Владимир Димитријевић: То смо ми – Пророчке речи Домановића и Нушића

УМЕСТО УВОДА

Тако је то. Шиптари и КФОР заједно против Срба ( као, нисмо знали, од 1999. године наовамо, да су Шиптари и КФОР једно, и да се зову НАТО ), а ми, под влашћу НАТО кловнократије маскиране у патриотизам, нешто причамо и млатимо празну сламу. Једном речју, испунило се све што су прорицали Радоје Домановић и Бранислав Нушић – машемо вербалним сабљама, и не чинимо неопходно да бисмо Богу и људима показали да нам је стало до Свете Земље и нашег народа на удару НАТО – шиптарског КФОРа. Ваљда ћемо нешто организоати за Видовдан, да не бисмо заувек ћутали. Овда два сатирична текста треба да нас, макар и најмање, подсете на срамоту у којој смо се обрели.

РАДОЈЕ ДОМАНОВИЋ: КРАЉЕВИЋ МАРКО ПО ДРУГИ ПУТ МЕЂУ СРБИМА ( ОДЛОМАК )

– Шта је ово овде? – упита једног, наравно прозом, јер је и он од муке баталио у стиховима разговарати.

– Ово је патриотски збор! – рече му онај и промери га од главе до пете, као сумњиву особу, и одмаче се мало од њега.

– А шта се чини тамо?… – опет ће Марко.

– Иди, брате, па види! – рече онај љутито и окрете леђа Марку.

Марко уђе, умеша се у гомилу и седе у крај на једну столицу да не пада у очи његов велики раст.

Људи дупке пуно, а сви раздражени ватреним говором и дебатом, те Марка нико и није приметио.

На почасном месту трибина, и на њој сто за председништво и један сто за секретара.

Циљ је збора био да се донесе резолуција којом ће се осудити варварско понашање Арнаута на Косову, па и у целој Старој Србији и Македонији, и зулуми које Срби трпе од њих на свом рођеном огњишту.

Код ових речи, кад је председник говорио објашњавајући циљ збора, Марко се преобрази. Очи му синуше страшним жаром, уздрхта цело тело, песнице се, готове за бој, почеше стезати, а зуби шкргућу.

– Једва једном нађох праве Србе које сам тражио. Ови су мене звали!… – помисли Марко весео и уживаше како ће их обрадовати кад им се јави. Вртио се на столици од нестрпљења да се умало није сва изломила. Али не хтеде одмах, чекао је најзгоднији тренутак.

– Има реч Марко Марковић! – обрати се председник и лупи о звоно.

Сви се утишаше да чују најбољег говорника.

– Господо и другови! – поче овај. – Непријатно је за нас, али ме саме прилике, само осећање нагони да почнем свој говор Јакшићевим стиховима:

“Ми Срби несмо, ми људи несмо!… – – – – – – – – – – – – – – – – – – Та да смо Срби, та да смо људи, та да смо браћа, ох боже мој! Та зар би тако с Авале плаве гледали ледно у огњен час, та зар би тако, ох браћо драга, та зар би тако презрели нас?!”

Настаде тајац. Нико не дисаше. Тишину само за тренутак прекиде шкргут Маркових зуба и шкрипа оне столице на којој је седео, те га многи около погледаше са гневом и презрењем што квари ту свету, патриотску тишину.

Говорник продужи:

– Јест, другови, страшан прекор великог песника на ово наше меко колено. Изгледа, збиља, као да нисмо ни Срби ни људи. Ми мирно гледамо како пада сваког дана по неколико српских жртава од крвавог ханџара арнаутског, гледамо како се пале српске куће у престоници Душановој, како се бешчасте српске кћери и народ трпи муке највеће ту, у крајевима где беше стара српска слава и господство! Да, браћо, из тих крајева, па и из Прилепа, постојбине нашег највећег јунака Краљевића, чујте ропске уздахе и звук ланаца које бедни потомак Марков још вуче; а Косово тужно још се и сад сваким даном залива српском крвљу, још чека освету, још жедни за крвљу непријатељском, коју тражи праведна крв Лазарева и Обилићева! И ми и данас, над тим тужним разбојиштем, над тим светим гробљем наших див-витезова, над тим поприштем славе бесмртнога Обилића, можемо јекнути уз онај тужни јек гусала што га народ попрати песмом, у којој наш велики јунак Краљевић, као представник туге народне, пролива сузе од очију и говори:

“Давор, здраво, ти Косово равно, што ли си ми дочекало тужно!…”

Марку се код тих речи скотрљаше сузе као ораси, али се не хте јављати. Чекао је шта ће се даље урадити. А у души му дође тако мило да је заборавио и опростио све муке што их досад поднесе. Би за овакав тренутак дао и своју русу главу са рамена. Беше чак готов поћи на Косово, па ма опет допао робије.

– За срце уједају ове речи сваког Србина, ту с Марком плаче цео народ наш; али сем тих племенитих суза великог витеза нашег треба нам још и мишица Краљевића и Обилића!… – продужује све ватреније говорник.

Марко, крвав до очију, страшна погледа, ђипи и са стегнутим песницама дигнутим више главе јурну ка говорнику као разјарени лав. Многе обали и погази ногама, те наста кукњава. Председник и секретари покрише лице рукама и у страху се забише под сто, одушевљени Срби позаглављиваше врата са страшном, очајном дреком.

– Пооомоооћ!

Говорник пребледео, клецају му ноге, дршће као у грозници, поглед се укочио, усне модре. Упиње се да прогута пљувачку те пружа вратом и пожмурује. Марко стиже до њега и замлатара рукама више његове главе а викну страховитим гласом:

– Ево Марка, не бојте се, браћо!

Говорника обли зној, дође у лицу као чивит, занија се и паде као свећа.

Марко стуче натраг, загледа се у оног онесвешћеног бедника, спусти руке и с изразом необична чуђења обазре се око себе. Сад се тек скамени од чуда кад виде како су Срби заглавили врата и прозоре и вичу очајно:

– Помоћ! Полиција!… Зликовац!

Марко се, малаксао од чуда, спусти на једну столицу и зарони главу међу своје космате, крупне руке.

Сад му бејаше најтеже, јер после тако силне наде у сигуран успех и толиког одушевљења настаде нагли обрт ситуације.

Дуго је Марко седео тако, у истом положају, не мичући се, као окамењен.

Мало-помало поче се кукњава утишавати, те место оне малопређашње страшне дреке настаде мртва тишина, у којој се лепо могло чути доста тешко дисање оног онесвеслог говорника који се почео мало повраћати. Та чудна, неочекивана тишина учини да председник збора, потпредседник и секретари почеше бојажљиво, опрезно подизати мало-помало главу. Гледају престрављено један другог с чудним изразом питања на лицима: “Шта је све ово, ако ко бога зна?” Затим почеше с већим чудом разгледати око себе. Сала готово испражњена, само сад споља вире многе родољубиве главе кроз отворена врата и прозоре. У сали Марко, као камен, седи на столици, с лактовима на коленима и главом наслоњеном на руке. Не миче се, не чује се ни дисање. Они се изгажени одвукли побауљке за осталима напоље, а онесвесли говорник се повраћа, гледа и он бојажљиво око себе, пита се, гледа у председника и секретара, па и он њих и они њега, као да са чуђењем, у страху питају једно друго: “Шта би ово с нама? Јесмо ли заиста остали живи?” С највећим чуђењем им се свима заустављају погледи на Марку, а после опет између себе измењују погледе који са изразима лица као да питају и одговарају: “Ко је ово страшило!?… Шта да се ради?! – Не знам!”

И на Марка ова неочекивана тишина утицаше да подигне главу. И на његовом лицу беше готово исти израз чуђења: “Шта би ово одједном, ако ко бога зна, браћо моја!?”

Најзад Марко нежно, меко, колико је он то могао, ослови онога говорника с погледом пуним милоште:

– Што ти би, брате слатки, те паде?…

– Ударио си ме песницом! – рече овај прекорно и пипну се руком по темену.

– Та нисам те се ни дотакао, тако ми вишњега Бога и светог Јована! Ти си лепо говорио, и велиш да Србима треба Маркова десница, а ја сам главом Краљевић Марко па ти се само јавих; но ти си се препануо.

Сви се присутни још горе збунише и почеше узмицати од Марка.

Марко сад проприча шта га је нагнало да умоли бога да га пусти да дође међу Србе, и шта је све с њим било, и какве је муке поднео, и како су му оружје и одело и тулумину одузели, и како је Шарац пропао вукући трамваје и окрећући долап баштованџијски.

Сад се говорник мало поврну те рече:

– Еј, брате, баш си лудо урадио!

– Досади ми ваша кукњава и непрестано зивкање. Претурах се у гробу, претурах се више од пет векова, па баш се не могаше више трпети!

– Ама, то песме певају, брате слатки! То се само тако пева. Ти не знаш за поетику!

– Лепо, молим те, пева се, али тако сте и говорили! Ето, ти сад баш тако исто говораше!

– Немој бити простодушан, молим те, брате, није то све тако као што се говори. То се тако говори да је стил лепши, китњастији! Види се да ни реторику не знаш. Старински си ти човек, брате слатки, па не знаш многе ствари! Наука је, драги мој, далеко дотерала. Говорим, разуме се; али ти треба да знаш да по правилима реторике говорник треба да има леп, китњаст стил, да уме да одушеви слушаоце, да помене и крв и нож и ханџар и ропске ланце и борбу! Све је то само лепоте стила ради, и нико не мисли озбиљно као то ти да треба одмах засукати рукаве, па деде, удри се истински. Тако исто и у песми се баца фраза: “Устани, Марко…” и тако даље, али је то лепоте ради… Не разумеш, брате, глупо си урадио, види се да си прост човек, старог кова! Примаш још речи у буквалном значењу, а не знаш да литерарни стил настаје тек појавом тропа и фигура.

БРАНИСЛАВ НУШИЋ: ПОСЛЕ МИТИНГА ( ОДЛОМАК )

Замислите дакле митинг сазван на Орашцу на дан 20 јануара 1805 године. Отвара га г. Станоје Главаш лепим и пригодним говором и предлаже да се г. Ђорђе Петровић, звани Црни, избере за председника митинга.

Г. Кара-Ђорђе заузима председничко место и, благодарећи збору на поверењу, даје реч једноме од сазивача, господину Станоју Главашу.

Г. Станоје Главаш: Браћо. Стање наше браће постало је до крајности несношљиво, и ми смо позвани да размислимо о мерама које треба предузети да би се нашој поробљеној и намученој браћи помогло. До душе, ми са пуно поуздања и поверења можемо гледати у Европу, у толико пре, што нас је она, у племенитој тежњи да одржи мир на Балкану, преко својих представника убедила да тиме, што нас Турци убијају и натичу на кочеве, нису никаква наша национална права повређена. (Тако је!) С тога ја, браћо, предлажем да се донесе једна резолуција у којој би ое изјавило гнушање према зверствима која се чине према нама и да се позове влада да предузме енергичне мере за заштиту српскога живља! (Дуготрајно: Тако је!)

Г. Кара-Ђорђе: Коекуде, има реч господин Ђуша Велићевић.

Г. Ђуша Вулићевић: Ја ое, у главноме, слажем са мислима ко]е вам је изнео мој поштовани предговорник, госјподин Станоје Главаш, и имао бих само да учиним једну допуну његовом предлогу. Нас кољу, тај факт стоји, али ми не можемо, за љубав једне такве ситнице што ће нас пет шест хиљада натаћи на кочеве, реметити мир на Балкану, који Европа жели да очува. Стога сам ја да наша резолуција не буде написана распаљивим тоном, већ озбиљно и достојанствено, како би собом казивала да је израз људи који радо пристају да седе на кочевима и да висе обешени о крушке, за љубав мира који Европа жели. (Тако је! Тако је!)

Г. Кара-Ђорђе: Господо, позивам господина

Јанићија Ђурића да прочита нацрт резолуције. Изволите господине Јанићије, по души вас, прочитати!

Г. Јанићије Ђурић: (Чита нацрт резолуције која гласи):

Грађани свих редова, сакупљени на данашшем митингу на Орашцу, а по саслушању свих говорника, једногласно констатују:

1. да је услед анархије, која је овладала у турској империји, доведен у питање опстанак наш;

2. да је последњи покољ, који је извршио дахија Аганлија у Београдском округу, у коме је са свога огњишта растерана незаштићена српска сиротиња, изазвао силно узбуђење код нас свију

3. грађани српски, окупљени на митингу, нај одлучније дижу свој глас противу насилног и сталног, систематског истребљења српскога живља у Турској.

4. Позива се цео народ да, без обзира на величину жртава које ће поднети, предузме све и најенергичније мере за брзу заштиту нашега живља у турсјкој империји.

Г. Кара-Ђорђе (по прочитању): Прима ли се ова резолуција? (Сви једногласно: Прима се.)

Г. Кара-Ђорђе: Е, сад, коекуде, позивам вас да се мирно и достојанствено разиђете својим кућама, а ми ћемо ову резолуцију ставити у архиву манастира Благовештења, како би била сачувана за потомство.

(Дуготрајно одобравање.)

Ето тако би тај митинг изгледао, да је тада рађено као данас. А како би ми данас изгледали, да је такав митинг био тада?