На данашњи дан пре 20 година Србији обећана „европска перспектива“: Шта је то?

Од обећања Европске уније земљама Западног Балкана у виду „европске перспективе“ данас, више него икада раније, остала је само празна прича

На данашњи дан навршава се 20 година од када је Европска унија на Самиту у Солуну званично „отворила своја врата“ земљама Западног Балкана и прихватила њихову европску перспективу.

„ЕУ наглашава своју безрезервну подршку европској перспективи и земаља Западног Балкана. Будућност Балкана је у Европској унији„, пише у заједничкој декларацији Самита, коју су потписали лидери тадашњих 15 чланица ЕУ, 12 земаља које ће то постати 2004. године, као и представници Албаније, БиХ, Македоније, СЦГ и Хрватске.

Самит у Солуну представљао је кулминацију процеса који је започео две и по године раније, у новембру 2000. године, када је на Самиту у Загребу први пут поменута „европска перспектива“ Западног Балкана, додуше још увек у контексту Процеса о стабилизацији и придруживању.

Од Самита у Солуну прошло је пуних 20 година, а „европска перспектива“ за већину држава Западног Балкана данас делује само као пусти сан. ЕУ је годину дана након Самита примила 10 нових држава чланица које су своје процесе интеграција започеле још почетком деведесетих, док су 2007. у Унију ушле и Бугарска и Румунија. Једина држава из оригиналне „западнобалканске петорке“ која је стекла пуноправно чланство у ЕУ је Хрватска, која је то учинила 1. јула 2013. године.

„Тада (2003) је у Унији постојала нека врста осећања да она може тако да се прошири по читавој Европи, осим Русије. Те године је већ одлучено да се прими 12 нових држава, које ће постати пуноправне чланице 2004. годе, што значајно пореметило систем управљања у самој Унији. Пре свега буџетско планирање, пошто су те земље биле мање развијене и претендовале су за добијање новца из европских фондова, што је оставило мање средстава за старе чланице“, објашњава за РТ Балкан професор Факултета политичких наука Слободан Самарџић.

Од Хага до Охрида – две деценије услова за Србију

Пут Србије ка Европској унији је од самог почетка био је оптерећен сталним условљавањима, која си често излазила из оквира општих услова за чланство прописаним на Самиту у Копенхагену 1993. године. Током прве деценије то је била сарадња са Хашким трибуналом, док је последњих десетак година то постао процес „нормализације односа“ са тзв. Косовом.

„У свакој деценији имате неке нове разлоге и нека условљавања због којих није могло брже да се напредује. На почетку је то било испоручивање оптуженика Хашком трибуналу, на пример Радована Караџића и Ратка Младића. Ту је био и распад заједничке државе са Црном Гором, проглашење независности ‘Косова’, што је довело до додатних услова. Нови проблеми су неспремност ЕУ да прими нове чланице, као и унутрашња ситуација у Србији. Стално је нешто било на дневном реду нешто што је спречавало да Србија напредује“, каже за РТ Балкан Слободан Зечевић из Института за европске студије.

Србија је први конкретан корак на путу ка чланству направила 2008. године, када је, након много перипетија, коначно ступио на снагу Споразум о стабилизацији и придруживању. Статус кандидата је добијен почетком 2012, док су приступни преговори започети 2014. године. Ипак, последњих девет година нису донели никакав значајнији напредак у процесу евроинтеграција како Србије, тако и других земаља на Западном Балкану.

Процес евроинтеграција Србије је специфичан у односу на друге државе Западног Балкана и због специфичног питања Косова и Метохије, односно чињенице да се од ње практично тражи да се одрекне дела своје територије. Реч је, наравно, о случају без преседана у историји европских интеграција, подсећа Слободан Самарџић.

„Косово и Метохија су били један моменат који је Унија користила као услов, иако он није постајао ни у критеријума из Копенхагена из 1993, ни у критеријумима из Мадрида 1995. године, да се од Србије тражи да се одрекне територије“, каже он.

Последњи у низу таквих услова представља тзв. француско-немачки, односно европски план за „пут на нормализацији односа између ‘Косова’ и Србије“, за који је председник Србије Александар Вучић рекао да је „фактички постао део преговарачког оквира“. Реч је о споразуму у ком се од Србије, између осталог, тражи да „поштује територијални интегритет ‘Косова'“, као и да „се не противи његовом чланству у међународном организацијама“.

„ЕУ нема јасну стратегију око Косова. Чак и да Србија испуни све услове и лиши се КиМ, она не би могла да постане чланица Европске уније, пошто сама Унија није у стању да се прошири.“

Таква оцена додатно је ојачана чињеницом да друге државе, које су безрезервно испуњавале све услове наметнуте из Брисела, нису направиле никакав запажен искорак према пуноправном чланству у тој организацији. Примера ради, Северна Македонија је прихватила мање више све „специјалне“ захтеве које је Унија поставила, укључујући и промену сопственог имена, али је на отварање преговора морала да чека до 2022. године, пуних осам година након Србије.

Зато није изненађујуће што је ентузијазам за чланством у Европској унији у тој држави, као и у Србији, на најнижим гранама у последњих двадесетак година.

Док се из Брисела често могло чути да балканске земље каскају у спровођењу реформи и испуњавању услова за приступање, последњих година је постало јасно да ни сама Унија нема капацитета да се прошири и прими нове чланице. Главни узрок за то је велики број криза који је пољуљао ту организацију у последњих петнаестак година.

Европа у кризи

Оптимизам унутар ЕУ доживео је велики ударац када је 2005. године, након неуспешних референдума у Француској и Холандији, пропао пројекат реформе Уније познат као Устав Европе. Кризе су се након тога низале као на траци: Грчка дужничка криза, криза еврозоне, мигрантска криза, брегзит, пандемија короне и најновија енергетска криза изазвана сукобом у Украјини. Свака од њих је Унију учинила слабијом, подељенијом и дисфункицоналнијом.

„Пре двадесет година није било перцепције да ЕУ због великог проширења 2004. године може да уђе у кризу, прво због неуспелог пројекта Устава, а онда и због економске кризе. Она не може да реши ни један већи проблем, од имиграције, енергетике, ковида и украјинског проблема. У те проблеме су је пре свега увалиле САД и НАТО“, наглашава Самарџић.

Поједини европски званичници сада отворено говоре да нових проширења неће бити све док се сама Унија не реформише, односно док се не промене правила одлучивања. Главни, али и најконтроверзнији предлог реформе представља предлог укидања једногласног одлучивања у телима Уније у областима спољне и безбедносне политике. Другим речима, то би представљало укидање права вета држава чланица и даља федерализација Европе.

„Реформа је стално на дневном реду, међутим државе чланице никако не могу да постигну договор зато што имају различита схватања како би она требало да изгледа. Неке државе, попут Немачке, сматрају да треба проширити употребу квалификоване већине. Друго виђење имају земље попут Мађарске, Пољске и Чешке, које сматрај уда ће тиме бити угрожен национални суверенитет. Ту је суштинска разлика, они око тога не могу да се договоре“, објашњава Слободан Зечевић и додаје да се квалификована већина већ користи у економској сфери, али не и у области спољне политике и стратешког одлучивања.

„Још увек нема јасне перспективе да може доћи до реформи уговора„, сматра он.

Европљани су током последње деценије покретали неколико нових облика сарадње којима би замаскирали потпуно непостојање европске перспективе за земље Западног Балкана: од Берлинског процеса Ангеле Меркел, преко „нове методологије“ приступања до Европске политичке заједнице коју је прошле године покренуо француски председник Макрон.

Такве иницијативе, ипак, мала су утеха за земље које своје парче „европског колача“ чекају дуже од двадесет година. Самим тим није изненађујуће то што су многе од њих, међу којима Србија несумњиво предњачи, почеле да развијају блиске односе и са земљама ван Уније попут Кине, Русије, Турске, Уједињених Арапских Емирата. Јер како ствари стоје, пре ће Владимир и Естрагон дочекати долазак Годоа него Србија и земље региона испуњење „европске перспективе“ из Солуна.