На српским трпезама албански парадајз, лук из Холандије и Русије: Где је нестало домаће поврће?

Стручњаци истичу да на светској пијаци не купујемо само пољопривредне производе који код нас не успевају, већ и оне које бисмо без проблема могли да произведемо у довољним количинама да снабдемо домаће тржиште

На пијацама у Србији све је мање поврћа које је произведено на домаћим њивама. Највише парадајза нам стиже из Албаније и Турске, а црни лук који купујемо стиже из Холандије и Русије. Српског сељака сви се сете тек када осете екстремно високе цене на тезгама које намећу питање одакле нам стиже роба коју све скупље плаћамо. Док ратари кажу да им се све мање исплати да саде због трошкова производње који расту, конкуренција из других земаља покушава да заузме што бољу позицију на нашем тржишту.

Стручњаци истичу да на светској пијаци не купујемо само пољопривредне производе који код нас не успевају, већ и оне које бисмо без проблема могли да произведемо у довољним количинама да снабдемо домаће тржиште.

Увоз поврћа је 2022. године порастао за готово 30 одсто, а у иностранству смо купили око 170.000 тона и платили га укупно 155 милиона евра. Највише новца смо потрошили за куповину из Албаније – 21,6 милиона евра, док је на другом месту по вредности увоза Шпанија, па следе Северна Македонија, Холандија, Турска, Француска, Киргистан, Грчка и Пољска.

Прошле године смо увезли 28.590 тона парадајза, а сваки трећи килограм је стигао из Албаније. Агроаналитичар Бранислав Гулан каже за РТ Балкан да потрошачи из Србије практично куповином поврћа из ове земље финансирају албанске пољопривреднике, уместо домаћих, али напомиње да то није ни необично с обзиром на услове у којима њихови ратари производе.

„Албанци наводњавају 380.000 хектара, а ми око 54.000 хектара засада. У томе треба тражити разлоге за процват њиховог извоза и нашег увоза. Они имају бар три пута више стакленика и пластеника него ми, а уз то имају и повољнију климу и код њих све стиже раније него код нас“, објашњава Гулан.

Агрооекономиста Милан Простран каже за РТ Балкан да на наше тржиште парадајз из увоза стиже у току целе године, а да домаћи стиже углавном тек током лета, јер домаћи произвођачи не производе довољне количине да подмире потребе потрошача и ван сезоне.

„Тамо где су бољи климатски услови – од Албаније, Северне Македоније, преко Шпаније, Италије и Турске ово поврће раније сазрева. На нашем тржишту доминира парадајз из Албаније, а конкурентан је и са ценом, јер је тамо јефтинија радна снага“, каже Простран.

Црни лук је још једна намирница коју је инфлација ставила у центар пажње последњих месеци. Цена по килограму је догурала до 220 динара, а аналитичари објашњавају да је разлог за то – што сецкамо лук који су садили фармери у Холандији, јер смо наш потрошили пре него што је стигао нови род.

У прва четири месеца ове године смо на страном тржишту купили 7.829 тона црног лука, што је више него у току целе прошле године. Из Холандије смо за прва четири месеца увезли 2.842 тоне лука, које смо платили 2,7 милиона евра, док смо 2.783 тоне из Руске Федерације платили 918.000 евра.

Бранислав Гулан објашњава да је руски лук и три пута јефтинији од холандског и да је то разлог што је Руска Федерација избила на друго место по количини овог поврћа које је стигло на српске пијаце. Увозници су килограм холандског лука плаћали 0,94 евра, а руског 0,33 евра.

Србија има пет златних воћки

Он напомиње да је ситуација са воћем ипак боља и да наши пољопривредници шире засаде. Додаје да је Србија раније производила годишње 600.000 тона воћа, а да је сада у сезони средњег рода до 1,3 милиона тона, а у рекордним попут 2013. године била чак 1,6 милиона тона воћа.

„Извоз је прошле године достигао вредност од око 800 милиона долара. Малина је до сада учествовала са 10 одсто у извозу воћа из Србије. Она је сада у паду, али је чињеница да имамо пет златних воћки које доносе приходе – јабука, јагода, малина, трешања и боровница.

Пет земаља које су највећи купци домаћег воћа су Немачка, Руска Федерација, Француска, Белгија и САД. Немцима продајемо бобичасто воће и шљиве, док потрошачи у Русији једу убедљиво највише јабука произведених у српским воћњацима. На руском тржишту је велика потражња и за нашим кајсијама, бресквама и јагодама. Француска, Белгија и САД су највећи потрошачи српске малине.

Када је у питању увоз, према подацима Републичког завода за статистику, воће највише купујемо из Турске, Грчке, Еквадора, Колумбије и Пољске.

Бранислав Гулан напомиње да је до сада важило да је енергетски независна земља – и економски самостална, али да су  због климатских промена, несигурних приноса и нестабилних ланаца снабдевања, пред економије свих земаља поред енергетске независности, наметнуле и потребу стварања прехрамбеног суверенитета.

„Србија то може да постигне, јер је у стању да производи више него дупло у односу на сопствене потребе. Најважнији задатак сваке државе је да оснажи породице на селу, јер њих 1,4 милиона бави се пољопривредом, а око 48 одсто житеља Србије живи у селима. Русија је то успела да уради и без обзира на санкције и изолацију, успева да производи довољно хране за потребе домаћих потрошача. Ми њима извозимо јабуке, али они на Кавказу сваке године подижу 1.500 хектара овог воћа. Ако нешто не урадимо, да унапредимо нашу производњу, иако производимо тренутно дупло више него што нам треба, може се десити да у будућности дођемо у ситуацију да ми увозимо јабуке из Русије“, каже Гулан.

Он напомиње да би дугoрoчни циљ Србије требало да буде изгрaдњa прeрaђивaчких и склaдишних кaпaцитeтa и дистрибутивних цeнтaрa, дoбиjaњe прoизвoдa вeћeг стeпeнa прeрaдe, ствaрaњe рoбнe мaркe и удруживaњe вoћaрa у зaдругe и другe рaзличитe видoвe aсoциjaциja да би опстали и унапредили производњу.