре у нашем времену и указује на још реалнију могућност дехуманизације људског рода и формирања једне нове, само хуманоидне биолошке врсте будућности.

Комбинација ова два властодржачка модела поседује апоокалиптичку димензију.

Последње ремек-дело Фјодора Достојевског (писано 1878-1880.) „Браћа Карамазови“ пак не нуди конкретна решења за ову трагичну странпутицу у развоју људске цивилизације, указује међутим на корене Зла, које остаје апстрактно све док се не учврсти у души човека.

Мада – у души? Или пре када се човек ње одрекне?

 

Орвелово „Велики брат те непрекидно посматра!“ потврдила су већ 2013. тројица дисидената, бивших високих службеника америчке тајне службе НСА, Вилијам Бини, Томас Дрејк и Џ. Кирк Виби:

„НСА поседује у овом тренутку око 40-50 билиона телефонских разговора и мејлова – како све у то умешане особе са свим личним подацима, тако и садржај истих – сачувано у својим компјутерима. Тренутно се гради један гигантски компјутерски центар у Јути а у Тенесију се развија најбржи супер-компјутер на свету. Само у Јути је капацитет рачунара толико велики, да се ту читава глобална комуникација света у (најмање!) следећих сто година може сместити, анализирати и вредновати. Капацитети НСА-мегакомпјутера се више не мере у килобајтовима, мегабајтовима и гигабајтовима, већ у јотабајтовима а то је јединица са 24 нуле иза себе, дакле морамо себи представити број 1.000.000.000.000.000.000.000.000.

Сноуден је потпуно у праву, довољно је да човек данас нпр. случајно позове неки погрешни телефонски број и НСА је тада на основу тог незамисливог обиља информација у стању да сазна све о његовом животу, да реконструише сваки појединачни дан! А убрзаним развојем вештачке интелигенције ти процеси постају све бржи и ефикаснији.“

Правило „Рат је мир!“ Орвеловог „Великог брата“ налази свој одраз у чињеници да су САД од краја Другог светског рата лишиле живота преко 20 милиона људи у 37 држава света, како је обзнанио канадски Центар за истраживање глобализације (Centre for Research on Globalization).

Један показатељ квалитета репресије, која стоји иза система, представља и чињеница да САД отворено киднапују стотине и стотине туђих грађана широм света, држе их годинама заточене у Гуантанаму, уз сурова саслушавања и мучења, а све то без икавих суђења односно иоле правне основе. Исто тако да својим дроновима убијају хиљаде људи широм света, међу њима огроман број невиних (деце), који се проглашавају „колатералном штетом“.

Чињеница је, истовремено, да је велики проценат становништва у САД и на читавом Западу задовољан својим статусом, својим позиционирањем „на правој страни“, својим животним стандардом, али и стањем у коме демократске и правне, личне и социјалне слободе и права играју још увек у одређеној мери важну улогу.

Један доказ те важеће улоге су уосталом и горње чињенице, које су познате, иако не превише присутне у јавности. Да се при томе непревидиво ради о селективном праву и селективном моралу, не. то се радије потискује на оној „правој страни“.

Како, међутим, изгледа „Врли нови свет“ (филозофа и) књижевника Олдоса Хакслија, шта се из тог властодржачког модела да препознати у нашем времену, у актуелној фази глобалног развоја?

Радња романа је смештена у 2540. години. Све је почело разорним деветогодишњим ратом 2049, уз употребу хемијског и биолошког оружја (нуклеарни арсенал у његово време није био ни на помолу), коме је следио глобални економски колапс.

Властодршци широм света су потом одлучили да је време за разум и мир, да ће формирањем једне Светске владе успоставити нова и опште важећа „правила игре“ и тиме усрећити човечанство, без да га питају за његово мишљење. Светска држава, дакле, све продуктивно планира и контролише, од економских добара па до „људске продукције“.

Социјална заједница је организована у кастама, људи се вештачки зачињу и фетуси тј. ембриони од почетка генетски манипулишу, тако да су све касте увек оптимално попуњене, од водећих „Алфа-Плус“ до служећих „Ипсилон-Минус“ припадника.

Иоле дубље емоционалне везе између људи су табу, јер све је (наизглед) либерално и слободно: „Свако уосталом припада свакоме и данас је свако срећан“. Форсирају се што чешћи и разноврснији сексуални контакти са различитим партнерима, који искључиво морају да служе личном уживању, јер „љубав и емоционалне страсти угрожавају социјалну стабилност“.

Уметност и књижевност су замењене тзв. Осећајним биоскопом („Feelies“), који физиолошким путем усађује гледаоцима осећај телесног задовољења. Филмови немају дубину, врве од акционизма и еротике.

Употреба „дроге среће“ („Сома“) је легална и масовна, животни стандард висок а конзументски менталитет надмоћан, пропаганда непрекидна и свеобухватна, политички мото властодржаца гласи: „Колективност, идентитет, стабилност“.

Један реликт „примитивне прошлости“ представљају мали изоловани резервати, где се рађа, живи и умире без вештачких „усрећујућих“ фактора, где још увек има болести и патње, али и емоција, љубави.

Трагични јунак одатле је Џон Севиџ („Дивљак“), који не прихвата ту реалност и неуморно цитира Шекспира, тако и при диспуту са „Врховним светским контролором“ Мустафом Мондом.

„Дивљак“ поставља у питање читав (несумњиво тоталитаристички, иако не отворено насилни) концепт у питање. Он осуђује површни, само хедонистички диктирани промискуитет и дроге, величање празног акционизма и лажне еротике, усуђује се да захтева пут „преко суздржаности до много вредније страсности, кроз животне изазове и патњу раст искуствених вредности и – тражење смисла кроз Бога“.

Тај судар светова се, наравно, може само трагично завршити.

Хаксли додуше допушта теоретску и барем делимичну могућност да су властодршци вођени најбољим намерама, али врло јасно констатује да оне воде ка онечовечењу, ка стварању бесловесних, некултурних, роботескних бића, сведених на своје физиолошке функције и њихово задовољавање.

Другим речима, да је пут у пакао не ретко поплочан најбољим намерама.

Није дакле чудо да он свој роман почиње цитирајући филозофа Н.А. Берђајева, који највећи изазов социјалне елите види у потреби да се избегне једна таква утопија, „да се нађе начин повратка једној неутопијској, несавршеној и много слободнијој“ форми друштвеног и државног организовања.

На шта подсећа ова Хакслијева мрачна визија будућности из 1932. године? Да још једном кратко набројимо:

Кастински хијерархијски систем, генетске манипулације и неуморна пропаганда у смислу униформисања духа, конзументска зависност од само материјалног, неумерени секс са што више партнера, разарање емоција и презирање, табуизирање љубави, употреба „дроге среће“, себична усмереност на само сопствено физичко задовољство…

Холивудизација тј. деградација књижевности и уметности на површни „акционизам и еротику“…

Да ли је претерано видети данас у Србима једну врсту Хакслијевих „примитиваца у резерватима“, који су додуше масивно изложени утицају, односно притиску овог моћног „Врлог новог света“, али још увек већински одбијају захтев да „промене своју свест“ у замену за обездуховљени животни стандард и лакоћу живљења без уживљавања, говора без размишљања и делања без смисла?

Па макар и као „усрећене“, јер служеће „Ипсилон-Минус“-јединке?

При овој (условно речено) диеми могао би да се говор браће Карамазових са краја 19. века покаже корисним, јер је Достојевски врло недвосмислен и као такав још један упечатљиви показатељ диахроног духовног јаза између Истока и Запада, независно од разлика у политичком или економском сектору:

„Постоје и такви, који упркос свести о постојању апсолутне истине остају и у паклу пуни страствености и гордости; постоје и они, који су се безрезервно предали Сотони и његовом гордом духу. Њихов боравак у паклу је добровољан и вечно разарајући, њихов сопствени избор их мучи.

Јер они су проклели сами себе, проклели су Бога и живот. Они живе од своје осветничке погорђености, као што човек који умире од жеђи у пустињи, исисава крв из сопственог тела.

Али они никада нису задовољни, одбијају опроштај и проклињу Бога, који их зове. Њима је немогуће да погледају живог Бога без мржње и захтевају да Бог живота мора бити уништен, Бог мора да уништи Себе и Своје дело.

Они ће вечно горети у ватри своје сопствене јарости и чезнути за смрћу и уништењем. Смрт, међутим, никада неће дочекати…“