МИЛОМИР СТЕПИЋ: Муке Европе са самом собом

Када се каже Европа, подразумевају ли сви исто или се и ту ради о сервираном постмодерном распојмљивању и појмовној збрци? Одакле докле се простире Европа, и да ли је оно што је устаљено и прихваћено уједно и тачно?

Да савремена ЕУ подсећа на онемоћалу, неукусно нашминкану, одавно ботоксирану и силиконирану времешну госпођу, од чије привлачности није остало ништа – одавно је јасно свакоме ко није заражен европејштином. Од самог њеног формирања педесетих, потом успона, ширења и јачања унутрашње кохезије, до врхунца моћи у постбиполарно време, било је очигледно да је то постигла првенствено зато што је вазал САД у функцији контроле западног прочеља Евроазије.

А да је „стара дама“ у ствари „тигар од папира“, сасула јој је у лице, псујући је у контексту креирања украјинске кризе почетком фебруара 2014. године, Викторија Нуланд. Подсећања ради: ради се о особи која је тада била високи амерички функционер – помоћник државног секретара. Иако је њена сочна, кочијашка псовка имала сасвим другачији смисао, у вези са статусом ЕУ суштински је била дубоко у праву.

Изгледа да тако мисле и у Вашингтону: спекулише се да ће деценију касније поново заузети исту позицију. Русофобни „јастребови“ поново лете, а Европи како буде.

Шта је, уопште, Европа?

Будући опчињени Европом, односно наметнутом перцепцијом Европе, многи се не питају шта је она стварно. Да ли је икада била оно о чему се учило у школама и на факултетима, писало у књигама и новинама? И шта је остало да важи данас, када је дубоко подељена, завађана и зараћена?

Или је већи део тога било илузија Европе, нарочито оног дела који чини ЕУ, за коју је увек сервирано да је помирена, блистава, уређена, нормирана, организована, богата? Таква Европа постала је еталон, стандард свега што ваља, што је вредно и за углед. Није ли то симулакрум?

Иако се чини да је о њој све познато, само поимање Европе и даље је остало нејасно. Када се каже Европа, подразумевају ли сви исто или се и ту ради о сервираном постмодерном распојмљивању и појмовној збрци? Одакле докле се простире Европа и да ли је оно што је устаљено и прихваћено уједно и тачно? А шта је некадашња, садашња и будућа геополитичка Европа? Хоће ли је поделити неки нови лимес, који ће одредити са које стране ће бити „империја Европа“, а са које „варварска Европа“ која и неће бити Европа? Можда ће то пре бити нешто слично „санитарном кордону“?

О Европи се учило да је континент и да се пружа од Атлантика до Урала. Тим редом. Али, зашто од запада према истоку? Зар није логичније од истока према западу, од Урала до Атлантика? У том случају, на првом месту је појам из Русије, док је тек на другом појам који припада Западу, а то западноцентричној науци (и политици) није падало на памет да дозволи.

Уосталом, према географској дефиницији, Европа и не би требало да је континент. Управо супротно – са Азијом је спаја не тако висока, више од 2.000 км дугачка планина Урал и на југу пространа, проходна равница, која се, штавише, назива „Врата народа“. У ствари, Европа је једно велико полуострво (10,5 мил. км²) правог континента Евроазије (54,8 мил. км²).

Запад би радо да Европа буде оно шта он одреди. И докле може да се према истоку фронтијерски прошири – до Дњестра, Буга или Дњепра. Међутим, проблем је Русија.

Увек та Русија! Јер она је и са источне стране Урала, чак већи део. Дакле, непорециво је да Русија јесте (и) европска земља, али онда се Европа простире од Пацифика до Атлантика.

Стога је Запад у проблему: била би то исувише руска Европа. Решење се тражи у некој новој „гвозденој завеси“, тако да не-руски остатак Европе буде обухваћен границама ЕУ. Таква ЕУ, без обзира на то што неће бити до Урала, славодобитнички ће се самопрогласити (то већ чини) за Европу у целини. Ех, само када би се још нафта, гас, вода и остали природни ресурси и даље могли узимати од те ампутиране Русије.

Илузије о Европи интегралне културе и цивилизације

Често се чује да Европа јесте посебан континент, али не због географије, већ захваљујући јединственој традицији и историји, интегралној култури и цивилизацији, европској идеји и вредностима – све то, наравно, у позитивној конотацији. Међутим, Европа нема искуство једног, целовитог наслеђа, нарочито не усаглашеног схватања и тумачења историјских догађаја. Напротив! Такође, никако се не може рећи да постоји европски културно-цивилизацијски идентитет, већ оштра подела и сучељеност дуж апроксимативних религијских граница. О различитим виђењима шта су то европска идеја (и да ли уопште постоји?) и европске вредности да се и не говори.

Не могу се оспорити велика европска достигнућа у области религије, науке, књижевности, сликарства, економије, саобраћаја, квалитета живота и другог, али то су првенствено заслуге посебних нација, организација и појединаца, а мање Европе као целине. С друге стране, Европа у сопственом „дворишту“ баштини и глад, сиромаштво, беспоштедне борбе за превласт, крваве грађанске и верске ратове, оружане сукобе светских размера, сурове експлоатације, масовне прогоне, репресивне системе, погубне идеологије, концентрационе логоре, гасне коморе, јаме и србосјек.

Европљани не би требало да се праве невешти и заборавни: њихове „вредности“ су и масовно истребљење домицилног становништва читавих ваневропских континената, суровост конкистадора, уништење многих старих цивилизација, лов на људе и трговина робовима, белгијски краљ Леополд Други…

Захваљујући вишевековној пљачки и експлоатацији природних богатстава освојених прекоморских земаља, колонијализму, неоколонијализму, империјализму, интервенционизму, државним ударима и постављању марионетских власти „ћемерили су благо“ и развијали европске метрополе које захваљујући томе још увек блистају и делују привлачно фасцинираним потомцима некадашњих афричких, азијских, источноевропских и балканских окупираних поданика.

Таквом паразитирању је дошао крај. „Цар је го“ и украјинска криза је то само обелоданила, а Нуландова, иако вулгарна, била је крајње искрена у вези с утицајем ЕУ. Парадигматично је да Немачка, њена водећа чланица, делује трагикомично када не сме да било шта пита нити о минирању Северног тока, њене енергетске жиле-куцавице, нити о томе чега има и шта се догађа у Рамштајну, симболу њене окупације. Шта онда очекивати од Пољске, Румуније, Чешке, Молдавије или „прибалтичке тројке“, које предњаче у русофобији и без поговора извршавају поверене украјинске „домаће задатке“, мада су у супротности са елементарним стратешким националним интересима.

Али, то не треба да чуди. Њихове политичке и друге елите одгајане су у америчким инкубаторима.