Александар Павић: Ескобарова читуља за француско-немачки план за „Косово“

„Само онај мрзи непријатеље ко не зна да непријатељи нису непријатељи но сурови пријатељи“, беседи бесмртни Владика Николај Велимировић у „Молитвама на језеру“.

Специјални изасланик Стејт департмента за „Западни Балкан“ Габријел Ескобар је самим својим дугогодишњим ангажманом у америчкој дипломатији одавно заслужио епитет српског „суровог пријатеља“. Но, у петак 16. јуна, 2023, он је додатно зацементирао тај статус својим јавним признањем да „охридски споразум за Србију значи признање ’Косова’“.

Прецизније, Ескобар је на конференцији за новинаре изјавио да „охридски договор пружа могућност Приштини да иде брже ка евроатлантским интеграцијама, као и да се њим од Србије тражи да призна територијални интегритет и суверенитет тзв. Косова, његове националне симболе, заставу и документа, али и да не блокира његово чланство у међународним структурама“.

Да подсетимо, тзв. охридски договор је заправо план примене „Европског споразума о путу ка нормализацији између Косова и Србије„, јавности познатијег под именом „француско-немачки план“.

Председник Србије Александар Вучић је јасно рекао да није потписао ни „европски споразум“ ни договор о његовој примени. Тој његовој тврдњи су дали за право и Аљбин Курти и Еди Рама. Њима се придружио и стари српски „сурови пријатељ“ и (велико)албански лобиста Данијел Сервер, написавши следеће на свом блогу:

„Званичници ЕУ и САД желе да верујете да ово није важно. Али јесте. Према међународном праву, потписани споразуми обавезују државу. Непотписани не. Србија би могла да одустане од свих споразума с ‘Косовом’ јер су непотписани. У ствари, много тога није имплементирано. Ни ‘Косово’ то није учинило. Потписи би направили велику разлику. Зато се Вучић опире.“

Наравно, „Крис“ Хил би желео да наметне супротну тезу – да је тзв. охридски споразум „правно обавезујући и без потписа“. Али „Крис“ машта и да се Србија „већ определила за Запад“, тако да у истом кључу треба читати и његову теорију о „правној обавезности“ Србије – по принципу „што је баби мило“. Поготово имајући у виду амерички третман неспорно потписаних споразума, попут Бриселског или, још боље, Минског. Да не говоримо о поносу постхладноратовске дипломатије – Дејтонском споразуму. Или Резолуцији 1244. Или Повељи УН. Итд. итд.

„Жвака за лудака“

Но да се вратимо Ескобару. Признањем да прихватање француско-немачког плана и потоњег договора о његовој примени заправо представља „признање Косова“, амерички дипломата је запечатио његову судбину. Јер нема тог српског политичара који би се усудио да призна отцепљење Косова и Метохије од Србије (односно, нема тог политичара који би икад на тој платформи могао да буде изабран или који би дуго живео ако би чак и покушао да тако нешто спроведе).

Свима који су имали очи да виде било је јасно од почетка да ова два споразума представљају у најмању руку „фактичко признање“ независности наше јужне покрајине. Но, наравно, они који би да Србија некако призна „Косово“ а да се „Власи не досете“ су тврдили да ти споразуми не значе ништа слично, већ да само доносе „нормализацију“ – која се може тумачити на разне начине, како коме одговара. Први међу њима је био управо наш пријатељ „Гејб„, који је непосредно после објаве „европског плана“ крајем фебруара изјавио да исти „не значи међусобно признање већ нормализацију односа Београда и Приштине“.

Но, сада је више него очигледно да је то само била „жвака за лудака“, односно још једна западна обмана која је требало да олакша гутање још једне жабе – и то оне највеће. А, као што се зна, после гутања нема кајања. То што је Ескобар променио плочу може значити да Сједињене Државе шаљу сигнал да полако дижу руке од европског плана.

Но, то никако не значи да је време за опуштање. Напротив. Између осталог зато што смо филм препун сличних америчких игри и смицалица већ гледали током крвавог распада СФРЈ 1990-их. Можда је то најсажетије описао амерички професор Едвард Херман у свом чланку „Растурање Југославије“:

„Далеко агресивнија америчка политика према Југославији започета је 1993, када је Вашингтон настојао да редефинише мисију НАТО-а и прошири га ка истоку. У потрази за клијентом међу кандидатима, Вашингтон се определио за босанске Муслимане и Алију Изетбеговића. У том циљу, Клинтонова администрација је саботирала низ мировних напора између 1993. и Дејтонског споразума 1995. Охрабрила је босанске Муслимане да одбију било какав споразум до се њихов војни положај није поправио, помогла у наоружавању и обуци Муслимана и Хрвата у циљу промене односа снага на терену, и најзад издејствовала споразум у Дејтону који је зараћеним странама наметнуо услове који су се могли добити још 1992, уз један изузетак: 1992. године, неоколонијални режим под америчком управом и са НАТО-ом у улози војног извођача, још увек није био остварив“.

Као што се може видети, сличности са данашњом ситуацијом нису безначајне. У том контексту, можда би се Ескобарова „читуља“ за европски план могла читати и у следећем кључу:

Француско-немачки план је формално лансиран, али уз мало наде (бар од стране Американаца) да ће стварно бити и прихваћен, с обзиром да је садржао елементе које ни српска (фактичко признање) ни сецесионистичка (Заједница српских општина) страна нису у стању да политички прихвате. Куртију је, уз уобичајене вербалне пацке, дозвољено да га на сваки начин саботира. Но, Американци обично имају спреман план Б – који је можда за њих све време био план А. А како би тај „прави“, односно амерички план могао да изгледа?

Хајде да погледамо два врло слична предлога који су недавно лансирани преко „српског“ Си-ен-ена, Н1. Први је представљен 30. маја, од стране Саве Манојловића: „Најразумније решење је прво демилитаризација севера Косова. Повлачење специјалних снага косовских Албанаца РОСУ. Једине милитаризоване снаге које треба да остану су међународне снаге – КФОР. Све остало може довести до сукоба“.

Други је понуђен 16. јуна, од стране Марка Јакшића (Грађанска иницијатива СДП): „Уколико Запад жели да реши проблем на Косову на задовољство свих, Кфор би, према Јакшићевим речима, преузео надлежност над севером Косова и увео неку врсту полувојне управе, а дугорочно решење је, како верује, организовање неког новог Дејтона или Берлинског конгреса. У супротном, упозорио је Јакшић, све иде ка сценарију који је ’врло ружан и врло страшан’“.

Подразумева се да би било лакше овако нешто – фактичку америчку окупацију севера под фирмом „демилитаризације“ – остварити после претходно подигнутих тензија. Претходно би се дозволило, па чак и „припомогло“, да се тензије дигну до усијања – не само на Космету, него и у Београду (од два масовна убиства па надаље). Тада би Кфору било много лакше да, попут америчке коњице из каубојских филмова, победоносно ујаше и „спаси ствар“, уз већ опробано гесло да је „све боље од рата“. САД би се тада учврстиле као једини „гарант мира“ не само на северу КиМ, већ и у целом региону. „Границе“ тзв. Косова би се фактички утврдиле, чак и без формалног признања, а утицај и уплив Русије (и Кине) био би додатно, можда и трајно маргинализован и обесмишљен.

Наравно, постоји и друга опција тумачења Ескобарове „читуље“ – да никаквог америчког „плана Б“ нема, и да је његов наступ само верни одраз поодмакле фазе лудила и декаденције који су захватили амерички политички живот (на ту тему обавезно гледати Такера Карлсона).

Ипак, последњих година, „теорије завере“ имају све чешћи обичај да се остварују у пракси. Једноставније речено – у анализи текућих догађаја, сигурнији је начелни став да у политици нема случајности. Односно, у овом случају, да је „Гејб“ знао шта говори кад је изрекао праву истину о француско-немачком плану и споразуму о његовој примени.

Али чак и да је ово друго случај, то опет значи да нас чека неки хаос. И за то се ваља спремити.