Владимир Коларић: КА ОСНОВАМА ЗА КУЛТУРНУ ПОЛИТИКУ СРБИЈЕ

Појмови културне политике и јавног интереса

Ако културну политику дефинишемо као јавну политику у области културе, а јавну политику као практичну политику у одређеној области друштва, којом руководе за то законски овлашћена управна тела и остварују одговарајуће установе, и која подразумева на плански и систематски, на основу истраживања, теоријског уопштавања и праксе осмишљен, спровођен и вреднован, и са институционалним системом усклађен, след норми, одлука и поступака у смеру остваривања препознатих јавних интереса у свом домену, јасно је како основно питање културне политике заправо подразумева одређење, заштита и практично уређивање јавног интереса у овој области.

Практичну политику (енг. policy) треба разликовати од политике као једног од основних друштвено-историјских института, односно „институционалног аспекта политике“, као културног, друштвеног и институционалног контекста унутар ког се одвија политички процес и који је релативно трајан и стабилан (енгл. politi), као и од политике у ужем смислу речи (енгл. politics), која „изражава процедурални аспект политике“ и представља „политичку арену на којој се сусрећу и сукобљавају различити интереси“ (Степанов 2008: 40). Практична политика, у том смислу, обухвата „нормативни, односно садржински аспект политике“ (Исто, 41), више усмерен ка конкретним, мерљивим и остварљивим циљевима од јавног интереса, него наглашавању и потенцијалној конфликтности интересног плурализма.

Иако тежи остварењу врло конкретних циљева које је и интересу свих или бар већине грађана, независно од њихових политичких и идеолошких уверења и идентитетских избора – и поред ослањања на опште норме, професионалне стандарде и искуства и међународну верификацију – културна политика се, као и свака јавна (практична) политика у основи уређује унутар институционалног система одређене државе. Она, дакле, не може бити независна од контекста државе у којој се спроводи, посебно с обзиром на то да је по дефиницији, али и у пракси, формирају и спроводе управна тела која имају „законска, политика и финансијска овлашћења да то чине“ (Јанг и Квин 2004: 5). Културна политика „није апстрактна идеја, намера, уопштено начело или обећање, нити је политички програм (идеологија) политичких партија које од народа на изборима добијају мандат да управљају јавним питањима, него читав низ осмишљених и повезаних мера и активности државних и парадржавних органа који имају политички, правни и финансијски ауторитет да доносе легитимне одлуке чија је сврха да одговоре на стварне потребе и проблеме и које воде ка остварењу јасно дефинисаног циља у области културе“ (Ђукић 2010: 25). У том смислу, партијски политички програм може представљати идеолошку основу културне политике,  али којом се културна политика не исцрпљује, већ од њега полази.

Ипак, као и у случају разумевања њене интегрисаности у државно-институционални систем конкретне државе и одвијања у најширем оквиру „институционалног аспекта политике“ (politi), илузорно је веровати у могућност заснивања и разумевања културне политике и јавних политика уопште као независних и аутономних у односу на идеолошке доминанте и носиоце политичке и друштвене моћи.  (…)

Такође, културна политика, као и свака јавна политика, не може бити независна не само од политичких и идеолошких координата, од политичке праксе и политичке културе одређеног друштва и државе, него се она неминовно, поред све практичности и општости, осмишљава и спроводи унутар контекста конкретног друштва и конкретне културе.

Без обзира на бројност, развијеност и утицај међународних докумената, препорука, установа и сарадње у домену културних политика, контекст одвијања културне политике је и даље држава. Заснивање културне политике у текућим околностима, тако, мора уважавати чињеницу о националним културама као и даље актуелној историјској реалности, односно националном контексту у ком се и даље развијају културе, између осталих и европских народа, што суштински, макар и невољно, није оспорено ни у транснационалној идеологији Европске уније, заснованој на принципу „јединства у разноликости“.  Kaда је култура у питању, Уговор о Европској Унији, у ком је наведено је како ће та заједница „доприносити процвату култура земаља чланица, уважавајући њихову националну и регионалну разноликост уз истовремено истицање заједничког културног наслеђа“ (Драгићевић Шешић и Стојковић 2007: 332), полази од начела субсидијарности, које подразумева да се питања увек решавају на нижем нивоу власти, „што значи да се ЕУ укључује у сарадњу између земаља само када је неопходно и да делује по начелу једногласности, што значи да у овој области деловања ЕУ нема мајоризације (хармонизација закона у домену културе се искључује)“ (Исто, 333). Такође, мора полазити од већ поменуте чињенице да се културна политика формира од стране носилаца легитимне политичке власти и да не може бити независна од идеолошко-политичког контекста, као и националних и државних интереса.

Када кажемо да културна политика не може бити независна и формирати се и спроводити без узимања у обзир културе конкретног друштва и државе, то подразумева да културна политика не може бити независна од одређеног историјски генерисаног система идеја и вредности који постоје у одређеној заједници, па тако ни основних идентитетских питања њеног саморазумевања, самоодређења и самосвести. Конкретан културни контекст, схваћен на тај начин, не може бити без утицаја како на одређивање циљева, вредносних упоришта и критеријума вредновања, као ни на одређење јавног интереса од стране креатора и реализатора културне политике у једној држави.

 

Предмет културне политике

Са становишта културне политике, општи појам културе има пре мотивациони него оперативни значај, који нам указује на то због чега је култура важна за заједницу, државу и појединца, па због чега би, следствено, требало или не би требало у њу улагати финансијске, интелектуалне, креативне, организационе, нормативне и друге ресурсе.

Култура неспорно доприноси друштвеној интеграцији и међусобној комуникативној и симболичкој размени појединаца и група, повећава квалитет живота појединаца и заједнице, помажући им да рефлектују и осмисле сопствено развојно и свакодневно искуство, изводи их из простора који њихово индивидуално и колективно постојање одређује искључиво са становишта биолошке датости, задовољавања најосновнијих животних потреба намењених одржању и репродукцији живота, односа потрошње и „права јачег“. Култура омогућава хармоничан развој личности и друштва и има значајну улогу општем друштвеном стваралаштву, истовремено подстичући развој стваралачких способности и иновација и делујући подстицајно и хеуристички на развој у практично свим друштвеним областима, и има веома важну улогу у међународној размени и сарадњи и комуникацији различитих група унутар једног друштва, често отварајући пут другим облицима сарадње, попут економске и политичке. Култура свакако доприноси развоју дијалога, превазилажењу сукоба и смањењу насиља на свим нивоима, од личног, породичног, генерацијског, локалног, преко нивоа друштва и државе до међународног нивоа, као и освешћивању социјалне осетљивости и односа према природи и повећању еколошке свести.

Култура, са друге стране, представља историјски генерисан склоп или систем идеја, вредности и норми која једна историјска заједница, експлицитно и имплицитно, дефинише у свом колективном искуству и који представља основ њеног самоодређења. У том смислу, култура сведочи о историјском континуитету једне заједнице, о идејама и вредностима који је одређују и којима се она самоодређује, самим тим и о разумевању смисла њеног постојања. То подразумева заштиту, очување, истраживање, представљање и интерпретацију културног наслеђа као потврде континуитета и богатства разноликости културе једне земље, савремено стваралаштво (аматерско и професионално) које временом постаје културно наслеђе и које је неопходно је његову интерпретацију и, најзад, заштиту, очување,  истраживање, представљање и интерпретацију културног идентитета, односно културне самосвести.

Постојање националних идентитета не искључује друге идентитетске облике и изборе унутар истог друштва и исте државе, које се по правилу прожимају. Национална култура није једина врста културе (било као већинска или мањинска) и не искључује постојање и упоредност са другим облицима културе. Нација у овом смислу представља пре културну него „биолошку“ појаву, која је настала у одређеном историјском тренутку као „именована људска популација са заједничком историјском територијом, заједничким митовима и историјским сећањима, заједничком масовном, јавном културом,  заједничком економијом“, при чему се „колективни национални идентитет не односи на једнообразност елемената током генерација, већ на осећање континуитета из генерације у генерацију дате културне популационе јединице“ (Смит 2010: 30. 47). Нација „интегрише популације у заједнице грађана, чије постојање озакоњује унутрашње и спољашње деловање државе“, али она није само заједница грађана, него и „политичка јединица“, која је суверена у међународном систему односа и којој „стварност дају држава и политика установа, које одражавају специфичност јавног добра као места трансценденције партикуларизма“ (Шнапер 1996: 48, 61).

Дакле, култура представља сложен систем уверења, поступака и спознајно-комуникацијских форми, који се историјски изграђује и развија у одређеној заједници. Општи појам културе као општељудског феномена разликујемо од појединачних, историјски генерисаних култура. Сваку културу одликује прожимање са другим културама, унутрашња раслојеност и развојност, али и унутрашњи континуитет и разлика у односу на друге културе, као и дисконтинуитети који постоје у одређеним историјским етапама, што је веома важно за разумевање културне историје Србије и српског народа..

Културни идентитет заједнице у највећој мери је одређен савременим културним стваралаштвом и културним наслеђем, које подразумева и културу памћења. У том смислу, културни идентитет је последица друштвено посредованог културног стваралаштва појединаца, који укључује и плуралност идентитетских избора, али је, истовремено, нераздвојив од историјског искуства и културног самоодређења заједнице. Он је „отворени процес трагања за одговорима који социјалне и културне заједнице обележава њиховом специфичном, конкретноисторијском ситуацијом у оквиру егзистенцијалних и културних универзалија“ и као такав нас „брани од агресије другог, од империјалне могућности да будемо редуковани, фрагментизовани или поништени“ (Инђић 2014: 369), уз услов да се кроз културну политику и културну дипломатију очува и развија културни идентитет који нас од тих опасности брани.

Култура у овом идентитетском смислу свакако је од непосредног интереса за културну политику. Тако схваћена, култура има улогу у интеграцији и очувању културног јединства одређене државе и друштвеној интеграцији његових грађана, у очувању, унапређењу и афирмацији културне разноликости, очувању културне свести и самосвести и унапређењу међусобних веза свих носилаца одређеног културног идентитета без обзира у којој држави живе, као и у представљању културног идентитата државе и народа у међународном контексту.

Ово нас непосредно води до институционалног разумевања појма културе, који заправо представља истински домен културне политике. Сам појам идентитета са становишта културне политике и културне дипломатије не подразумева изузимање из комуникационе ситуације, него заправо упућује на адресата једног од полова комуникационог процеса, односно потребу одређеног културно-политичког субјекта да себе дефинише као јединственог и појединачног актера у комуникацији са другим културно-политичким субјектима, чије су јединство и појединачност одређени у складу са истим критеријумима, односно да се, у унутрашњем контексту, постави као актер у унутарсистемској комуникацији на нивоу односа система и подсистема, који могу бити појединци или групе различитих идентитетских самоодређења. Идентитет једне државе и у унутрашњим и у међународним односима у основи јесте једна културно-политичка реалност: он није само производ или основа културе одређене као историјски генерисани систем уверења и вредности, него је темељно посредован институционалним системом одређене државе.

Адресат у унутрашњој и међународној комуникацији није, дакле, примарно идентитет или култура једне земље или једног народа/нације као таквих, нити је сасвим независан од њих, већ произилази из одређених, институционално процесуираних, политичких одлука, циљева и визија. Носиоци легитимне власти унутар постојећег институционалног система одређују, формулишу и спроводе културну политику, при чему се она не односи на општи него идентитетски и институционални појам културе, односно пре свега националну културу и систем културе.

Културна политика се овде додирује са појмом културне идеологије, који подразумева склоп позитивних одређења конкретне културе засноване на историјски генерисаном скупу идеја и вредности које једна заједница прихвата као своје и на основу којих се самоодређује. Док културна политика у свом и даље доминантном схватању жели да се представи као идеолошки неутрална и вредносно максимално плуралистична, културна идеологија је пре свега посвећена препознавању, појмовном уобличавању, делатном потенцијалу и трансформативности културног обрасца одређене конкретне културноисторијске заједнице, што у нашој епохи, упркос свим оспоравањима, у основи подразумева националну заједницу.

Ако, дакле, у теорији можемо да говоримо о општем појму културе, а у културној политици културу сагледавамо као поље остваривања јавног интереса, уз тенденцију његове идеолошке неутрализације, о културнм обрасцу можемо говорити тек када имамо у виду конкретну, одређену културу која почива на идејама, вредностима и симболима који обликују идентитет одређене историјске заједнице. Када се питамо о културном образцу неке заједнице, ми се питамо о начелима и вредностима на основу којих је препознајемо и на основу којих се она сама препознаје у односу на које друге заједнице сличног генеративног типа, али и, ништа мање, о механизмима и разлозима због којих се појединци (само)одређују као њени припадници. Културни образац није статична и непроменљива категорија, али он не би постојао, нити би се о њему могло говорити, да нема известан степен одређености и стабилности, нити када бисмо априорно одбацивали сваку могућност говора о колективним идентитетима. У том смислу, овде треба истаћи како колективни идентитет није само прост збир индивидуалних идентитета, пошто онда не би ни постојао, јер људи уопште не би могли да формирају индивидуални идентитет, ако пред собом не би имали неку општост, која одређује чему припадају и од чега се разликују, самим тим и како разумевају саме себе као појединце. Тај идентитет такође није резултат неког увек обновљивог и оспоривог договора, стално изнова потврђиван консензус једнаких субјеката, него почива на извесним традицијама и ауторитетима, који увек садрже извесну меру имплицитности и инваријативности.

Саморазумевање и самосвест подразумевају општости, идеје, норме, смислове и вредности према којима ми сагледавамо наше сопствено деловање и сопствене изборе. Колективни идентитети у том смислу јесу историјске и културне, али и менталне реалности, историјски генерисани склопови идеја и вредности, којима се заједница разликује од других и прожима са другима.

Културна политика такође подразумева стратешки приступ, и то у два смисла. Она, као прво, не представља скуп парцијалних истраживања или пасивног спровођења датих матрица, већ систематски, плански и стратешки, институционално верификован, приступ уређењу културе једне земље, односно њеног културног система, а у складу са одређеним мерљивим, остварљивим и вредновању подложним циљевима. Културна политика у том смислу тежи формулацији и институционалној верификацији и операционализацији стратешких докумената, при чему стратегија по дефиницији представља документ јавне политике којим се на целовит начин утврђује стратешки правац деловања у конкретној области планирања и спровођења јавних политика. Када говоримо о стратешком планирању културе, оно је потенцијално оствариво унутар интегративног плана развоја на националном нивоу, који укључује и културу, као и у виду ресорне стратегије развоја културе, што једно друго у начелу међусобно не искључује, уколико се, полазећи од начела јединствености и целовитости националне стратегије развоја, ова два нивоа стратешког планирања сагледавају о облику односа система  и подсистема. Први приступ  разуме културу као међуресорну област која се прожима са другим ресорима, а друга се заснива као планска активност унутар ресора културе, уз подразумевање нужности међуресорне сарадње. Ресорна Стратегија развоја културе би у том смислу био основни плански документ културне политике као јавне политике у области културе, односно документ планског и систематског практичног уређивања јавног интереса у области културе и планског и систематског одлучивања о свим питањима повезаним са развојем културе у једном друштву.

Као друго, културна политика се, у времену све већих и организованијих фунционализација културе у смеру идентитетских политика, „меке моћи“ и „хибридних ратова“ све снажније повезује са појмом и праксама стратешке културе, која представља сложен концепт, али за ову прилику ћемо га одредити као: а) организовано, системско и усмерено јединство свих институционалних, друштвених и културних ефектива једне државе у циљу очувања њене територијалне и културно-идентитетске целовитости и јединства, унутрашње и спољашње безбедности и стабилности и међународног положаја, препознатљивости и конкурентности; б) системски осмишљену улогу културе у остваривању темељних националних и државних циљева и интереса и в) осмишљавање и обликовање идејно-вредносног и нормативног система и одређења, чији је циљ дугорочније позиционирање државе у међународним односима и стварање дугорочнијих основа и праваца унутрашњег развоја.

 

Литература:

 

Драгићевић Шешић, Милена и Стојковић, Бранимир (2007) Култура – менаџмент, анимација, маркетинг. Београд: Clio.

 

Ђукић, Весна (2010) Држава и култура. Београд: Институт за позориште, филм, радио и телевизију Факултета драмских уметности.

 

Инђић, Триво (2014) Стратегија културне политике. Могуће стратегије развоја Србије (ур. Оцић, Часлав). Београд: Српска академија наука и уметности – Одељење друштвених наука.

 

Јанг, Оин и Квин, Лиза (2004) Писање делотворних предлога за јавну практичну политику. Београд: Београдска отворена школа.

 

Смит, Антони (2010) Национални идентитети. Београд: ХХ век.

 

Степанов, Радивој (2008) Увод у политику и политички систем. Нови Сад: Филозофски факултет Универзитета у Новом Саду и Mediterran Publishing.

 

Шнапер, Доминик (1996) Заједница грађана – о модерној идеји нације. Сремски Карловци-Нови Сад: Издавачка књижарница Зорана Стојановића.

 

ОДЛОМАК ИЗ КЊИГЕ „ЈАВНИ ИНТЕРЕС У КУЛТУРИ: ТЕОРИЈСКЕ ОСНОВЕ И ПОЛАЗНИ КРИТЕРИЈУМИ ВРЕДНОВАЊА“ ДР ВЛАДИМИРА КОЛАРИЋА (Завод за проучавање културног развитка, Београд, 2023). Књига је у целини доступна на: https://zaprokul.org.rs/javni-interes-u-kulturi-teorijske-osnove-i-polazni-kriterijumi-vrednovanja/?fbclid=IwAR23WgBhDNDT5xe93Pq4KO9WM9JXYRzw5g7Qi5yrLZRWqEWa4vwy0nfIRlIв