ШТА БИ НАМ РЕКАО ОТАЦ ЈУСТИН ДАНАС?

Данас, на дан Светог Јустина Философа, Српска Црква слави свог и свеправославног Јустина – оца Јустина Ћелијског и пева му:“Православља сладост и нектар премудрости, оче преподобни, излио си у срца верних као богатство; животом својим и учењем показао си се жива књига Духа, Јустине Богомудри, моли Христа Бога Логоса да ологоси оне који Те поштују.“Он је наш вечни вођа ка Царству Небеском, па смо решили да читаоцима понудимо избор његових поука и порука за данашњи дан. Сви цитати су из дела оца Јустина. Међунаслови су приређивачеви. Његовим молитвама и мудрошћу да нас Господ умудри и спасе! ( приредио Владимир Димитријевић )  

 

О СТАЊУ У НАШОЈ ЦРКВИ, ПИСАНО ПРЕ ДРУГОГ СВЕТСКОГ РАТА

Многа зла нападају нашу Цркву, али су најужаснија она што је нападају изнутра. А сваки свештеник, сваки архијереј је унутра, у сред саме Цркве. Све што чини, чини унутра у средишту Цркве. Зато су у многоме прави они који Цркву изједначавају са њеним званичним представницима. Сваким својим поступком архијереј и свештеник или праслављају или срамоте Цркву Христову. А то, гледано са гледишта Страшнога Суда, значи: они или оживљавају или убијају душе своје пастве; а какав ће одговор дати за те душе, када свака од њих вреди више него сав свет? (ср. Мт.16,26) ( Из часописа „Хришћански живот“)

 

КАКВА ТРЕБА ДА БУДЕ ЦРКВА?

Црква је Тело Христово. У то тело човек узидава себе хришћанским подвизима; но сваки подвиг и свака врлина мора бити од љубави, у љубави и љубављу. Тело је једно зато што је органска целина. Тело је свето зато што је Христово, и само свети људи могу учествовати у сазидавању Тела Христовог. Само сједињен са свима Светима, човек може узрастати ка јединству вере, узрастати у познању Сина Божјег, узрастати у човека савршена. Циљ је човекове личности да узрасте у меру раста пуноће Христове. Но једино живети у љубави и љубављу, човек може у свему узрастати у Ономе Који је Глава – Христос. У Цркви, у том Телу Христовом, Христос сам очувава јединство. Од хришћанина се једно тражи: да љубављу учлани себе у Тело Христово и да љубављу изграђује себе у човека савршеног. И апостолство, и пророштво, и еванђелство, и пастирство, и учитељство имају љубав као тваралачку силу и као суштину. Само човек који је постао органски део Тела Христовог, који је љубављу достигао у човека савршена и у познање Божје, сигуран је да га никакав ветар учења људског, науке људске не може поколебати: „Христос је дао једне апостоле, и једне пророке, и једне еванђелисте, и једне пастире и учитеље; да се свети усаврше за дело службе, за сазидање Тела Христовог. Докле достигнемо сви у јединство вере и познања Сина Божјег, у човека савршена, у меру раста пуноће Христове, да не будемо више мала деца, коју витла и заноси сваки ветар учења (=науке), лажју човечјом, путем преваре, него истинујући у љубави, да у свему узрастамо Ономе Који је Глава – Христос; из Кога све тело састављено и сједињавано оним што сваки зглавак даје (=доприноси), по мери свакога уда, твори узрастање тела на сазидавање самога себе љубављу“ (Еф.4, 11-16). Због свега тога Апостол Павле саветује Ефесцима: „Живите у љубави као што је и Христос љубио нас и предао Себе за нас у принос и жртву Богу на слатки мирис“ (Еф.5,2, ср. Гал.2,20). Хришћани су дужни да себе предају на жртву ради Цркве, као што је и Христос то чинио: „Христос љуби Цркву и Себе предаде за њу“(Еф.5,25).

Осећање које није порођено и прожето љубављу, није хришћанско; то важи и за знање: „И зато се молим Богу, да љубав ваша још више и више изобилује у знању и у сваком чувству (= осећању); да кушате шта је боље, да будете чисти без спотицања на дан Христов“ (Флб.1,9-10). Љубав даје непролазну вредност и знању и осећањима и вољи. Љубав синтезира све психофизичке особине човечје личности, али се она не може синтезирати никаквом синтезом: она има све, али не може бити сваимана ни од чега и ни од кога, сем од Свете Троице. Љубав може ољуботворити и разум и вољу и срце, али њу разум никада не може рационализирати. Хришћани који живе Христовом љубављу: „исто мисле – једномислени су, исту љубав имају – једнодушни су, пуни су смиреноумља, мисле само оно што је у Христу Исусу, смиравају себе Христовом смиреношћу“ (Флб.2,17).

У Хришћанству је љубав та сила која саборнизира разуме свих верних и срца свих верних, и оспособљава их на слободно познање Тајне Христове, и на познање тајне Цркве Христове, „у којој су све ризнице мудрости и знања сакривене“ (Кол.2,2-3).

Кроз оваплоћење Сина Божјег у природу људску усељује се сва пуноћа Божанства. Нема ничег Божјег што није постало људско; зато нема ничег човечјег, што не може постати Божје (Кол.1,19). Усвајајући Христа за природу своје природе, човек васпоставља допадно јединство Божјег и човечјег, и почиње да живи Богочовеком и по Богочовеку. Кроз грехопад човек је уништио (унаказио) богочовечански карактер свога живота на земљи и усвојио ђаволски метод, ђаволски план живота. Од грехопада до Христа човечанство живи не по Богочовечанском плану живота, већ по ђавочовечанском. Од разних ђаволских зала и порока човек је створио читавог човека у себи, човека сазданог по образу и подобију ђаволском. Зато је први подвиг оваплоћења Бога: да уништи тог ђаволског човека у човеку; а други подвиг: да човека обуче у новог човека, у човека сазданог по Богу (Еф.4,24).

Природа старог ђаволиког човека изаткана је од блуда, нечистоте, сладострашћа, зловоље, лакомства, идолопоклонства, гњева, љутине, пакости, хулења, срамотних речи и свих осталих порока (Кол.3,5-8). То је стари човек. Спаситељ тражи од Својих следбеника да тог старог човека свуку са себе и да се обуку у новог човека. Нови човек је сав саздан од Христа и по Христу, за њега је Христос све у свему. У природу таквог човека, као састојци улазе све Богочовечанске врлине: срдачна милост, благост, смиреноумље, кротост, трпљење, молитва, опраштање, мир. Но сила и моћ, која омоћује све ове богочовечанске врлине, која их једносуштава, која их спаја у једно јединство, која их узводи до личности, јесте Христолика љубав: „Свуците старога човека с делима његовим и обуците новога, који се обнавља у познању по образу  – Онога Који га је саздао – тј. по образу Тоичног Божанства (ср.Еф.4,25); где нема Грка ни Јеврејина, обрезања ни необрезања, дивљака, ни скита, роба или слободњака, него све и у свему Христос. Обуците се, дакле, као изабрани Божји свети и љубљени у срдачну милост, благост, смиреноумље, кротост и трпљење, сносећи један другога и опраштајући један другоме, ако има ко тужбу на кога, као што је и Христос вама опростио, тако и ви. А сврх свега тога обуците се у љубав, која је свеза савршенства“ (Кол.3,9-14). Значи љубав је свеза свих савршенстава у Светој Троици; љубав је свеза Божјег и човечјег, свеза која одржава савршену равнотежу између Бога и човека, у Христу-Богочовеку; свеза, која све новозаветне врлине везује у ново и савршено јединство и од човека ствара новог човека.

Братољубље је последица Богољубља, као што је друга заповеет последица прве. Христос је не само љубав, већ Бог човекољубља, Бог братољубља. Он је тај Који новозаветном човеку даје моћи да љуби браћу и Који га учи братољубљу. Никада човек не може себе самога научити истинском братољубљу, а још мање истинском Богољубљу. „А за братољубље не требујте да вам се пише, јер сте сами Богом научени, да љубите један другога“ (1Сол.4,9).

Љубав ће бити и на дан Страшног Суда – знак, по коме ће се познати Христови следбеници. И у само предворје Страшног Суда, када се антихрист буде зацарио на земљи и саблазнио многе хришћане, прави хришћани ће се одржати правом љубављу и вером. Љубав ће и у те страшне дане чинити праве хришћане буднима и трезнима за све што је Христово. Само обучени у окове вере и љубави, хришћани ће моћи угасити све стреле нечастивог (1Сол.5,8).

Љубав и вера стоје увек у правој сразмери. Ако вера расте, расте и љубав; ако љубав опада, опада и вера (2Сол.1,3). Љубав Христова је у самој ствари љубав Истине, јер је Христос Истина. Истина се налази љубављу; и та љубав Истине јесте средство, којим се човек спасава (2Сол. 2,10).

Богочовечанску љубав луче из себе чисто срце, добра савест и вера нелицемерна. Љубав је саборна врлина, у којој се сабирају све новозаветне врлине. Она је централна заповест, која обухвата све новозаветне заповести. Она је циљ и крај новозаветних врлина. Ако се нека новозаветна врлина не заврши љубављу, није новозаветна: „Крај и циљ заповести је љубав од чистог срца и добре савести и вере нелицемерне“ (1Тим.1,5).

Кроз веру и љубав умножава се и благодат. Што човек више верује у Христа и више има љубави према Њему, у толико више благодати добија. На човеков подвиг вере и љубави Бог одговара благодаћу (1Тим.1,14).

Без љубави спасење је немогуће. Љубав је увек верујућа, увек света и увек целомудрена. Без такве љубави спасење је немогуће (1Тим.2,15). Од свештенослужитеља нарочито се тражи: да буде углед вернима у љубави и да иде за љубављу (1 Тим.4,12; 6,11; ср. 2 Тим.1,1З; 2,22; 3,10).

 

КАКВИ СУ НАМ ЕПИСКОПИ ПОТРЕБНИ?

 

По духу и устројству Православне Цркве: епископат-извор свих животворних снага Цркве. Од њега зависи дух и делатност свештенства и монаштва. Најочигледнији пример: Свети Сава, његови непосредни сарадници и најближи наследници. Чак и норма у Православљу: какав епископат – таква Црква. То рашчлањено: какав епископат – такво свештенство, такво монаштво, у крајњој линији – такав народ.

Стога најважније: обновити епископат млађим монасима светосавскога духа. Не узимати удове свештеника за епископе, јер обично више брину за чланове своје породице него за паству, и немају еванђелске полетности духа која је својствена правим монасима. У немањићком периоду: Светосавски дух носили монаси – непосредни и посредни ученици Светог Саве.

Одлике епископата: висока еванђелска духовност; еванђелско мерило за све и сва; увек се већма покоравати Богу него људима (ДАп.5,29); поседовати светосавске историјске смернице и видике. Епископи треба да буду углед еванђелског живота у ревности: да сваки своју епархију претвори у свој дом, у своју породицу.

Управљати Црквом без бирократизма; упростити администрацију; редуцирати Закон и Устав Српске Цркве на канонске и еванђелске елементе; све вратити еванђелској простоти и непосредности.

Епископ према свештенству: углед у вери, побожности, братољубљу, смерности, ревности, молитви, неустрашивости и осталим еванђелским врлинама.

Епископ према монаштву: углед у подвижништву, у самопрегорности, у молитвености, у испосништву.

Епископ према народу: правило вере и образац кротости; духовни отац који тугује тугом своје духовне деце, страда њеним страдањима, радује се њеним радостима; не повлађује манама и слабостима своје деце, већ их мудро лечи; епископ- смели челник и предводник народни у свему еванђелском и светосавском./…/Епископ – огњени стуб; око епархије; око васионе, којим Истину Спасову видимо!  Срце епархије. Савест епархије. Савест човечанства.  Тице селице. Зашто/?/. Ви сте наше вечно пролеће.

Отидете од нас – зима цича напада на слаба срца наша и претвара их у лед. Лед за Христову Истину. А ако њу не осећамо, нисмо ли марва за јаслима, марва – ми: људи. А ви – тице селице. А ви сте: вера вере наше, со соли наше, зеница ока нашег, савест савести наше. Не селите се. Остајте овде.
Молитве ваше – пламени појасеви око нас. Зашто нас напуштате?

Тешко вам је. А зар не знате: да је ваш позив најтежи од свих позива и на земљи и на небу? Ваш позив – одговорнији од Анђелског. Свака душа у епархији тражиће се од вас. А њих је хиљаде, стотине хиљада! А у сваку треба да уђете. Како ћете ући – када мењате епархије као кукавице гнезда? Велике тешкоће у овој епархији по тебе, велике опасности, али – када смо слаби онда смо снажни. Када нас гоне – благосиљамо; када хуле трпимо, постасмо сметлиште света, по нама газе сви (1Кор.4,12-13). И – ђаволи. Пастир добри душу своје полаже за овце (Јн. 10 ,11) баш кад су у опасности, а најслабије…

Архијерејски сан (чин, служба) – Христов сан: Он – главни, вечни Првосвештеник.  Архијереј се венчава за своју епархију на живот и смрт. Канони? Света и свештена правила, свети закони. А они одлучно наређују да епископи не мењају епархије. Нису они (=Епископи) ни епарси, ни срески началници, већ васпитачи душа, спаситељи душа. А душе се спасавају дугим подвизима, не летећим посетама.
Разумемо: мењати епархију када је у питању повишење: од епископа за Митрополита, или за Патријарха. То је у духу Спасовог Еванђеља, и светих закона Цркве. Али без тога: не разумемо. Еванђеље, та савест неба на земљи, то не разуме, и не допушта, и забрањује. Еванђељоборци – зар не и Христоборци?

Ја никога не учим, ја само себе мучим. И пријатна ми је ова мука. Зато што је ради Еванђеља, ради еванђелске светости и узвишености епископског чина. А хтело би ми се, да сваки Епископ блиста Атанасијевом славом, Василијевом неустрашивошћу, Григоријевом скромношћу, Златоустовом молитвеношћу, Савиним народољубљем.

Епископ! Ту је сва озбиљност неба и земље. Ту се састају све вредности еванђелске. То је Анђео своје епархије, који молитвено лети од душе до душе својих епархиота, од дома до дома, од туге до туге, од муке до муке. Чија мука није њихова мука? Чији пад није њихов пад? Чија туга – њихова туга?

Епископ који без потребе мења епархију – то личи на оца који напушта своју децу, мења их.

Зашто претварати у чиновнички позив епископски чин? Та ни по чему не личи на ствари овога света, и његове вредности.
Епископ није чиновник, већ отац, истински отац, који мора дати одговор Господу Свезнајућем за сваку душу, за свако чедо, за хиљаде, за стотине хиљада деце своје из целе епархије.

Како обесценише, како обезвреднише најузвишеније звање у свету! Ниже од тридесет сребрника. Господе Исусе, дођи! Земља гори од неправде. Замахни српом, и пожањи прву /? – нејасна реч/ њиву Запуштену /? – нејасна реч/ (Откр.14,18 . /највероватније крај записа/

 

ПРАВИ ЕПИСКОПИ СРПСКИ

 

У овом земаљском свету који „у злу лежи“(Јн.5,19), сваки прави епископ је не само мученик него и великомученик, јер се даноноћно бори са безброј видљивих и невидљивих непријатеља који пастви његовој краду, отимају, убијају душу. Колико је оваца у епархији сваког епископа! и колико духовних вукова који јуришају на њих! и колико смрти са којима се сваки епископ има борити до крвавог зноја за сваку душу својих словесних оваца! И у свима тим хрвањима са смрћу, у свима тим гушањима са смрћу, у свима тим биткама са смрћу за душу своје пастве, прави епископ побеђује, увек побеђује, али не собом већ божанском силом Јединог Победитеља смрти у свима световима — Васкрслог Господа Христа.

Јер шта је Епископ, прави Епископ? — Оно што и Свети Апостоли: сведок Васкрсења Христовог, и нашег, људског; сведок победе над смрћу, над грехом, над ђаволом. И то:

сведок вечног живота усред хучне и бучне пролазности овога света;

сведок вечне правде усред мора људских „релативних“, хуманистичких правди;

сведок вечне истине усред прашуме људских назовиистина и истиница;

сведок вечне љубави усред џунгле лажних љубави, мржње и освете;

сведок вечнога добра усред змијарника људских зала.

Сваки прави епископ је апостол и неустрашиви борац за бесмртност сваке душе људске, за њену вечност, за њену вечну истину и правду. Он сваког човека гледа из Христове вечности, а најпре себе сама: и из ње суди и о себи и о људима око себе. (Поводом двестагодишњице храма у Сремским Карловцима)

 

ОПАСНОСТ ОД РАСКОЛА/ ПОВОДОМ СЛУЧАЈА ВЛАДИКЕ ДИОНИСИЈА

 

Али, авај! Одговорношћу наших Пастира црквених, тај исти православни народ Божји у нашој Цркви подељен је и поцепан. Никада у васцелој историји својој Српска Црква није доживљавала тако страхотну трагедију као данас са два душегубна раскола, створена за време патријарховања и епископствовања садашњег нашег епископата. И душу раздире питање: а наш епископат шта је учинио да их отклони да не дође до њих, шта чини да их нестане, те да поцепана риза Христова у Српској Цркви поново буде уцељена и народ Божји измирен и сједињен? Уместо црквеног мирења за једне и црквених канонских лековитих санкција за друге, он је прибегао самооправдању и сваљивању кривице на друге. А кроза све то врши се страшни покољ српских душа на радост непријатеља Божјих и наших.

Раскол у Српској Цркви? Гле смрт и пакао иду за овим расколом, и халапљиво прождиру српске душе. О, да гозбе демонске, гозбе антихристовске! по први пут приређене у хиљадугодишњој историји Српскога народа. Цинички су погажени Свети Догмати и Свети Канони Православне Цркве. О, греха, који се, по светим речима Светог Златоуста, ни мученичком крвљу опрати не може. „Ништа тако“, вели Свети Златоусти Учитељ васељене, „не разгневљаује Богакао цепање Цркве… Ни крв Мучеништва не може изгладити такав грех“ (ро 4.62,85). Кроз раскол натуткане су на Српски народ све апокалиптичке христоборске звери. „Поцрне сунце и небо“ над кукавним родом Српским. О, да невиђеног покоља српских душа, нарочито у Америци где се због раскола Срби: и свађају, и бију, а често и крв проливају.(Одговор на Анонимну дописницу)

 

САБОРИ И САБОРНОСТ

 

Шта је саборност? То је светост и љубав, света љубав Тројичног Божанства, продужена кроз живот богочовечанског тела Христовог — Цркве. Саборност Цркве саборност је светошћу и љубављу, и то божанском светошћу и божанском љубављу. Светост је кохезивна сила саборности. А светост живи и дела љубављу. Љубав пак, као свеза савршенства, све што је свето у чланова Цркве везује и спаја са једино светим: Тројичним Богом и Господом. Светост осећања и мисли одржава се љубављу, али исто тако и љубав осећања и мисли одржава се светошћу. Само света љубав и љубећа светост чувају саборност.

Сву истину и сву силу свете саборности богонадахнуто је осетио, видовито схватио и ненадмашно изразио Свети апостол Павле. По њему: живот у Цркви је живот са Светом Тројицом и са свима светима; човек се Духом Светим препорађа, Христос се вером усељује у срце човеково и човек се љубављу укорењује и утемељује у божанском животу; тако сједињен са свима светима човек се оспособљује да заједно са њима позна претежнију од знања љубав Христову и да се испуни сваком пуноћом Божјом – пан то плирома ту Теу (Еф. 3, 16-19). То значи: саборност се стиче и одржава живљењем у Светој Тројици „са свима светима“, јер у светима Бог обитава. Живљење „са свима светима“ испуњује човека сваком пуноћом Божјом. Саборно живљење са свима светима чини човека богоносцем. Испунити се Богом, то је циљ свете, православне саборности. А само светост и живот „са свима светима“ испуњује човека Богом. Православна саборност значи: мислити, осећати, живети „са свима светима“, што опет значи: сва питања решавати не сам него заједнички „са свима светима“. Основна одлика православне саборности је учествовање свих светих у свему црквеном. Она и није друго до непрекидно делање свих светих, свих векова у животу Цркве. Јер у Цркви нема прошлости већ је она једна непрекидна садашњост. Сва прошлост Цркве је увек присутна у свакој њеној садашњици. Једино у Цркви прошлост не умире већ је увек жива и бесмртна и делатна. И данас су савремени, и данас су бесмртни, и данас су чудесно делатни у Цркви: и свети апостоли, и свети мученици, и свети оци, и свети исповедници, и свети бесребрници, и свети испосници и сви свети. За свакога који има православно осећање саборности и данас су живи у Цркви, делују и чудотворе и Св. Златоуст, и Св. Атанасије, и Св. Никола, и Св. Сава, и сви свети уопште.

Не треба се заваравати: православна саборност се држи и одржава само светошћу свих светих. Православље је тиме православно, тиме силно и тиме свесилно. Сабор, макар на њему биле стотине епископа, ако није сабор „са свима светима“, није православан, јер није свет. Само живот „са свима светима“ оспособљује човека да стекне и позна претежнију од знања – љубав Христову, која освећује и просвећује човека. И опет, само љубав према Христу побуђује човека на живот у Христу и даје му силе да истраје у њему. Хришћани су позвани на исту светост какву има Господ Христос. Апостол Петар позива хришћане да буду свети у свему живљењу као и Христос (1. Петр. 1,15). Живот у светој саборности сједињује човека „са свима светима“ и уводи у јединство вере, молитве, благодати и љубави. Отпад од те светости је отпад од православне саборности./…/

Обратите пажњу на историјску чињеницу: света и апостолска саборност континуирају се кроз све свете васељенске и помесне саборе, почевши од светог Апостолског сабора у Јерусалиму. Највећа брига саборских отаца била је да одрже континуитет свете апостолске саборности. Зато су они и почињали свој рад тиме што су потврђивали одлуке претходних сабора. Од тога су полазили, тога се у раду држали, и тако свету саборност одржали. На тај начин оци су исповедали јединство вере и љубави са претходним оцима. Разуме се, са светима се општи једино светошћу и молитвом. Како ћете општити са светим оцима, како ћете бити једних мисли и једних осећања са њима, ако не светошћу осећања, живота и вере?

А данас, чиме је православна саборност – православна? Оним чиме је одувек била: светошћу Духа Светог, светих апостола, светих отаца, светих васељенских и помесних сабора. Православна саборност увек води себе и проверава себе светошћу светих апостола, светих отаца и светих васељенских сабора. Ако тога нема, зар је православна, зар апостолска, зар света? Сабор, макар на њему било врло много епископа, ако није испуњен духом свете апостолске саборности, није друго до обичан скуп људи, где се одлуке доносе надгласавањем. Само се при томе заборавља да се Дух Свети и свети оци, и њихове свете истине не могу надгласати. Сетите се Светог Атанасија Великог. Њега је Антиохијски сабор, на коме је било преко сто епископа, осудио. Па ипак, сва божанска истина православна била је са Светим Атанасијем, а не са самовољним и богоборним епископима-гласачима. Света, апостолска саборност Цркве била је у једном Светом Атанасију а не у стотини самоугодљивих епископа-гласача. Истина богочовечанске, еванђелске вере није у броју већ у сили и Духу Светом. Јачину и истинитост вере проверава бројем папизам, а Православље никад и довека. (О православној саборности)

 

КАКО ИЗЛЕЧИТИ РАСКОЛЕ

 

Као што сви знамо, тај кобни раскол је настао по питању суђења епископу Америчко-канадском Дионисију и око поделе Епархије Америчко-канадске. Тим поводом су се православна браћа Срби у Америци, и свештенство и народ, поцепали и расколили у два непријатељска табора, који се од тада до данас још увек гложе и суде. До тог трагичног по Српство раскола дошло је још пре саме пресуде о рашчињењу епископа Дионисија од стране Св. Архијерејског Сабора, и тај раскол још и данас траје. Из докумената и казивања очевидаца јасно је сваком непредубеђеном православном Србину да све скупа у том расколу и његовој позадини показује да његови узроци и разлози нису тако једноставни и једнострани, као што се то некима чинило или још увек чини. Свети Архијерејски Сабор и сам је констатовао (у својој Ускршњој посланици 1964.г.) да се „не памти да је икада у нашој светој Цркви један епископ рашчињен“. А наше је питање, којим се већ одавно питају многобројни православни и светосавски Срби на свим странама: да ли је онда само рашчињење једног епископа узрок тако трагичног раскола? Да ли је и овога пута до тога морало доћи и то тако да се у резултату добио овај и овакав погубни раскол и расцеп Српског Црквеног народа? Да ли се тај разлог могао избећи, кад је свима било јасно даће он користити само непријатељима Србиновим и непријатељима Светосавске Православне Цркве? А најважније од свих тих питања јесте питање овог историјског момента и часа. Зар није могуће да се на неки богомудри светоотачки и светосавски, а Богу угодни начин, тај раскол излечи и уклони управо сада после горког искуства, после судова, и при погодном расположењу многих српских синова с обе стране за узајамно покајање и помирење? /…/

Свети Оци Архијереји, ми православни хришћани смо истински следбеници Христа Спаситеља не тиме што имамо мање грехова од других људи и народа, него што имамо веру, покајање и смирење пред Христом Богочовеком, јединим Непогрешивим и Свебезгрешним. Ако ли Он буде гледао на безакоња наша, ко ће од нас људи опстати? – говорио је велики Пророк Божји Давид (Пс. 130,3), а за њим говорили су то, и поступали по томе, и сви Светитељи Божји, особито богомудри Оци и Пастири Цркве Христове. Зато су они тако правдољубиво и милостиво, богоугодно и човекољубиво руководили Црквом Божјом и повереним им душама људским. Знајући да спасење људи може бити остваривано и достизано само у јединству Цркве, у јединству Црквене благодати, мира и љубави, они су као мудри, „економи различите благодати Божје“ (1. Петр. 4, 10) тако мудро и спасоносно „економисали“ спасењем поверених им душа браће и деце своје, да су и у далеко тежим и сложенијим приликама и околностима бурног живота Православне Цркве у историји васпостављали и обнављали мир и помирење једноверне браће по Богу и пред Богом. Сетимо се само богомудрог помирљивог поступка светих Никејских Отаца на Првом Васељенском Сабору према епископу Мелитију Ликопољском и Мелитијанцима у Александрији; па поступка светог и Великог Атанасија према Источним епископима на Александријском Сабору 362. године; па поступка Четвртог Халкидонског Сабора према епископу Јувеналију Јерусалимском; па поступка Св. Патријарха Тарасија и Седмог Васељенског Сабора према многобројним епископима иконоборцима – између којих је еп.Григорије Неокесаријски био чак оптуживан за јавне прогоне, бијења и мучења православних иконопоштовалаца -, итд. итд. У свим тим, и многобројним другим ранијим и каснијим случајевима, које нећемо сада наводити, Свети Оци су богомудро и човекољубиво поступали мирољубиво, са једним јединим циљем: чувати јединство Цркве у вери, миру и љубави, ради спасења поверених им људи и народа. Код њих није било свадљивости и осветољубивости, злопамтљивог неопраштања и тражења сопствене правде, него „човекољубивије неке одлуке“, као што каже, на пример, пети канон Св. Првог Васељенског Сабора, који управо налаже да се на свакогодишњим – и чак два пута годишње, Саборима епископа душебрижнички расправља о црквеним проблемима и изналазе „човекољубивије неке одлуке“ (φιλανθροποτέραν ψήφον) о људима који су у раздору и одлучењу (ср. и Канон 12. истог Вас.Сабора). Знали Су добро богомудри Оци

Цркве да многе ствари црквеног живота, па и саме одлуке епископа, треба поново преиспитивати: „да ли нису неки услед малодушности (μικροψυχία =ускогрудости), или свадљивости (φιλονεικία) или неке сличне недобронамерности (αηδία) били искључени из општења“.

Све пак ово говорили су, и тако поступали, свети Епископи Цркве Божје не што нису веровали у непогрешивост Цркве Христа Богочовека, напротив, у питањима вере и догмата они су свагда били неотступни и непопустљиви чувари светог Апостолског Предања и, силом Духа Светога, непогрешиви тумачи његови. Међутим, Свети Оци су тако поступали што су као Епископи и Пастири Цркве Христове знали да се ради црквене користи, – а то може да буде само спасење људи у Цркви, у Христу – може преиспитати и „икономијски“ преиначити чак и правилно донета ранија одлука, а камоли одлуке које су дале повода или и изазвале веће немире и нереде него ред који су у почетку хтеле да заведу. То су управо Свети Оци и називали црквеном икономијом (εκκλησιαστική οικονομία), а исту називали „одличним и премудрим средством“ (Св. Кирил Александријски, Писмо 72) и „леком“ за болна места и ране на црквеном организму. Свагда, наравно, уз оно златно правило Св. Златоуста: Οικονουμητέον ένθα ου μη παρανομητέον – „Треба примењивати икономију тамо где то неће бити кршење закона“.³ А сигурно је, и јасно је, и људима и Анђелима да уједињење једноверне и једнокрвне браће наше у Америци није никакво „кршење закона“, него, напротив – спасење и исцељење и радост по Богу свих добронамерних људи, особито правих верујућих Срба хришћана.

Наша је нада и молитва Богу да ће такву добронамерност и смирену снисходљивост узимати и показати што скорије и Свети Архијерејски Сабор наше Свете Светосавске Цркве, као што ју је у једном моменту већ показао Свети Архијерејски Синод, и то својом одлуком број 634 и 723 од 10. марта 1967. године. Тога дана, заиста по надахнућу с више, Свети Архијерејски Синод дошао је до следећег „једнодушног и једногласног закључка: 1) Да смо као мајка Црква морално дужни и обавезни да том делу наше Цркве у САД и Канади пружимо помоћ да се извуче из ове тешке ситуације уопште а посебно код тамошњих грађанских судова; и 2) Свети Архијерејски Синод сматра као излаз да Свети Архијерејски Сабор повуче и стави ван снаге своју одлуку АСбр. 20 и 21/зап. 77 из 1963. године, о подели, односно стварању трију нових епархија од бивше Епархије Америчко-канадске. Тим поступком бивша Америчко-канадска епархија остала би и даље онаква каква је и била, са истим својим Уставом и у истим границама, које је и раније имала. Даље, Сабор би изабрао епископа за ту епархију, а даље би се поступало према постојећим законским и канонским прописима“. Затим Св. Архијерејски Синод мудро и хришћански смирено додаје: „Повлачење ове одлуке било би донекле можда за Свети Архијерејски Сабор непопуларно, јер се признаје једна учињена погрешка, али је боље признати погрешку и исправити се, па до истог циља доћи у своје време редовним путем, тј. поново тамо успоставити три епархије када се и ако се за то да предлог од Црквено-народног сабора Епархије Америчко-канадске, што је у овом случају требало да предходи. Истина, овим би се признала једна погрешка Светог Архијерејског Сабора, али погрешка административно-управна, али не погрешка догматска ни канонска, где Свети Архијерејски Сабор не би смео да погреши“.

 

СВИ СМО КРИВИ ЗА СВЕ

 

На крају, Преосвећени Оци Архијереји богоблагодатни, допустите ми мали узлет и излет у спасоносно царство Светоотачких благовести. Прва, која сву душу захвата јесте ова: „Сви смо криви за све“. Раскол је толики грех, да је и лични грех свакога од нас, и свенародни грех. На првом месту: мој лични грех. Јер да сам ја, Архимандрит Јустин, био бољи него што сам, и сви Православни Срби били бољи него што су, нас не би могао спопасти и заробити тако страшилан грех као што је раскол. Никада са земље Српске није узишао на небо већи грех него што је раскол. Он оптужује све нас и пред небом и пред земљом, и пред свима световима Божјим. Раскол, то је у историји Српскога рода највећи пакао српских душа. Пакао који смо ми створили. И зато ћемо за њега одговарати сви. А пре свију ја – многогрешни Јустин. То је прва половина ове светоотачке благовести. А друга половина је ово: За сваки грех – чудесно Еванђеље Спасово има лек. Има и за овај наш највећи српски грех. То је покајање. А оно? Оно може исцелити и ову нашу најстрашнију духовну болест: раскол. И спасти све душе свих нас. Само наложимо на себе подвиг покајања. Претворимо срца своја у покајничке сузарнике. И Благи Господ смиловаће се на нас, и избавити нас из овог душегубног пакла.

Зато: „Горе срца!“, ка Господу – срца, да нас свемилостиво ослободи овог самоубилачког ропства. Верујмо да ће нас Он услишити! Верујмо. Јер су Његова свеистинита божанска уста изрекла на нашу бесмртну радост и ову благовест: „Све што иштете у својој молитви, верујте даћете примити; и биће вам“ (Мк.1,24).

Не заборављајмо ни у сну ни на јави: над нама је Небеска Србија. Она несумњиво ових тринаест расколничких година тугује над нама, плаче и рида над ојађеном Земаљском Србијом, и моли се за нас. Нарочито наши дивни Светитељи, на челу са Светим Савом. О, тешко је расколом оболела Земаљска Србија, и постала самртни болесник. Ево, већ пуних тринаест година ми срамотимо Небеску Србију. Неопходно је нама, и најнеопходније: молити се њој да нас непрестано има у молитвама својим, и да не одврати лице своје од нас због страшних грехова наших. Престане ли она молити се за наше свенародно покајање, ми ћемо постати њен вечити срам, њена вечита туга, њен вечити вапај. И још замислимо: како ћемо изаћи пред лице Небеске Србије: пред лице Светога Саве, Светога Немање, Светога цара Лазара и осталих српских Светитеља, пред лице безбројних српских Мученика што вековима гинуше за Крст часни и веру Православну? На земљи ми смо расколом створили себи пакао, међусобни пакао. И ако се не ослободимо њега покајањем, он ће нас пратити и у онај свет. А то ће бити на радост само демонима и свима непријатељима Земаљске и Небеске Србије. Зато: „простим всја воскресенијем“ (=опростимо све Васкресењем) и васкрсном силом Васкрслога Господа васкрснимо себе из свих смрти, из свих грехова, из свих духовних гробова. Ми православни хришћани никад не заборављајмо еванђелску благовест: покајање је свелек и за сами свегрех. Притом сећајмо се и овог спасоносног наука Светих Отаца: „Самоиспитивање и самоосуда је почетак спасења“.

Опет и опет: Горе срца ка Свемилостивом Господу и Спаситељу! Будимо Његови, и од нас ће побећи сви греси, све смрти, сви демони. („О Америчком расколу“)

 

КО МОЖЕ ДА УКЛОНИ РАСКОЛ?

 

Пре свих нас позван је, и има богодане моћи, уклонити овај самоубилачки и србоубилачки раскол Свети Архијерејски Сабор Српске Православне Цркве, користећи спасоносно средство црквене икономије, и по угледу на Свете Оце и Светога Саву, проналазећи неко „човекољубивије решење“, по речима светог 5. Канона Првог Васељенског Сабора, то јест неко свецелисходно и свебогоугодно решење. Тако би се једино, уверени смо и ми и многи други Срби на обе стране, брзо васпоставило жељено јединство Православног народа Српског, народа Светосавског у Цркви Христовој Православној, тој јединој болници и лечилишту Србинове душе и свих њених личних и свенародних грехова.(„О Америчком расколу“)

 

ДА ЛИ ЦРКВА ТРЕБА ДА СЕ ДОДВОРАВА ВЛАСТИ

 

Богу се треба већма покоравати него људима“ (ДАп. 5,29). То је душа, то срце Православне Цркве; то њено Еванђеље, њено Свееванђеље. Она тиме живи, и ради тога живи. У томе је њена бесмртност и вечност; у томе њена непролазна свевредност. Покоравати се Богу већма него људима, – то је њено начело над начелима, светиња над светињама, мерило над мери лима.

То Свееванђеље је суштина свих Светих Догмата и свих Светих Канона Православне Цркве. Ту се не смеју, по цену свих цена, од стране Цркве чинити никакви уступци никаквим људима, никаквим властима, никаквим режимима, нити правити компромиси ни са људима ни са демонима.

„Покоравати се Богу већма него људима“, – то је устав Православне Цркве, њен вечни и неизменљиви Устав – Свеустав, њен вечни и неизменљиви Став – Свестав. То и први одговор њен првим гонитељима Цркве (ДАп.5,1742); а то њен одговор и свима гонитељима њеним кроза све векове, до Страшнога Суда. За Цркву је Бог увек на првом месту, а човек, а људи увек на другом месту. Људима се треба покоравати све док нису против Бога или Његовог закона. Но чим иступе против Бога или Његовог закона, Црква тада мора остајати уз Бога, и Његов закон и вољу отстојавати еванђелским средствима. Не ради ли тако, зар је Црква? и представници Цркве, не раде ли тако, зар су апостолски представници Цркве? Правдати се при томе такозваном црквеном икономијом није друго до прикривено издавати Бога и Цркву. Таква икономија је просто напросто – издајство Цркве Христове.

Власт је у начелу од Бога (Рм.13,1-6): и хијерархија вредности и хијерархија поретка је од Бога. Зато се у начелу треба покоравати власти као регулатору и као одржаваоцу тог богоданог и божанског поретка у свету. Иначе се пада и запада у безвлашће, у анархију.

Властима се треба покоравати све док одражавају божански поредак у свету, док су „слуге Божје“, и као слуге Божје. Покоравати се властима зато што као слуге Божје носе мач којим кажњавају зло а штите добро. Покоравати се властима зато што су слуге Божје „страх злим делима“, а не добрим. Но када су власти страх добрим делима, када власти гоне Божје добро, и Највеће Добро и Сведобро овога света – Господа Христа, и тиме Његову Цркву, онда је света и неизоставна дужност Цркве: светим еванђелским средствима одстојавати Господа Христа, Богочовека, и слободу којом нас Он ослободи (Гал.5,1). Никада се хришћанин не сме већма покоравати људима него Богу, нарочито људима који су против Бога истинога и против Његовог Еванђеља.

Такво је еванђелско, апостолско, светомученичко, светоотачко, православно учење о природи и вредности власти. Такво је свето и непогрешиво учење Православне Цркве Христове о томе, такво од почетка до сада, и од сада па кроза све векове векова. Сведоци тога? – Сви Свети Апостоли, сви Свети Оци, сви Свети Мученици и Новомученици. Сви су ови Светитељи живо оваплоћење и бесмртно оличење пресветог Свееванђеља Православне Цркве: „Богу се треба већма покоравати него људима“. Сваки се од њих свом душом, свим срцем, свом снагом, свим умом држао тог божанског Свееванђеља. И зато су сви и били мучени, злостављани и убијани од богоборачких властодржаца кроз векове.

А ми? Ми очигледно газимо ово Пресвето Свееванђеље. Наш садашњи епископат и не следи у томе Свете Оце, и на тај начин губи не само себе и своју душу, него и душе свих нас свега народа Божјег. Заклањамо ли се за другу заповест Спасовог Свееванђеља: „Подајте ћесарево ћесару, и Божије Богу“ (Мт.22,21), да би оправдали своје пагубно човекоугодништво, доказ је да ову заповест нисмо апостолски и светоотачки ни схватили ни разумели ни богочовечански у животу применили.

„Цару царево – Богу Божије“: То је еванђелска коегзистенција Цркве и државе, одређена и прописана самим безгрешним и свезнајућим Господом и Спаситељем Христом. Зато за Цркву неизменљиво и вечито обавезна. Цару: харач, новац, на њему лик царев (Мт.22,19-21). А Богу? – и душу и тело: јер на души и у души лик Божји, и на телу и у телу преко душе, јер тело живи боголиком душом и носилац је боголике душе. Све што је битно у човеку, и у души и у телу, све је Божје, и људи нису своји, већ увек и по свему творевина Божја и имовина Божја (1Кор. 6,19-20). Да, да, да: и душа и тело припадају Богу: – вечности, вечном животу: =Вечној Истини, Вечној Правди, Вечном Разуму, Вечном Смислу. Стога се Божје не сме жртвовати ради царевог. Првенство и ту увек припада Богу.

У Богочовеку и Његовом делу и телу – Цркви: Бог увек на првом месту, а човек на другом; увек се све решава Богом, а не човеком. То је Васељенске Цркве и свевредност и свемерило. Зато се сваком проблему Цркве приступа: „са страхом Божјим, вером и љубављу“. Црква је Богочовечански организам, па онда организација. Она – тело Богочовека: зато се у њој све мора прво гледати и видети и мерити Богом, па човеком; и онда човеком из Богочовека. Никада само човеком, никада „по човеку“. Стога: увек, увек, увек: „Богу се треба већма покоравати него човеку, него људима“. Када је то у питању, онда се и Првоврховном Апостолу Петру – „у очи противстаје“ (Гал.2, 11-14). Ту је у вечно неизменљивој важности богонадахнуто апостолско начело и метод делања Цркве: „Нађе за добро Дух Свети и ми“ (ДАп.15,28): прво Дух Свети па ми: ми иза Духа Светог и у Духу Светом и са Духом Светим. Увек вођени и руковођени духоносним Апостолима и духоносним Оцима.

„Богу Божје – цару царево“: – то је еванђелски принцип коегзистенције = сапостојања између Цркве и државе. Јасно је: Црква мора у сваком режиму, па и у безбожничком, наћи свој modus vivendi =начин живљења): али увек у духу и границама еванђелског принципа коегзистенције: „Богу Божије, цару царево“. Не мешати се у унутрашње ствари Цркве: не дирати њене вечне и свете еванђелске дужности и права. Или сапостојање Цркве и државе, или страдање Цркве од гонитеља, који одричу и гоне Бога и што је Божје, а намећи анти Бога и анти Божје. А све то под врховном контролом Свееванђеља: „Богу се већма покоравати него људима“. Ако тога нема, онда Цркви као једини еванђелски то modus vivendi остаје: страдати за Господа Христа, трпети, злопатити се, и тако се борити за основна права вере и савести и душе. А гонитељима апостолски одговорити: „Судите је ли право пред Богом да вас већма слушамо него ли Бога“ (ДАп.4,19)? Увек заувек ми заједно са свима богоносним Апостолима, и свима Светим Мученицима, и свима Светим Исповедницима, и свима Светим Оцима неустрашиво исповедамо и громогласно проповедамо вечно Свееванђеље Богочовека Господа Христа и Његовог Богочовечанског Тела – Цркве: „Богу се треба већма покоравати него ли људима“.

Преосвећени Оци, зашто смо постали зечји род? Где је слобода којом нас Господ Христос ослободи? (Гал.5,1): слобода од греха, слобода од смрти, слобода од зла, слобода и од самог творца зла – ђавола. Та Господом Христом ми смо јачи од свакога греха, од сваке смрти, од свакога зла, и од сваког ђавола. Горе имајмо срца! „Вера је наша победа која победи свет“ (1Јн. 5,3): и све у свету. А када је вером нашом Васкрсли Господ с нама, онда су с нама и све божанске силе Његове: с нама је свепобедна вера Његова, и љубав Његова, и благодат Његова, и све силе и врлине Његове. А када је Он – Бог с нама, ко ће на нас? Ко ће нас раставити од љубави Божје? невоља ли или туга? или гоњење? или глад? или голотиња? или страх? Или мач? Но у свему томе ми побеђујемо Оним Који нас је заволео. Јамачно знам да ни смрт, ни живот, ни анђели, ни поглаварства, ни силе, ни садашње, ни будуће, ни висина, ни дубина, ни друга каква твар не може нас раздвојити од љубави Божје, која је у Христу Исусу Господу нашем (Рм.8,31-39).

Сведоци су тога сви Светитељи Божји, од првог до последњег. Да споменемо само неколико њих. Ево као првог Светог Василија Великог, Епископа, Учитеља васељене, неустрашивог Исповедника.

На претње одузимањем имовине, прогонством и смрћу од стране царског намесника Модеста, Св. Василије Велики одговара: „Не можеш одузети имање од онога који ништа нема, осим ако су ти потребне моје вете хаљине и оно мало књига, што представља све моје имање. А прогонства се не плашим, … јер је сва земља Господња, на којој сам ја дошљак и пролазник. Мучења се такође не плашим…, јер смрт ће ме само брже приближити Богу, за Којег живим и Којему служим“. На чуђење царског намесника да му „ нико до сад није са таквом смелошћу одговарао“, Св.Василије додаје: „Није ти се, ваљда, још десило да се сретнеш са Епископом. Знај, намесниче, ми у свему осталоме понашамо се смирено и кротко, али када неко хоће да нам узме Бога и правду Његову, ми тада не гледамо ни на кога“. Најзад Модест рече: „Размисли до сутра, јер ћу те предати на погубљење“. – Свети Василије одговори: „Ја ћу и сутра бити исти, но желим да и ти останеш при својој речи“ (код Св. Григорија Богослова, РG t. 36, соl.5601).

Неустрашиви исповедник Истине, Учитељ васељене, Свети Јован Златоуст говори изасланицима царице Евдоксије: „Нека се љути царица колико хоће, но ја нећу престати да говорим истину. Јер боље ми је да разгневљујем људе него Бога; и кад бих људима угађао, ја не бих био слуга Христов“.

Многострадални Исповедник Православља, Свети Максим благовести: „ Ја не могу жалостити Бога ћутањем о ономе што је Бог заповедио да говорим и исповедам… Радо пристајем на све што ми цар нареди, ако то није противно Богу, и не шкоди вечном спасењу душе“ (PG t.90, соl.124 и 161).

Сунчани светилник Православља, Свети Јован Дамаскин громогласи: „Не припада царевима да постављају законе Цркви. Јер шта вели Божански Апостол: „Бог постави у Цркви прво Апостоле, друго Пророке, треће Пастире и Учитеље на усавршавање Цркве“ (1 Кор.12,28), а није рекао и цареве… Нама нису реч Божју проповедали цареви, него Апостоли и Пророци, Пастири и Учитељи… Царевима припада старање о цивилним стварима, а црквене ствари и поредак припадају Пастирима и Учитељима. Иначе ће, браћо, бити по среди разбојничка узурпација… Ми те, царе, слушамо у житејским стварима, у порезама и дажбинама и трговини, у ономе над чим ти имаш власт, а у стварима црквеног поретка ми имамо Пастире, који су нам говорили реч Божју и који су донели црквене законе и поредак. Нећемо да померамо вечне границе које су поставили Оци наши, него ћемо се држати Предања као што смо примили. Јер ако здање Цркве почнемо и у нечем малом рушити, онда ћемо постепено и све срушити“ (РG1.94, соl.1297).

Богозрачно сунце Православне Истине, херувимски ревнитељ Православне Вере, пресвето око Цркве, Свети Симеон Нови Богослов, игуман, у присуству многих великаша говори у очи своме надлежном епископу, патријарху Цариградском, који га је невина послао у прогонство и гони га подмукло и лукаво: „Пристани да нас учиш сагласно Светом Писму, следећи ранијим Светим Оцима, и ми ћемо те примити као равног Апостолима, и бићемо земља и прах под твојим светим ногама; и да будемо гажени тобом, сматраћемо то за посвећење, за хиротонију. И не само то, него ћемо твоја наређења испуњавати до смрти. Али ако ти нећеш да нас учиш тако како би нас побудио да се покоравамо твојим наредбама, … у том случају ми не можемо ништа друго рећи до оно што и ученици Христови: Већма се треба покоравати Богу него људима (ДАп.5,29)“ ((Βίος Συμεών τοΰ Νέου Θεολόγου од Никите Ститата, изд. Roma 1928).

Такав је став, такав пут, таква Истина Православне Цркве Христове од Светих Апостола до данас, и од данас па све до завршетка света земаљског. На рачун тог става, тог пута, те Истине, не смеју се правити ни уступци, ни компромиси, ни одступања. И то ни од кога, па ни од самог Васељенског Сабора, ако би се састао.(Одговор на анонимну дописницу)

 

СМЕЈУ ЛИ СЕ ПРАВИТИ ТРУЛИ КОМПРОМИСИ

 

На рачун народне душе не сме се правити компромис на са ким и ни са чим. Оно што је бесмртно и вечно у нашем народу јесте Светосавље. Оно не зна за „нагодбе“, за „златну средину“, за полуправду и полуистину. Оно зна само за целу-целцату, лазаревску, косовску, вечну Небеску Правду. Оно се бори за њу до краја самопожртвовања, до радосног самораспећа, зато је Крст часни најмилије оружје. Свети Кнез је на светом косовском жртвенику жртвовао себе и сав народ за Небеску Правду. Зато је Косово и постало непресушни извор наше народне философије и етике. Ту је све бесмртно и вечно, све свето и честито. Нашим народним сазнањем господари светосавски наук: ропство без Косова – гробница је из које се не васкрсава, пакао је из кога нема излаза. Ако се мора робовати, онда треба ући у то ропство кроз жртву за Небеску Правду. Јер у таквом ропству народна душа живи Небеском Правдом, страда за њу, али и васкрсава њоме из свих смрти у живот бесмртни и вечни.

Ако икоји народ зна шта значи „Страдање је крста добродетељ“, зна Српски народ. Јер се као нико борио „за Крст часни и Слободу златну“. У његовом сазнању Крст часни и Слобода златна сачињавају један истоветни појам, једну истоветну стварност, једну вечну вредност. Ми Срби знамо: златна се Слобода мора одстрадати часним Крстом. А часни Крст је символ и оружје, непобедно оружје Небеске Правде. На Косову се наша народна душа приволела Небеском Царству и његовим вечним вредностима, а одрекла свега ситног, таштег, пролазног.

„Срб је Христов – радује се смрти“. Ова авакумовска радост у страдању и жртвовању за Христову Небеску Правду јесте нешто специфично наше, српско. Та радост је главна стваралачка сила наше историје. Њоме стоји и њоме се изграђује и наша народна Црква, и наша народна држава, и наша народна култура.

Ко је у нас главни носилац и чувар светосавског, немањићког духа и косовске Небеске Правде? – Нема сумње: Српска Православна Црква, Светосавски народна. А у њој: њени првосвештеници и свештеници. Они су то само под једним условом: ако су путем светосавских подвига испунили и преобразили себе светосавским духом. Њихова је прва дужност: да буду носиоци, апостоли, пророци и мученици Небеске Правде и свих светосавских вредности. Нису ли то, онда су творци духовног Косова, на коме се издају највеће светиње нашег народа.

Који год прља, ниподоштава, уништава вечне светосавске вредности наше, припрема нашем народу духовно Косово. Погледајте, зар нема већ много духовних лешева на том Косову? А духовно Косово је најстрашније, несравњено страшније од Лазаревског, јер издаје и уништава наше народне светиње и свете идеале, без којих нема слободарског надахнућа, ни полета, ни јунаштва.

У нашој народној Цркви живе свим својим силама вечне светосавске вредности и света народна предања. Сваки прави Србин оличава собом, у малом, сву нашу народну историју: кроз њега живе, и из прошлости путују кроз садашњост у бу-дућност сви наши оци и праоци. Отуда је отаџбина, на првом месту, живо осећање духовне органске заједнице наше и јединства нашег са свима оцима кој и су већ у свету бесмртних духова.

Ко су наши духовни и морални вођи? Само људи светосавског, лазаревског, авакумовског духа. Нема ли тога духа у наших првосвештеника и свештеника, у наших државника и научника, у наших војсковођа и чиновника, – гле, обневидели су, оглувели су, залудели су. Куда то воде народ? Светосавски је прво од себе почети, прво себе препородити и преобразити вечном Небеском Правдом па онда друге учити правди. Ватра греје и светли самим тим што је ватра. Што више светосавске ватре широм земље наше, и свима ће нам бити топло и светло! А светосавске ватроноше су пре свих и ради свих првосвештеници и свештеници. Нема тужнијег и трагичнијег призора ни на земљи ни на небу од првосвештеника мраконоше и од свештеника мраконоше.

Светосавски је, лазаревски је, српски је: не плашити се новог Косова. Страшније је и од најстрашнијег за све наше бесмртне претке у оном свету и за све праве Србе у овом свету: упасти у ропство без новог Косова, без нове свенародне жртве за Небеску Правду, за Крст часни и Слободу златну. „Васкрсење не бива без смрти“, без смрти за нешто што је бесмртно и вечно. У нашем случају, то је светосавска, Небеска Правда. Радосно умирање за њу, залог је сигурног васкрсења из гроба најцрњег ропства. Само се из оне смрти васкрсава која бива – за Крст часни и Слободу златну.

Ово наше светосавско Еванђеље живи свом својом бесмртношћу у нашој народној Светосавској Цркви. На својим светосавским висинама она је увек народна, никад режимска, никад партијска, никад класна. Стога је она не само залог јединства, него и само јединство нашег народа у свима епохама његовог историског живота.

Речено је у Светом Еванђељу: „А у народа који верова беше једно срце и једна душа“ (ДАп. 4,32). Како тада, тако и сада: наша народна вера сједињује сва срца у једно срце – српско срце, спаја све душе у једну душу – српску душу. Таквој вери учи Светосавље. Она и остварује и чува истинско духовно јединство нашег народа. Светосавска вера је једино што је остајало непролазно и неуништиво у нашем народу кроз све његове историске мене и промене. У свима нашим тминама -то је једина светлост: у свима нашим смртима – то је једина бесмртност; у свима нашим мукама – то је једина утеха; у свима нашим тешкоћама – то је једини излаз.

Са свима прецима и са свима савременицима једно смо – светосавским духом. Што више тога духа има човек, то је и његово осећање јединства са целим народом јаче. А у томе осећање и радосна готовост да се живи и умре за народне светиње и идеале. Духовно јединство нашег народа је светосавска тековина и светосавски аманет. Да га чувају и очувају позвани су пре свих – првосвештеници и свештеници Светосавске Цркве. Њихова је главна дужност: да душу народну чувају и сачувају од свих смрти. Да у томе успеју, потребно је да они сами буду и остану светосавски бесмртници.

 

ДА ЛИ НАМ ЈЕ ПОТРЕБАН ЕКУМЕНИЗАМ

 

Једна и Једина Света Васељенска (καθολική =саборна) и Апостолска Црква Христова на небу и на земљи, јединствено небоземно Богочовечанско Тело, јесте Православна Црква Христова. Тако су нас непогрешиво научили и тако нам свеукупно предали: сви Свети Апостоли, Свети Оци, Свети Мученици, Свети Исповедници, Свети Новомученици, и сви Свети Васељенски и Помесни Сабори, а тако верује и сав Православни народ у васељени. Тако је веровао и тако нам предао Свети Сава Српски, равноапостолни Отац и бесмртни Патријарх Цркве наше. Подсећам само на његов светоотачки говор на Сабору у Жичи, када је Епископима, својим наследницима изложио и предао православну веру, Православну Цркву, њено Свето Предање, њене Саборе, њене Догмате, њене Каноне, сав њен Богочовечански Домострој, овим речима:

„Примамо све Свете Саборе по Божјој благодати, који су се сабирали у свако време и место ради објављивања Благочешћа (=Православља, праве вере, побожности)  и еванђелског живота, које прима Васељенска – Православна – Црква. Којих се пак одрекоше они Свети Оци, одричемо се и ми; и које проклеше, анатемисаше они, анатемишемо и ми. Јер многе јереси у разна времена и лета измисли ђаво и посеја у васељени многи кукољ зловерја кроз безаконе началнике јереси, који ђаволу служе, с циљем разорења и смућења праве вере, – које ми проклињемо и са њима оне који су измислили зле заповести, и гнушамо се сваке нечастиве јереси, а стремимо ка сваком Благочешћу (=правој вери, побожности) којему нас уче благословене слуге Божје: Пророци, Апостоли и Свети Оци, као што и сам Господ наш Исус Христос Син Божји рече“. — То „духовно учење“, то јест: вера Православна, продужује Свети Сава, „није игра нити безумље мисли човечијих, него света вера проповедана, на којој бише основане све свете истине о Христу Исусу Господу нашем, о коме Пророци Светим Духом Божјим прорекоше, Апостоли научише, Мученици исповедише, и сви Свети очуваше, и преподобни Оци беспрекорно сачуваше, као на несецивом крајеугаоном Камену Цркве – Христу основану“ (Живот Св.Саве од Доментијана).

Ето, ту свету веру Православну, ту свету Цркву Православну, о којој тако апостолски одлучно и светоотачки богомудро говори Свети Сава, почели су данас да издају многи православни Патријарси и Епископи и Пастири, а наследници Светога Саве, не само не предузимају ништа против тога, него чак и сарађују, и подржавају, и учествују у, авај! тешко је и рећи: разрушењу Цркве Божје, Стуба и Тврђаве Истине (1Тим.з,15). Те једине Свевредности рода човечјег у свима световима. Због тога узбуђене православне савести, обраћене Светим Оцима, и Светоме Сави, жеравично питају из савремене ужарене вавилонске пећи, и чекају ваш одговор о томе на делу.

Пре свега неизбежно је питање које мучи сваког савесног православца: Зашто је Београдска Патријаршија (никада нећу рећи: Српска Православна Црква) под Патријархом Германом ступила у јеретичко удружење, звано „Екуменски савет цркава“, које сачињавају неких 233 јереси? И још: Зашто се Патријарх Православне Српске Цркве примио председништва над тих 233 јереси? – Запрепашћена, рањена, ударена посред срца, православна савест вапије до неба, до изнад неба: О ужаса над ужасима! О стида над сваким стидом! Наследник Светих Апостола и Светих Отаца и Светога Саве — председник саборишта, у коме се на безброј начина одриче и сам догмат о Светој Тројици, па догмат о Једној, Светој, Саборној и Апостолској Цркви, па догмат о Богочовеку Господу Исусу, о Његовом Васкрсењу, о Његовој Пресветој Богомајци, о Св(етој) Евхаристији, о Светим Иконама, о Јерархији, итд. итд. итд.

Ево и другог питања из савремене ужарене вавилонске пећи: Шта сте учинили, Богом постављени стројитељи Цркве Христове, за заштиту Светог Православља од самоубилачке површности и издајнички неозбиљне делатности Цариградског Патријарха Атинагоре, који својим неопапистичким понашањем у речима и делима ево већ више од једне деценије саблажњава православне савести, одриче јединствену и свеспасоносну истинитост Православне Цркве и вере, признаје римске и друге јереси за равноправне са Истином, признаје римског Понтифекса-Максимуса са свом његовом демонски противцрквеном гордошћу, вратоломно ужурбано и површно припрема, по угледу на Ватикан, некакав свој такозвани „Велики Свеправославни Сабор“, не са основном еванђелском и свето-предањском темом спасења човека и света, него са чисто схоластичко-протестантском тематиком; и то припрема га у вавилонској кули савременог анархистичког и нихилистичког света, а без учешћа стварних православних исповедника, носиоца Православне вере, теологије, предања, црквености? И још многе друге безумне ствари папистички осионо ради у име Васељенског Православља, које данас не може слободно да заузме свој правилан став.

А наши најодговорнији црквени фактори, светосавски стражари Православља, да ли су се обазрели, и ослушнули, и видели какве реакције на све те његове душегубне игре са вером и Црквом бивају од стране православних широм света: Епископа, правих православних теолога, монаха, народа православног, а особито Светогорских самопрегорних подвижника? – Али, ни то још није све. Равнодушност наше светосавске Јерархије иде још даље, иако апокалиптичка неман и с друге стране удара на свету веру Православну. Шта је наша Јерархија учинила после јудинске одлуке Московске Патријаршије о интекомјунијуму с римокатолицима, донетој 16/29. децембра 1969. године насупрот свим Светим Догматима и Канонима Православне Цркве? Том нечувеном у историји Православне Цркве и њеног догматског Предања одлуком у заједничарењу у Светим Тајнама са јавним јеретицима васцело Богочовечанско тело Православља је дубоко рањено, сви Оци и Сабори поругани, Догмати и Канони Цркве погажени, Предање одбачено, Истина презрена, Црква Христова – Невеста Чиста поваљана у отровну каљугу јеретика. А ми, шта смо ми као Црква на све то учинили и шта предузели? Ништа. Не односе ли се с тога и на нас речи Св. Григорија Богослова: „Ћутањем се издаје Бог“ и Црква Божја (Migne patrologia graeca t. 35, соl. 1112).

Ако икада, у овом судбоносном случају, наши Епископи Богом постављени и првенствено позвани да чувају веру, дужни су били неизоставно заузети светоотачки исповеднички став одбране Православља од оних који њиме тргују и воде политику под паролом лажно назване „ љубави“ — јер постоји и лажно названа љубав, као што постоји и „лажно названи гносис“ – знање, разум: (1Тим.6,20). Нажалост, они нису тако поступили. Напротив, они и сами учествују, неки речима, неки делима и црквеним актима, а неки пасивним ставом у скрнављењу Истине и продаји јеретицима светиња Цркве Божије. Нису ли и они, следујући одлуци те исте Московске Патријаршије о признању тајне брака извршене од стране римокатоличког свештеника, и то исто играње са Светим Тајнама и благодаћу одлуком својом потврдили на седници Архијерејског Сабора пре неку годину? Нису ли још, насупрот изричитим Канонима Светих Апостола и Светих Отаца – Апост(олски) 45. и 64. Канон; Лаодикијски 32,33,34. и 37. Канон, молили се заједно са јеретичким великодостојницима и њихове „благослове“ примили по храмовима београдским кад су им они долазили у „братске посете“, или по њиховим зборницама кад су ишли њима? Нису ли неки наши богослови и професори, ваљда из незнања, проповедали и проповедају не Богочовечанско, саборно, истински икуменско Православље, него „екуменизам“ протестантског синкретизма и еклектизма, у коме од вере Отаца нема ни трага, већ сам бесплодни европски хуманизам и бесомучни европски антропоцентризам?

Ово кратко навођење само неких од суштинских проблема Цркве Христове, могло би бити далеко опширније благодарећи одговорности, или, боље рећи неодговорности неких наших најодговорнијих црквених људи. Но и ово до сад речено, довољно показује да они нису на путу Светих Отаца, не поштују Свете Саборе, него газе Свете Догмате и Свете Каноне, идући за лажним духовима противним Духу Божјем, Духу Христовом, Који Цркву Православну руководи и упућује на сваку истину (Јн.16,13). „О! како ме жалости, – да речем и ја са Светим Василијем Великим, – то што се напуштају Канони Светих Отаца и руши се тачност (ακρίβεια) црквена; и бојим се да ће таква равнодушност постепено довести до потпуног хаоса у стварима Цркве“ (Канон 89. св. Василија). При овоме сетимо се страшних речи Пророка Божјег: „Проклет био ко немарно ради дело Господње“ (Јерем.48,10). А ми то чинимо, и горе од тога. Зато је неопходније и од најнеопходнијег: да сви навијемо срца своја непрекидном молитвом и покајањем ка Господу, да по великој свемилости Својој не сручи на нас проклетства с неба са њиховим страхотама.

Немојмо се изговарати сентименталним и празним фразама о „времену“, о „духу времена“, или о „духу екуменизма“ који влада у свету, или о „ дијалогу љубави“ који тобож загрева срца наших савременика насупрот досадашњим „вековима мржње“, или другим сличним лицемерним фразама. Такав став је површан, и неистинит, и игнорантски, и лажан. Лажан је, јер уместо „љубави Истине“ (2Сол.2), уместо „истиновања у љубави“ (Еф.4,15), уместо љубави ка Истини Богочовечанској, протагонисти споменутих штурих фраза „ходе као незнабошци у празности ума свога“ (Еф.4,17) и даве се у мртвом мору европског лакомисленог човекопоклонства и човекоугађања. Резултат је тога? Не просвећивање заблуделих ван Цркве јеретика, и повратак ка „вери Истине“ (2 Сол. 2,13), већ општа индиферентност у вери и бљутави синкретизам. Тај став је и игнорантски и дрзак, јер одриче да су у прошлим вековима живота и рада Православне Цркве живели и делали Светитељи Божји, препуни љубави Божје и истинског човекољубља, те или оптужују Оце – Светитеље Божје, да су живели у мржњи, или себе сама истиче да има, тобож, већу љубав од Светитеља Божјих. Међутим светоотачко, и од Апостола наслеђено мерило љубави према људима и односа према јеретицима, потпуно је Богочовечанско, и богонадахнуто је изражено у следећим речима Св. Максима Исповедника: „ Ја не желим да се јеретици муче, нити се радујем њиховом злу, Боже сачувај! него се већма радујем и заједнички веселим њиховом обраћењу. Јер шта може вернима бити милије него да виде да се растурена чеда Божја саберу у једно (Јн.11,52). Ја нисам толико помахнитао да саветујем да се немилост цени више него човекољубље. Напротив, саветујем да треба са пажњом и искуством чинити и творити добро свима људима, и свима бити све како је коме потребно. Притом, једино желим и саветујем да јеретицима као јеретицима не треба помагати на подршку њиховог безумног веровања, него ту треба бити оштар и непомирљив. Јер ја не називам љубављу него човекомржњом и отпадањем од божанске љубави кад неко потпомаже јеретичку заблуду, на већу пропаст оних људи који се држе те заблуде“ (PG t.91, 465).

Нееванђелски је, душегубно је такође, изговарати се сличним понашањем других равнодушних Патријараха и Епископа данас. Јер, по речима Св. Отаца, нерад и немар и свако уопште грешење, особито о веру, ма колико имало саучесника, не постаје од тога мањом грешком. Немарност и равнодушност, незнање или издајство других никада не може бити изговор за Епископе – Апостолске наследнике у Цркви Христовој, постављене зато да чувају Истиниту веру и Цркву, којом се једино може спасти народ Божји и ући у Царство Божје. Знајмо и у сну и на јави да, по богомудрим и апостолским речима Посланице Источних Патријараха: „сам црквени народ јесте чувар православне вере и предања“ (Посланица 1848. год., §17). Немојмо да се деси да тај још верујући народ Божји једнога часа дође до тога да данашње Епископе не признаје више за носиоце и чуваре апостолско-светоотачке вере, како је то знао чинити православни народ много пута у својој крстоносној историји. У мутним и мртвим водама „екуменизма“, у које су неки од њих загазили, ретко се ко од православних одржао а да не почне тонути у јереси неправославља и злославља. Но знајмо за сва времена и на сву вечност: нико не може остати у Цркви Христовој Православној не држећи се благочестивог богочовечански саборног пута Светих Отаца и Исповедника Православља. Сетимо се еванђелског правила Светог Григорија Паламе, изреченог у писму Патријарху Антиохијском Игњатију 1345. године, када је овај одступио од православног учења: „Они који су од Цркве Христове, они су и од Истине; а они који нису од Истине, не припадају ни Цркви Христовој… Јер ми смо научили да Хришћанство меримо не по лицима, већ по истини и по тачности вере, (Συγγράμματα т.II, Солун 1966, стр.627). Ово, вековима испробано и свестрано потврђено православно правило Св. Григорија Паламе, јесте свагдашње правило Цркве Православне и Исповедника православних и народа Божјег православног од Светих Апостола до данас, па ће благодаћу Божјом и силом Божјом бити и од данас до века.

 

ТРЕБА ЛИ ДА БУДЕМО У СВЕТСКОМ САВЕТУ ЦРКАВА

 

Ваше Преосвештенство и Свети Оци Синодски, докле ћемо нашу Свету Православну Светосавску Цркву ропски понижавати нашим стравично несветопредањским односом према Екуменизму и такозваном Екуменском савету цркава? Стид спопада сваког искреног и на Светим Оцима васпитаног православца када чита да су православни учесници V Свеправославне конференције у Женеви (816. јуна 1968.Г.), у вези са учестовањем православних у раду „Светског савета цркава“ донели одлуку: „да се изрази опште сазнање Православне цркве да иста представља органски део Светског савета цркава“ (Гласник СПЦркве, бр.8, август 1968, страна 168).

Ова одлука је, по својој неправославности, апокалиптички језива. Зар је Православна Црква, – то пречисто Богочовечанско тело и организам Богочовека Христа -, морала бити тако чудовишно понижавана да њени представници, богослови, и чак јерарси, међу којима и српски, траже „органско“ учешће и укључење у Екуменски савет цркава, који на тај начин постаје неки нови црквени „организам“, нова Црква над црквама, чији су Православне и неправославне цркве само „делови“ („органски“ међусобно везани!?). – Авај, невиђеног издајства! Одбацујемо православну богочовечанску веру, ту органску везу са Богочовеком Господом Христом и Његовим пречистим Телом – Православном Црквом Светих Апостола и Отаца и Васељенских Сабора, и хоћемо да будемо „органски део“ јеретичког хуманистичког, човекопоклоничког удружења, које се састоји од 263 јереси. А свака је од њих по – духовна смрт. Као православни – ми смо „уди Христови“. Хоћемо ли дакле узети уде Христове и од њих начинити уде блуднице? Боже сачувај! (1 Кор. 6,15). А ми то чинимо кроз „органско“ сједињавање са Светским саветом цркава, који није ништа друго до повампирено незнабожачко човекопоклонство=идолопоклонство.

Крајње је време, Преосвећени Оци, да Православна Светосавска Црква наша, Црква Светих Апостола и Светих Отаца, Светих Исповедника, Мученика и Новомученика, престане да се меша црквено, јерархијски и молитвено-богослужбено са такозваним Екуменским саветом цркава, и да за увек откаже било какво учествовање у заједничким молитвама и богослужењима – која су у Православној Цркви сва органски повезана у једну целину и возглављена Светом Евхаристијом. И уопште у било каквим црквеним актима који носе у себи и изражавају јединствени и непоновљиви карактер Једне, Свете, Саборне и Апостолске Цркве Православне, увек Једне и Једине.

Не мешајући се црквено са јеретицима, били они груписани око Женеве или Рима, Црква наша Православна, у свему верна Светим Апостолима и Светим Оцима, неће се тиме одрећи хришћанског позива и еванђелског дуга: да пред савременим неправославним и неверним светом смирено али смело сведочи о Истини=Свеистини, о Богочовеку живом и истинитом, и о свеспасоносној и свепреображајној сили Православља. Христовођена, Црква ће наша преко својих богослова светоотачког духа и карактера свагда бити готова – на одговор свакоме који запита за нашу Наду (1Петр.3,15). А наша Нада сада и увек и кроза све векове и кроза све вечности јесте само једна и једина – Богочовек Исус Христос у свом Богочовечанском телу=Цркви Светих Апостола и Отаца. Православни богослови су дужни ићи не на „екуменске заједничке молитве“, него на богословске дијалоге у Истини и о Истини, као што су то кроз векове радили свети и богоносни Оци Цркве. Истина Православља и Правоверја јесте удео само оних који се спасавају (ср. 7. Канон II Васељенског Сабора). Свеистинита је благовест светог Апостола: спасење је у светињи Духа и вери Истине (2Сол. 2, 13). Богочовечанска је вера – “ вера Истине“; суштина је те вере Истина=Свеистина= =Богочовек Господ Христос; Богочовечанска је љубав – „љубав Истине“ (2Сол. 2, 10); суштина је те љубави Истина=Свеистина= =Богочовек Господ Христос. А та Вера и та Љубав су срце и савест Православне Цркве. Све то очувано је неокрњено и неунакажено једино у мученичком светоотачком Православљу, о чему су православни и позвани да неустрашиво сведоче пред Западом и његовим псевдоверама и псевдољубавима.(Одговор Светом Синоду)

 

ТРЕБА ЛИ СЕ ЗАЈЕДНО МОЛИТИ СА РИМОКАТОЛИЦИМА И ПРОТЕСТАНТИМА

Преосвећени Оци,

Свој став према јеретицима, – а јеретици су сви који су неправославни -, Црква Христова је једном за свагда одредила преко Светих Апостола и Светих Отаца; то јест преко светог Богочовечанског Предања, јединственог и неизменљивог. По томе ставу: православнима је забрањено свако молитвено општење и дружење са јеретицима. Јер, какав удео има правда с безакоњем? или какву заједницу има видело с тамом? или како се слаже Христос с Велијаром? или какав удео има верни с неверником? (2Кор.6,14-15). Светих Апостола Правило 45 наређује: „Епископ, или презвитер, или ђакон, који се са јеретицима само и молио буде, нека се одлучи; ако им пак допусти, као клирицима, да што раде, нека се свргне“.

Овај свети Канон Светих Апостола не одређује какво богослужење, него забрањује свако заједничко мољење, ма и појединачно (συνευξάμενος) са јеретицима. А на екуменским заједничким молитвама зар не долази и до нечег крупнијег и групнијег? Лаодикијског Сабора правило 32. наређује: „не треба од јеретика примати благослов (ευλογίας), јер је то пре безумље (άλογία) неголи благослов“. А на заједничким екуменским сусретима и самољењима (συμπροσευχή) зар не бива да благосиљају јеретици: римокатолички бискупи и фратри, протестантски пастори, па чак и жене?!

Ова, и сва, по овоме питању, остала правила Светих Апостола и Светих Отаца важила су не само за древна времена него она у пуној мери важе и за све нас, садашње православне хришћане. Важе несумњиво и за наш став према римокатолицима и протестантима. Јер римокатолицизам је многострука јерес, а о протестантизму и да не говоримо. Није ли још Свети Сава у његово време, пре седам и по векова, називао римокатолицизам “ латинска јерес“. А колико је од тада нових догамата папа измислио и „непогрешиво“ одогматио! Нема сумње, са догматом о непогрешивости папе римокатолицизам је постао свејерес. А многохваљени II Ватикански Концил ни у погледу те чудовишне свејереси ништа није изменио него ју је напротив, потврдио. Стога, ако смо православни, и желимо остати православни, онда став Светога Саве, Светог Марка Ефеског, Светог Козме Етолског, Светог Јована Кронштатског, и осталих светих Исповедника и Мученика и Новомученика Православне Цркве, мора бити и наш став према римокатолицима и протестантима, од којих ни једни ни други не верују правилно и православно у два основна догмата хришћанска: у Свету Тројицу и у Цркву.(Одговор Синоду)

 

РИМСКИ ПАПА И СРБИ

 

Божанско величанство и божанска неприкосновеност човечије личности јесу основна догма Христовог Еванђеља и Православља.

Што важи за Православље важи и за Светосавље. Јер Светосавље није друго до Православље, само у српском духу, у српској редакцији. Православље је душа нашег народа. Ко је ту душу дао Српству? – Свети Сава. Ми Срби знамо, Светосавље нас је учило и учи: сваки човек је као брат, јер сваки човек има лик Божји у својој души, и самим тим има вечну, божанску вредност, стога не треба ни једног човека сматрати за материјал, за средство, за алат. Сва наша историја није друго до борба за нашу народну душу, за њене вечне вредности. У тој многовековној борби нашег народа за народну душу, ко је наш главни војсковођа? – Несумњиво Свети Сава. Он је повео борбу за Православље, и води је непрекидно са нама кроз нас.

Та светосавска борба јесте, на првом месту, борба против свега што прља, унакажује и убија нашу народну душу. А душу убијају греси. Борба са гресима у нама и око нас јесте светосавска борба. „Боље ти је изгубити главу, него своју огрешити душу“, — то је Светосавско Еванђеље мајке Јевросиме. Јер сваки грех убија помало душе у човеку, а самим тим и у народу.

Борећи се против својих личних грехова, човек се бори за слободу и правду народне душе, бори се за њену бесмртност и вечност, бори се за њене непролазне вредност и Борба за српску, светосавску душу јесте бррба за божанско величанство нашег човека. Без тога наш човек нема вредности; без тога он је само пролазна, униформисана иловача. Чиме је Србин велики и славан? – Светим Савом.

Чиме је Свети Сава велики и славан? Господом Христом. Јер је вером у Господа Христа и животом у Христу Растко преобразио себе у Светог Саву, и постао највећи Светитељ и највећи Просветитељ рода Српског. А тиме постао непобедив духовни војсковођа нашег народа на свима бојиштима. Обучен у свеоружје Божје: у еванђелску истину и правду, у еванђелску љубав и смиреност, у еванђелску молитву и милост, у еванђелску веру и трпљење, он је из века у век водио наш народ из победе у победу. Срби су увек били непобедиви кад год су се светосавским оружјем борили за своју душу, за своју слободу и правду. Само вођени и предвођени Светим Савом, Срби су недавно однели победу над конкордатском немани. Победивши ову неман, Срби су победили главног непријатеља своје душе: црну интернационалу. Победивши пак црну интернационалу, они су тиме победили још две интернационале: црвену – комунистичку и жуту – капиталистичко-фашистичку. Јер, не треба се варати: папизам је отац и фашизма и комунизма, и свих покрета који желе да се човечанство уреди насилним средствима, механички.

Фашизам је идолатрија народа; комунизам је идолатрија класе. И један и други хоће да усреће човечанство мачем и огњем; и један и други изједначују грех са човеком, и због греха убијају човека. А знате ли ко их је томе научио? – Њихов рођени отац: папизам. Јер је средњевековни папизам то први пронашао и остварио кроз „свету“ Инквизицију: грешници су убијани због греха, јеретици су спаљивани због јереси, ad majorem Dei gloriam =за већу славу Божију, да би папе могле изградити свесветску папску државу. Јер треба бити правичан: папизам је гори и од фашизма и од комунизма, јер, док фашизам уништава своје противнике у име народа, а комунизам у име класе, дотле папизам уништава своје противнике у име кроткога и благога Господа Христа.

Срби су срцем осетили сву опасност која им прети од папистичке интернационале, и устали као један човек, вођени киме? — Другим Светим Савом: владиком Николајем. Он је апостолски неустрашиво, златоустовски убедљиво, светосавски мудро водио наш народ кроз борбу са конкордатском немани. И голоруки народ је однео победу над оружаним насиљем? Чиме? – Светосавским оружјем: православном вером, православном правдом, православном истином, православном ревношћу, православном неустрашивошћу, православном трпељивошћу. Благодарећи еванђељској делатности Владике Николаја, седмоврата Жича је у наше дане постала неосвојива и необорива тврђава Светосавља и Православља. Из ње, богомудри Владика Николај, као други Свети Сава, мудро крмани нашом народном душом водећи је Светосављем кроз буре и олује наше тужне и несрећне данашњице. Дела су његова уистини светосавска. Реците, зар је од дана Светог Саве Српски народ имао већег владику, већег просветитеља, већег апостола, већег исповедника, већег беседника, већег народњака, већег градитеља од Светог Владике Жичког Николаја? – Није, сигурно није, и по хиљаду пута: није.

Тврдећи ово, ја ни пајмање не преувеличавам значај Владике Николаја. Овако о њему мора мислити сваки прави Србин, светосавски Србин. Идућа поколења славиће га као што ми славимо Светог Саву. Шумадинци су најбољи Срби. Чиме? – Светосављем и Православљем. Без Светосавља, без Православља, шта су Срби ако не – леш до леша и мртвац до мртваца. Чиме ће Срби показати и доказати да су истински Срби? – Својом светосавском вером и светосавским животом. А то ће учинити, ако буду испуњавали аманет Светог Саве. У чему је тај аманет? Ево у чему: Гледајте на грешника као на болесника кога треба лечити од греха као од болести; никада не изједначујте грешника са грехом или злочинца са злочином; никада не убијајте грешника због греха; трудите се да у сваком човеку пронађете лик Божји, јер је то вечна вредност сваког човека, јер то сачињава божанско величанство сваког човека, јер је то оно ради чега треба волети и највећег грешника; а сврха свега: волите човека /и/ у греху његовом. Човек, човечанство се никад не може уредити и усрећити без Христа, поготову против Христа. Сви такви покушаји завршавају међусобним клањем, самоистребљењем и људождерством.

Испуњавајући овај аманет Светога Саве, ви ћете бити победиоци у свима борбама које водите за своју Православну, за своју Светосавску, за своју Српску душу. И тако ћете, витези Светосавља, стати у ред наших бесмртника, на чијем челу блиста наш непобедиви вођ – Свети Сава, чији лик краси наш најновији Свештеномученик – Патријарх Варнава.

 

ДА ЛИ СУ ЦРКВИ ПОТРЕБНЕ РЕФОРМЕ

 

Православна Црква је нешто толико свето, толико пречисто, толико надчовечанско и благодатно, да се свему што је црквено мора „со страхом Божјим и вјероју“ приступати, јер се приступа живом Господу Исусу. Хришћански Живот непрестано препоручује такав свештени, такав православни метод рада у Цркви, а неки, који веле да су православни и црквени, опијени опијумом житејских попеченија, вичу: гле, човека маштала; гле, човека мрачњака. И вику њихову оправдашс лакомислене жеље љихове. Када би Хришћански Живот таквим људима угађао, зар би Господу Христу служио?

Најтеже је радити у Православној Цркви, где је глава Цркве Сам Господ Исус, јер је Он у свему први и последњи, а не ми, а не ја, а не ти. Ако хоћеш да си православан, мораш сваку мисао своју, свако осећање своје, свако дело своје проверавати Господом Христом, мораш питати себе: шта Господ Христос мисли о овој мојој мисли, о овом мом осећању, о овом делу мом? Црква је најсложенији организам, у коме је све свештено и свето, све благодатно и богочовечно. Нема места у том пресветом Телу које можеш додирнути, а да не додирнеш Господа Христа, које можеш онаказити, а да не онаказиш Господа Христа; нема ништа што заболи, а да и Њега не заболи, а да Анђеле и Арханђеле не заболи, јер су и они свети чланови Свете Цркве. Ту нема границе између овога и онога света, између времена и вечности, Оваплаћени Бог ју је уклонио; горње постаје доњим, доње – горњим; људи и Анђели живе заједно, верују заједно, раде заједно, служе заједно: „сотвори со входом нашим входу Свјатих Ангелов бити, сослужашчих нам и сославословљашчих Твоју благост“.

Нарочито, ако си свештенослужитељ, сарадник си Анђела, зато си и позван да будеш чист као Анђео, узвишен као Анђео, бестрастан као Анђео. Хоћеш ли ти да путиш пут Анђелу Српске Цркве кроз прашуму данашњих дивљих нарави? Не, не можеш. Ти си позван не да водиш, већ да будеш вођен од Анђела; будеш ли вођен њиме, бићеш одведен у блажено Царство љубави Христове, и моћи ћеш и друге водити тамо „идјеже празднујушчих глас непрестаниј и неизреченнаја сладост зрјашчих Его лица доброту неизреченују“. Свештенослужитељ никад не треба да је сам, већ увек у множини: „са свима Светима“ (Еф. 3,18), увек ограђен Светим Анђелима: „огради нас свјатими Твоими Ангели“.

Многобројне идеологије намећу се данас свима; отимају се о човека, о сваког човека, и о православног. Но што их човек више слуша и прима, све је безидејнији, све смућенији, јер се осипа и расипа душа његова у разне идеје и идејице, и он никако не може да сабере себе и сав пође за Господом Христом. Као што жедан човек постаје све жеднији, ако пије слану воду, тако бива и са човеком који жели да мимо Христа утоли идејну жеђ духа свог. Многобројне модерне идеологије сабрале су се у ураган, који помамно дува на све што је Христово. Многи православни су тај ураган навратили у своје душе. Једина тврђава која може одолети том урагану јесте — Једина, Света, Саборна, Апостолска Црква. Њу Господ Христос – глава Цркве Духом Светим изражава кроз Свете Оце и Подвижнике, чува је и апологира. Она је света, зато се може усвојити једино светим животом; она је саборна, зато се може познати саборно, са свима Светима; подвижничка, зато се може научити једино путем подвига.

Хришћански Живот непрестано исповеда да Господ Христос Духом Светим кроз Свете Оце управља Црквом. Себе не проповедамо, већ Господа Христа кроз Свете Оце, зато Хришћански Живот не воле они који себе проповедају, који себе намећу место Светих Отаца, који вечно нормирају према временом. Позив је наш – мислити о ономе што је горе на небу, што је Христа Исуса (Кол.3,2; Флб.2,5). Центар нашег живота је горе (Флб.3,20), зашто га свим силама свлачити у наше блато доле? Зашто иглу ума свог проглашавати за осовину Цркве? Зашто цедити комарца ума свог, а камилу прождирати?

Релативизам нагло проширава границе свога царства; све је већи број вољних и невољних робова релативизма. Жудно се свака појава подводи под релативизам; Ајнштајнова теорија је само превод европског искуства на философско-научни језик. Систематски се прогони све што мирише на Апсолутно. У наивности својој неки покушавају да оно што је у свету једино Апсолутно, с правом Апсолутно, тј. Једину, Свету, Саборну и Апостолску Цркву – релативизирају, оплићају, разлију у мочварне плићаке смога рационализма. Хришћански Живот се бори против тог пагубног релативизирања и рационализирања Цркве, бори се за апсолутну Светост и Свештеност Цркве Православне; ми смо позвани да је употребљавамо, анатема – ако је злоупотребљавамо. Поклоници релативизма, робови рационализма свагда се уче, но никад не могу да дођу до познања истине (2Тим.3,7), јер је Истина надрелативна и надрационална. Када човек истински постане члан Цркве, одриче се (непотпуног, дефектног) човека, и усваја Богочовека. Онда престаје све што се човек зове; престаје основно (софистичко) начело свих релативизама и свих хуманизама: човек је мера свих бића и свих ствари, — и настаје хришћанско, православно начело: Богочовек је мера свих бића, свих ствари, свих теорија, свих покрета, свих идеологија, свих методика, свих учења (ср. 1Јн.4,1-3).

Има људи у нашој Цркви који о многим стварима телом мисле, и грозничаво предлажу себе за реформаторе Цркве. Они као да никада чули нису премудре речи Павлове: „телесно мудровање је непријатељство Богу“ (Рм.8,7). Желе да у уско тело ухвате сву Истину, а она се измиче, јер није од човека, јер је васељенска (=саборна) и вечна, јер је са сваке стране бескрајна и бесконачна. Хришћански Живот не престаје наглашавати да у Цркви најбоље мисле Свети Оци, јер Духом Светим мисле, јер благодаћу мисле, јер „ум Христов имају“ (1.Кор.2,16). Људи, чији је дух опијен телом, предлажу ум свој место ума Христовог, место саборног, васељенског ума Цркве Православне. А кад Христа кроз Свете Оце проповедате, онда помамно полазе у јуначки бој против Хришћанског Живота, и употребљавају као оружје: разјарено халакање, анонимне клевете, таљигашке изразе. Уредништво неће никад одговарати на тако неначелне, несвештеничке и клеветничке написе, јер не жели да Хришћански Живот своди на таљигашки часопис. Против таквих написа Уредништво једном за свагда иставља блажено и благословено Христово оружје: „Блажени јесте јегда поносјат вам и ижденут и рекут свјак зол глагол на ви лажушче мене ради“ (Мт.5,11:   Блажени сте када вас срамоте и прогоне и лажући говоре против вас свакојаке рђаве речи, због Мене).

Реформизам је у моди; постао је страст нашег поратног доба; убризгавају серум реформизма у сваку организацију; неки покушавају и у свештени, благодатни, Богочовечански Христов организам. И чуде се, што већ Црква рије у бунилу реформизма. А не осећају да је модерни реформизам за Православну Цркву што и деформизам. Црква се Православна не може реформирати средствима ванцрквеним, нецрквеним и противцрквеним. Она има свој Пут, своју Истину, свој Живот: „Ја сам Пут и Истина и Живот“ (Јн.14,6). То говори Он – једини Свет, једини Безгрешан; ко си ти да Безгрешног поправљаш? Хришћански Живот стоји на православном гледишту када тврди да нам је у Светитељима показан православни пут за преображај и личности и друштва: реформирај најпре себе благодаћу Духа Светог, а Господ ће сам кроз тебе друге реформирати. Зато што смо одступили од наших незаменљивих православних Светих Отаца и Подвижника, заразили смо се кожним, корним западњачким реформизмима, који глачају тело човечије, који стварају окречене ходеће гробове, а трубе као да реформирају човека ка највишем типу човека. Заборавили смо заповест коју не треба никад заборављати: „Не саображавајте се овоме веку, него се преобразите обновљењем ума свога, да би сте могли окушати (=искуством познати) које је добра и угодна и савршена воља Божја“ (Рм.12,2,). „Браћо, чувајте се да вас ко не зароби философијом и празном преваром, по казивању човечијему, постихијама света, а не по Христу“ (Кол.2,8). ( Из предраног часописа „Хришћаски ћивот“ )

 

КАКО ТРПЕТИ КАДА ТЕ ГОНЕ ( САВЕТИ ОЦА ЈУСТИНА ИЗ ДОБА КАД ЈЕ ОН, ЗБОГ ИСТИНЕ, ПРЕ РАТА БИО ГОЊЕН )

 

Христов је пут једини пут на коме нема раскрсница. Не на крају, већ на самом почетку пута сусрећу вас Истина и Живот, и прате на целом путу до његовог бескрајног краја. Тај пут Христов чува се у Православној цркви Духом Светим кроз свете оце. Православна црква је тиме Света, тиме Истинита, тиме једина права Христова Црква. —

Уређујући Хришћански живот ја сам то заступао, тo проповедао, то наглашавао. А они пронађоше да је Православље у опасности од — мене, и бацише ме у Призрен, где нема штампарије, где је тешко дочути вести, па макар у ушима имао по два радија. Рекоше ми да мој „Уреднички сто“ погађа многе. Потреба је Српске цркве да Хришћански живот буде угушен. Зато ме треба бацити што даље, у најзабаченије место, да бих што мање чуо, што мање видео, и – што мање писао. Идеално би било да своја чула редукујем на — ниједно, и да заборавим азбуку.

Ако сам ја Јона на броду Српске цркве, баците ме у море, само нек се утиша бура, само нек се брод спасе. А мене ће можда гостољубиви кит неки примити у утробу своју, и кад затреба избацити на обалу. — Ако је потреба Српске цркве да ме нестане, онда, ево, ја вам се јавно исповедам: пристајем да ме распнете само да наша Црква процвета светоотачким, светосавским подвизима и добродетељима. Вама је потребан „козел отпушченија“; изабрали сте мене, нека се молитва ваша узнесе као кад измирне пред Сладчајшим Господом.

Гоне ме и мисле да Богу службу чине. Да ли су сва њихова богослужења тако богоугодна и Богу мила? Човек човека гони – мољац мољца гони. Шта је страшно у томе? Ништа, али је много комично. Знате ли шта би за мене било истински страшно у овом свету? Ево шта: када би неко сатанским чудом неким избрисао из мрачне историје човечанства пресветли Лик Христов, када би из свих душа изгладио сећање на Њега, када би Га бесповратно протерао са наше планете, тако протерао да ни трага о Њему не остане, да Га нико никад не помене као да Га никад било није ни на небу ни на земљи, онда би за мене настао страх и ужас, онда би тело моје постало лудница за душу моју, а сва историја човечанства — воденица Сатане, која непрестано меље душе и тела људска, и храни ненасите немани и чудовишна привиђења. — А све дотле — добро дошло свако страдање незаменљивог Господа ради! Наоштрише гњев свој као мач, задају ми ране, али ране које исцељују. Што више страдања туткају на веру моју, она се све дубље зарива у срце моје. Можда су мислили: побећи ће смела вера његова из срца његовог гоњена страдањима и вијана невољама. Плету мрежу души мојој; но зар не знају да је душа моја, као и свачија, постала по образу Божјем, а не од рибе, да би је могли ухватити у своју мрежу? За хришћанина страдања су чистилиште; и још — пролеће за душу његову, и освежење и подмлађење./…/

Зар је збиља Хришћански живот камен саблазни у Српској цркви? Зар је збиља он – опасност за Православље? Да се не би[сте] грубо огрешили о Истину, задржите се само на неким чињеницама: Хришћански живот је први, ако се не варам и једини, одлучно устао против опасних неправославних новачења која је такозвани „Свеправославни конгрес цариградски“ хтео да наметне Православној цркви. Није ли и наш Св. арх[ијерејски] сабор заузео такво исто држање? У питању промене календара Хришћански живот је заступао канонско гледиште, на које је затим стао и Св. арх[ијерејски] сабор. Није ли Хришћански живот и у питању другог свештеничког брака стајао на канонском становништву, које је затим и Св. арх[ијерејски] сабор санкционисао, разуме се, независно од Хришћанског живота? Није ли Хришћански живот без околишења нападао аутономистичке тенденције појединих покрајинских цркава?

У тој борби за Православље, за православну идеологију и методику, морао је пасти покоји млаз светоотачке светлости на неправославне тежње, мисли и дела неких чланова вишег и нижег клира. И они су потајно и лукаво почели око имена мог плести мреже од интрига и денунцијација, и подземним путевима радити против мене. Но ја сам светоотачким путем право ишао православној Истини Христовој, и никад нисам људима угађао, јер кад бих још људима угађао, онда не бих био ни последњи слуга Христов. Нема ниједног реда, ниједне речи коју сам написао из пакости или мржње; чини ми се да и највећи моји непријатељи морају у себи признати да све што сам писао у Хришћанском животу, писао сам из ревности за Православље и из љубави према Господу Христу. Ево, пристајем да за сваку реч – не, за свако слово које сам написао, а нема у себи кап православне ревности и варницу љубави, одтамнујем по годину дана у овом и у оном свету. Невидљиви мото за сваки мој напис била је озбиљна Спаситељева опомена: Кажем вам да ће за сваку празну реч коју реку, људи дати одговор у дан суда. Јер ћеш се својим речима оправдати, и својим ћеш се речима осудити (Мт. 12,36-37). Сваку своју мисао проверавао сам свеотоотачком провером и мерио апостолском мером. Ако није тако, покажите ми који је то мој напис у Хришћанском животу, који нема те ознаке на себи. Тиме ли некима постадох непријатељ истину им светоотачку говорећи? Ја сам још непрестано убеђен да се само усвајањем светототачке идеологије и подвижничког схватања Православља може оживети наше замрло, наше парализовано осећање црквености. Зато сам се трудио да Хришћански живот што више светоотачких кандила упали у мрклој ноћи нашег црквеног сазнања и живота. А што је та светлост обасјала многе наше пукотине и недостатке, светлост нам није крива, већ ми сами. Као совуљаге, ненавикнуте на светлост, ми смо преплашени закрештали када је млаз светлости светоотачке пао на нас.

Ја верујем да се сваки човек за то рађа, и за то долази на свет да сведочи Истину. Јер се зато родио, и за то дошао на свет Господ Христос, а сви смо ми саздани по образу Вечне Истине, по образу Господа Христа. Ја себе не проповедам, већ Господа Исуса, Његов пут, Његову Истину, Његов Живот. Е да ли сам друго Еванђеље проповедао? Докажите ми -проклет био ја и анђео мој! Гонећи ме, они су спустили секиру на корен зла у Српској цркви. О да би га сасвим ишчупали! Не било дана у који рекоше: роди се зло; био тај дан поноћ, иза које нема зоре! — Ја знам Коме верујем, ја знам Коме служим, и све људске интриге само су пљувачке које неразумни управљају на Сунце моје, и оне морају пасти на њих. Увек сам говорио од сувишка срца. Хтели би да ућутим, али — могу ли не говорити оно што осећам вером, и што сазнајем вером? Верујем, зато и говорим (ср. 2. Кор. 4, 13). Јер се срцем верује за правду, а устима се исповеда за спасење (Рм. 10,10).

Не волим човекопоклонство ни у каквом издању, јер је свако човекопоклонство, на крају крајева, идолопоклонство. Хиљаду душа да имам, и свака душа по хиљаду тела, све би х] их принео на жртву всесожења за тријумф Православља у нашој Цркви. Али осећам да нисам рођен да душа моја буде прљава потковица на копити галопирајућег коња ничијих амбиција и интрига./…/

Уређујући Хришћански живот ишао сам Истини најкраћим путем; нисам гледао ко је ко, зато сам изазвао odium theologicum против себе. Држао сам се светог савета апостоловог: ко зна добро чинити а не чини, грех му је (Јак. 4, 17). Продужите ту мисао, она ће гласити: ко зна добро казати а не каже, грех му је. А ко сам ја да светог апостола поправљам? Ја нећу да имам своје мисли, већ Христове, већ апостолове, већ светоотачке, јер је природа духа човекова таква да човек залуди остајући при мислима својим, затварајући се у мисли своје, и не пуштајући да Дух Божји уђе у њих (ср. Рм. 1, 21). Мисао човекова има вредности бесмртне и вечне само ако постане богомисао, а осећање — само ако постане богоосећање. А они би хтели да мисли моје затворе у загушљиву тамницу својих жеља, и да речи моје и чула душе моје баце у глуви бездан. Идем посред оних који дишу пламеном и хране се жеравицом несвештеног гњева; размишљам, и трне дух мој; стежем раселине срца свог, да се не распадне од ужаса шта све људи раде ad majorem Christi gloriam. Узавре, провре земља христоборском неправдом, а Истина је никла из срца Христовог. Да, само из срца Христовог. Клизав је пут којим иду душе њихове; отклизаће се у бездан, где не допире ни мисао Божја. Загнојила им душа од неправде, срце им је пуно живих рана. Јесте ли озбиљно мислили о страшном бићу што се човек зове? Зар није човек – буре од иловаче, изнутра пуно не вина, већ крви и гноја? Круже гавранске душе око имена мог, сашаптавају се злурадо и намигују међу собом: зла ствар дође на њега, легао је, неће више устати! — Оглувели злобом, они не чују благе речи Утешитеља благог: Тешко вама када стану сви добро говорити за вама, јер су тако чинили и лажним пророцима оцеви њихови (Лк. 6, 26).(Apologia de via mea)

 

КАКО МИСИОНАРИТИ ДАНАС

Богочовечанска средства нису друго до богочовечански подвизи. Њих с успехом могу примењивати само богочовечански, христоносни подвижници. Богочовечански подвизи су међу собом у органској вези. Један из другог ниче; један другог допуњује.

Први међу подвизима је подвиг вере. Кроз њега треба проносити народну душу; предати је Христу без резерве и компромиса, удубити је до богочовечанских дубина, проширити је до богочовечанских ширина, узвисити је до богочовечанских висина. Треба изградити у народу осећање да је Христова вера – подвиг наднационални, васељенски, тројични, и да веровати у Христа значи: служити Христу и само Христу кроз све догађаје живота свог.

Други је: богочовечански подвиг молитве и поста. Тај подвиг треба учинити методом живота нашег православног народа, треба га учинити душом душе народне, јер су молитва и пост свемоћна средства, христодана средства за очишћење од сваке нечистоте не само личности, већ и друштва, и народа, и човечанства, за очишћење наше народне душе од наших нечистота и грехова (Мт. 17,19-21; Лк.9,17-29). Треба омолитвити душу народну православном молитвеношћу. Молитва и пост треба да бивају не само за једног, не само за народ, већ за све и сва: за пријатеље и непријатеље, за оне који нас гоне и убијају, јер се тиме хришћани одликују од незнабожаца (Мт.5,44-45).

Трећи је: богочовечански подвиг љубави. Та љубав нема граница; не пита: ко је достојан, а ко недостојан? већ љуби све и сва: љуби пријатеље и непријатеље, љуби грешнике и злочинце, али не љуби њихове грехе и злочине; благосиља оне који је куну, као сунце обасјава и зле и добре (Мт.5, 45-46). Ту богочовечанску љубав треба неговати у народу, јер се том васељенскошћу хришћанска љубав одликује од других самозваних и условних љубави: фарисејске, хуманистичке, алтруистичке, националне, животињске. Љубав Христова је увек – свељубав. Та се љубав стиче молитвом, јер је она дар Христов. И православно срце се са усхићењем моли: Господе свељубави, дај ми љубав Твоју за све и сва.

Четврти је подвиг: богочовечански подвиг кротости и смирености. Само кротак срцем укроћује бурна и дивља срца; само смирен срцем – смирава охоле и горде душе. Показивати кротост према свима људима дужност је сваког правог хришћанина (Тит.2,2). Треба душу народну укроћавати кротошћу Христовом; треба сваког учити молитви: Кротки Господе, укроти дивљу душу моју. – Господ је смирио себе највећом смиреношћу: оваплотио се, постао човек. Јеси ли Христов оваплоти себе у бол сваког болног, у тугу сваког тужног, у страдање сваког страдалника, у патњу сваке животиње и птице. Смири себе ниже свих: буди свима све, али Христом и по Христу. Кад си сам моли се: Смирени Господе смири ме Твојом смиреношћу.

Пети је: богочовечански подвиг трпљења и свемилости. Трпети зло, не враћати зло за зло; свемилостиво опраштати увреде, клевете, ране. Христово је, осећати се стално као распет у свету; бити гоњен од света, пљуван и поруган. Свет не трпи Христоносце, као што ни Христа трпео није. Хришћански је: не само радосно подносити страдање, већ и свемилостиво опраштати онима који нам причињавају страдање, свемилостиво се за њих Богу молити, као Господ Исус и анђeолики Стефан. Зато се помолимо: Дуготрпљиви Господе, дај ми долготерпјеније, великодушије и кротост.

Мисија наше Цркве: богочовечанске подвиге учинити методом народног живота; душу народну изаткати од христоликих врлина. У томе је спасење душе од света, и од свих душегубних, људождерских, безбожних покрета и организација у овом свету. И данас само ти православни подвизи сваку душу могу учинити светом, само они могу душу нашег народа учинити светом. Јер је богочовечански циљ вечан и непромењив, и средства су му вечна и непромењива, јер је Христос и јуче и данас онај исти и вавек (Јевр. 13,8).

 

ЦРКВА И ИНТЕЛЕКТУАЛЦИ

 

Зар су у прашуму зарасли сви путеви између наше интелигенције и Цркве? Зар су све артерије покидане; зар ниједна од њих више не везује срце Цркве са срцем њиховим? Сваки нехат, сваки нерад, сваки испад, сваки грех званичних представника Цркве кида по артерију; а сви греси скупа – нису ли покидали све артерије? И они се осећају осамљени, напуштени у пожарној пустињи живота, и никаква артерија да им у спарушено срце спусти коју кап живих сокова Вечности. Изгрувани нерешљивим проблемима које нико не може решити без Христа, они жедно траже трајнији смисао животу, смисао непролазни, неуцрвљиви. И ако им Црква не покаже Христа, коме ћемо ићи ми, словенски очајници? Зар наш измучени словенски очајник, страсни боготражитељ – да остане без Бога, у беспутној прашуми европских противречности? И то нашом кривицом. Пријатељу, разбуди сва срца у себи, и реци: да, нашом кривицом. Јесмо ли ми помрачење Бога и Христа? Изгледа да јесмо. А зар не знате да за словенско очајање, када у боготражењу сиђе на последње дно, као што је у Достојевског и Николаја Велимировића, постоји само једна дилема: или – вера у чудесног, православног, неонакаженог Христа, или – самоубиство. Јер је Он – Бог сваке утехе, и зато – Бог словенских очајника. Само обесловењени Словени, оплићани рационализмом, механизирани механичком европском културом, као слепе ларве могу животарити у тескобној чаури тела свог.

Док наша интелигенција лута хранећи се отпатцима европске културе, док се у њено сасушено срце убризгава серум атеизма, индиферентизма, масонства, дотле ми, представници Цркве, прелазимо из дремежа у дремеж, из сна у сан, из наркозе у наркозу. Најамници се пријатеље с вуцима, јер им овце нису своје. И краду им душе, и краду им срца, а чиме ћемо откупити једну украдену душу, када вреди више него сва сазвежђа, више него сви светови горњи и доњи?

Индиферентизам који иде до окамењене неосетљивости за све што је надчулно, атеизам који иде до страсне вере у неверје, црквоборство које иде до дивљег Христоборства – пустоше душу наше интелигенције. Ко је томе посредно или непосредно највише крив? – На првом месту ми, званични представници Цркве. Нашу интелигенцију ствара наша школа. А крајеугаони камен данашње школе није ли атеизам? њен дух – није ли систематско ратовање против Цркве? У њој је наука о Богу сведена на минимум, да би се ваљда добило више времена за науку о бубашвабама и рододендронима, о крволочним Џингис-ханима и троглодитским подвизима. Систематски поступно, а понекад и анархистички безобзирно, потискује се из школе дух Христов. Закони о школи се стварају и усвајају, и озакоњују, а наш Архијерејски Сабор – да ли је постојао у то време? да ли га је заболела душа за судбину многих поколења која ће кроз атеистички настројену школу, и душу изгубити? да ли га је узмучила савест што ће на дан Суда дати одговор за сваку од тих душа, коју су могли спасти, а нису учинили што су могли учинити да је спасу? Зашто се двадесет и три митроносне главе (=Епископа) нису узбудиле и узбуниле, када се школски закон стварао, усвајао, озакоњавао? зашто се нису узбуниле до колективне оставке, до апела на народ? зашто нису, ако треба, и босоноги, и гоњени, светосавски смело пошли кроз народ да му објасне да им долази школа без Бога, људи без Бога, а то ће рећи: људи без душе? зашто нису апостолски озбиљно питали народ: пристаје ли на такву школу? – Ја држим у одговору „за то“ скрива се неревност, нехат, индиферентизам. За павловску веру нема немогућег, јер све може у Христу Исусу Који јој моћи даје (ср. Флб. 3, 13); за јовановску љубав нема страха, јер савршена љубав изгони сваки страх, и страх од људи, и страх од демона (ср. 1 Јн.4,18). (Наша интелигенција и наша Црква)

 

ШТА БОГОТРАЖИТЕЉ ОЧЕКУЈЕ ОД ЦРКВЕ?

Разбуђен за Христа Словенин осећа да је Христос недомислива Личност, зато хоће благодатну мистику, да њоме осети онај свет, да осети нерве који га везују за небо и за све горње светове. Загледа ли човек у себе, у жилице свога бића, видеће да су многе од њих покидане, а неке га још везују за небо. И по тим умреженим у небо жилицама спуштају се у душу његову тајне горњих светова. Ако Црква сасвим не веже човека са оним светом, ако овај свет не приближи оном, ако их не здружи, ако их не сједини, зар је испунила завет свој? Она је у овом свету из онога света, да би нас упознала са оним светом, да би изгладила противречности између овог и оног света, да би испунила раселине, премостила провалије. Чудно се ткиво тка на разбоју између неба и земље. Свештеници, ви сте главни ткачи, – да ли паучину уткивате? Зар се може човек пењати у небо по паучини, по концу од паучине?

 

КАКВИ ТРЕБА ДА БУДУ СВЕШТЕНИЦИ?

 

Свештенослужитељ треба најпре себе да преради, да би могао прерађивати друге; треба најпре душу своју да украси красотом Духа Светога, да би могао при богослужењу зрачити том красотом; треба најпре себе да оживи Христом, да би могао друге оживљавати; треба најпре себе да омолитви, да би могао друге побуђивати на молитву; треба најпре сам да стекне осећање и сазнање да је Света Литургија уметност над уметностима, да би могао постати иницијатор уметности небеске наовој помраченој звезди; треба најпре да пожаром вере запали себе, да би могао и друге вером палити. Ледом се не пали ништа, а најмање вера. Светим животом стиче се свето знање; свето искуство претходи познању светих Истина; познању Христа претходи живот у Христу. „Треба најпре себе очистити, па онда друге, – учи Св. Григорије Богослов; најпре себе опремудрити, па онда друге учити мудрости; најпре сам постати светлост, па онда друге просветљавати; најпре себе приближити Богу, па онда друге приближавати; најпре себе учинити светим, па онда друге учити светости“.

СВЕТИ ЈУСТИНЕ ЋЕЛИЈСКИ, МОЛИ БОГА ЗА НАС!