ДРАГОМИР АНЂЕЛКОВИЋ: Форум у Санкт Петербургу – симбол одрживог руског успеха

 

Санкције Србији и Црној Гори уведене су крајем маја 1992. године. У питању је била агресија мирнодопским средствима против наше земље, покренута од тзв. геополитичког Запада, који је у следећој фази на нас кренуо и оружјем. Намера је била да се пре тога српски фактор ослаби, како би Вашингтон и Берлин на балканским просторима лакше наметнули свој неоколонијални поредак. С обзиром да се радило о времену када је Запад лежао на ловорикама онога што је сматрао својом победом у Хладном рату, те је на основу тога имао доминацију у светским размерама, своју вољу је натурио Уједињеним нацијама. „Плишана агресија“ била је тако легализована. Већ то јасно говори колико се разликује наш некадашњи од садашњег руског случаја.

СРПСКО-РУСКЕ ПАРАЛЕЛЕ

Срби су се суочили са готово потпуним економским ембаргом, али и крајње негативним последицама у низу других сфера, од културе до спорта.  Државе које су са нама наставиле да сарађују, то су чиниле прикривено, да се не би замериле самозваним западним господарима света. То се негативно одражавало на трговину и друге видове кооперације са српским земљама, без обзира на постојање добре воље. Евроатлантски центри моћи су око нас брзо и успешно саградили високи опсадни зид и ми смо тек понегде могли да га прескачемо, али не и да га у целини обесмислимо или на неким секторима срушимо.

Са Русијом данас ствари стоје другачије. Са њом многе земље јавно и навелико сарађују, а она са значајним успехом разбија бедеме којима Запад покушава да је изолује. То се види и по дометима овогодишњег 26. Међународног економског форума у Санкт Петербургу. Ради се о великом пословном али и политичком догађају, који се од 1997. године одржава у руској тзв. северној престоници. Због значаја Петербуршког форума, не само за Русију већ и у глобалним размерама, њега називају „руски Давос“. Он је прошао у пуном сјају и ове 2023. године, у околностима када се Русија суочава са, како се то обично од стране западних пропагандиста каже, најопсежнијим санкцијама у досадашњој историји света.

БАЛТИЧКИ ДАВОС

Упркос њима, у раду поменутог форума учестовало је више око 17 хиљада пословних људи, новинара, политичара и делатника из домена других области, из око 130 земаља. Ту су били чак и шефови држава, односно други високи званичници неких од њих, као и представници више од 150 фирми из земаља које Руска Федерација означава као непријатељске, услед њиховог економског па и посредног војног ангажовања против ње. Многима је и тамо јасно да је Русија била и остаће прворазредна сила са којом не треба спалити све мостове. Док су са компанијама из држава које нису спутане санкцијама, руски партнери склопили бројне послове и покренули разноврсне пројекте, са онима које због става својих влада то сада не могу а дошеи су у Санкт Петербург, одржане су трасе за будућу сарадњу.

Речено много, и то на врло упечатљив начин, говори о санкцијама са којима се суочава Русија али и о њеним капацитетима да се са њима носи. За разлику од санкција које смо ми добили, које су, нажалост, имале легалан међународни карактер и биле убитачне, оне уведене Русији нису могле да буду поткрепљене Резолуцијом Савета безбедности, нити су свеобухватне. Прво, Москва има право вета у СБ УН. Друго, свет се од 1992. до 2022. драстично променио, и већина држава не жели да следи хегемонистичку политику Америке. А она више није у стању да их на то ефикасно натерају. Између осталог и из тог разлога, оно што је код нас имало разорне резултате, у руском случају врло је ограниченог домета. Но, постоје и други разлози.

ПРИПР ЕМЕЉЕНОСТ РУСИЈЕ

Када говоримо о санкцијама уведеним Русији, ради се о Америци и другим англосаксонским земљама, чланицама ЕУ и малобројним државама ван тзв. класичног и прекоморског европског круга – као што су Јапан или Јужна Кореја – које су део геополитичког Запада. Све у свему, то је о око тридесетак држава од укупног њиховог броја, тек за пар мањег од двеста (са неспорним међународно признатим статусом). Са већином од њих Русија и поред свих проблема које њој и њеним партнерима праве САД са својим савезницима, у већој или мањој мери, и даље успешно сарађује у разним областима.

Кремљ је био свестан да ће у неком тренутку ући у сукоб са Западом. Много пута је покретао разне иницијативе, типа модела колективне и недељиве европске безбедности, како би са НАТО силама успоставио неки одржив модел мирне коегзистенције. Међутим, Русија је стално наилазила на затворена врата. Вашингтон, који је хегемон Запада са глобалним претензијама, зацртао је да пре очекиваног обрачуна са Кином која прети да му преузме примат у свету, покори постсовјетски простор. И после тога посредно матира Пекинг. Али с обзиром да се Руска Федерација брзо економски али и војно-политички оправила од последица распада Совјетског Савеза и одбацивања совјетског система, показало се да то није реално.

ПОСТМОДЕРНИ СВЕТСКИ РАТ

Ако је тзв. колективни Запад евентуално и могао да на неки начин „прогута“ Русију, која би пристала да у односима са САД буде нова Немачка (млађи партнер), то је можда било реално деведесетих година 20. века, у време постовјетске еуфорије и Јељцинове конфузне владавине. Али не и од када је Русија повратила свој осећај државне величине и глобалног значаја, односно пошто је после доласка Путина на власт обновила своје привредне, војне и друге капацитете. У таквим околностима, како Запад није одустајао од експанзионизма, а Руска Федерација, иако спремна на компромис није била вољна да радикално попусти на уштрб својих националних интереса, у једом моменту морало је да дође до великог обрачуна.

Схватајући то, Русија се за њега спремила. Она данас, будимо реални у вези са оценом карактера сукоба у Украјини, посредно води рат са готово целим Северноатлантским пактом. То није лако. Ми смо очекивали да ће Москва брзо изађи на крај са Кијевом (инструментализованим од стране Запада), али то, очито, није било основано. Није Украјина само елемент у евроатлантској слагалици, већ су се западни потенцијали у великим размерама пројектовали на ту земљу. У питању је стога рат епских размера, у коме Русија, уз све тешкоће, зна шта ради. Њен план је да се Запад доведе до тачке исцрпљивања, када ће проценити да му се наставак похода на руски исток не испати, те ће пристати на закључивање неког аранжмана који ће Русији обезбедити веће осећање сигурности и значајнији простор за међународну сарадњу. Ровови ће остати ископани, али ће преко њих бити постављени бројни мостићи.

РУСКИ ГАМБИТ

Исходу актуелног обрачуна – који се не без разлога назива и постмодерним светским ратом – у корист Русије, погодује све оно што је у његовом ишчекивању Москва урадила у претходим годинама. Преврат који је Запад организовао у Кијеву 2014. и оно што је после тога уследило, за Кремљ је представљало паљење црвене лампице. Усиљено се посветио припремама за, пре или касније неминовни, велики директни економски и посредни војни удар Запада. А и пре тога је, мало лабавије, у прилог истог Русија и те како радила, јер није могла да не примети шта се око ње и у вези са њом дешава. О свему томе је врло јасно, пред отварања овогодишњег Међународног економског форума у Санкт Петербургу, говорио и заменик председника руске владе – Александар Новак (1971).

Тај руски политичар са великим искуством у привредној сфери, експлицитно је рекао да је Русија већ била спремна за санкције у тренутку када се са њима суочила. Већ десетак година, и пре онога што се догодило у Украјини, свесна да се над њом надвијају црни облаци, Москва је систематски радила на замени увозна, сопственим производима. Како је поменути руски функционер нагласио, много тога смо „научили да обављамо сами“. На то се надовезује и благовремена потрага за каналима алтернативног увоза онога што је Русији и поред тога потребно из иностранства, односно успостављање нових канала за извоз.

КОРИСТ ОД ЗАПАДНЕ АРОГАНЦИЈЕ

Да је Руска Федерација у свему томе, на начин који можда није идеалан али је сасвим задовољавајући те јој омогућава нормално функционисање у условима економско-оружаног обрачуна великих размера, истински успела, сведочи и то што је њена привреда без драконских последица пребродила 2022. годину, а сада, после прилагођавања, како је истакао Путин, имаће раст 2023. од око 2 посто Бруто домаћег производа. Низ западних земаља које су Русији увеле санкције и одрекле се њеног повољног гаса, о томе само могу да сањају.

Без преувеличавања ствари, одржани Међународни економски форум у Санкт Петербургу, на коме су били значајни људи из свих делова света, те су закључени респектабилни договори, сведочи да је без обзира на све изазове, Русија на траси која је води ка успеху. Свет се геополитички и економски мења тако да ће они његови делови, пре свега у Азији, са којима Москва има стратешку сарадњу, добијати на значају док Запад губи позиције. Руска Федерација је, захваљујући западној ароганцији и агресивности, наведена да форсирано интензивира сарадњу са силама будућности.

Није исто да ли сте са обе ноге у кругу оних којима припада време које долази или сте, из неких разлога који имају корен у прошлости, једном ногом са стране где су фактори којима откуцава сат. Понашање Запада према Русији њу је подстакло на одређене жртве које делу њеног становништва данас можда и не падају најлакше, али јој дугорочно осигуравају много веће перспективе него да је ишла курсем спорије економско-геополитичке преоријентације. О свему томе би било корисно да и ми Срби озбиљно размислимо.