Слободан Антонић: Од Достојевског до Николе Пашића: Чији је руски Истанбул

„Да би остварила своју мисију, Русија мора да овлада Константинопољем, јер је тај град центар истока“, уверен је био Достојевски, док је Пашић говорио о „словенској империји“, с руским царем на челу – „у престоници древне Византије“

Већ сам писао о двовековним сновима Руса да ослободе хришћански Цариград (овде). Сада ћу нешто да кажем о спору Достојевског с Данилевским око тога ко треба да влада Цариградом пошто га заузме руска војска – Словени или Руси. А рећи ћу нешто и томе шта је Никола Пашић мислио о тој идеји.

Достојевског и Данилевског споменуо је, усред рата на Украјини, и Владимир Путин, и то у истом говору (овде). Путин је најпре, осуђујући (нео)либерални нихилизам, цитирао Достојевског: „Пошавши од неограничене слободе завршио је у неограниченом деспотизму“. (Зли дуси II, хiii, 313) А на Данилевског се позвао као на мислиоца који је разумео да постоји плурализам цивилизација, због чега напредак човечанства не може ићи само једном линијом, већ му се мора допустити да се развија „у свим правцима“ (овде 103).

Данилевски је, да подсетим, словенску цивилизацију видео као другачију од Запада (овде 72), тврдећи да ће се она развити у правцу (кон)федерације, а коју ће чинити: 1. сви словенски народи (Источни, Западни и Јужни Словени); 2. сви европски православни народи (Грци, Румуни, Грузини и други несловенски православци Руског царства); 3. Мађари (јер су се сувише дубоко уклинили у Словене) (овде 301-2).

Зашто је ова (кон)федерација историјска нужност? Зато што је, сматра Данилевски, она једини начин да се Словени заштите од западњачке асимилације – од Европе „германско-романске“, код које је „најплеменитија германска раса англосаксонска“ (овде 68). (Кон)федерација је и једини начин да се православци одбране од католичког прозелитизма и протестантске дехристијанизације (254-5).

Најзначајнија раскрсница путева

Хегемон ове (кон)федерације, по Данилевском, биће Русија (299), а њено средиште Цариград – „престоница не Русије, већ целог словенског света“ (298). Ако је Јерусалим „пупак земље“, онда „на земаљској кугли нема места које би се по свом централном положају могло поредити с Константинопољем“ (284), јер је реч о „најзначајнијој раскрсници путева на земаљској кугли“ (290).

Међутим, Цариград – како га види Данилевски – неће припадати Русији, већ ће бити посебан (кон)федерални дистрикт (302). Главни град Русије не треба да се премешта у Цариград – „престоница која не само да се не налази у центру, већ је чак и ван државне територије, не може а да не створи збрку“ (297). Без обзира што је у то време (1869) престоница Руског царства био Петербург, пише Данилевски, природни главни град Русије је Москва, и то тако треба и да остане (297).

Данас нам је помало чудна помисао да се може рехристијанизовати (оправославити или ословенити) Истанбул – који има више од 15 милиона становника и мање од два одсто хришћана. Али, у доба Данилевског, Цариград је имао 750.000 житеља (овде), од којих су 40 одсто њих били хришћани (само Грка је било 25 посто; овде).

Зато су Руси сањали ослобођење хришћанског Цариграда. А тада то и није био само сан. У Руско-турском рату 1828-1829. руска војска је прошла Бугарску и већ „била пред вратима Константинопаља“ (овде 53). Цариград тад није узет само због незаинтересованости Николаја I (исто). И после победе над Мађарима (1848), Русија је лако и без озбиљнијег отпора могла да продужи до Босфора. Опет Николај није хтео да се окористи приликом (исто). Зато је Данилевски сневао да ће трећи пут Русија урадити посао до краја: „Каквим одушевљењем би испунио наша срца сјај крста на куполи Свете Софије који бисмо ми сами поставили!“, писао је  Данилевски (298).

Русија и Европа

А с којим правом би Цариград био војно одузет Османском царству? Православно-словенска (кон)федерација, сматра Данилевски, била би својеврсно „Источно римско царство словенске националности“ (250), а тиме истинска наследница Источног римског царства (289; 297; 313), – значи, по историјском праву.

Достојевски се у много чему слагао с Данилевским – чију је књигу Русија и Европа оцењивао као „изванредну“ (овде 369). Али, Достојевски је одбијао помисао да Цариград треба препустити заједничкој управи словенско-православних народа.

Да, треба тежити „јединству свих Словена под окриљем Русије“ (овде 209), као и „свих осталих православних народа – били они Словени, Грци или ма који други“, пише Достојевски (овде 212). Западна Европа је дехристијанизована и атеизована, а „лик Христов сачувао се у свој светлости своје чистоте једино у православљу. С Истока ће одјекнути нова реч свету“, „и та ће реч, може бити, поново спасити људе у Европи. У томе је мисија Истока и у томе се за Русију налази суштина Источног питања“ (овде 372).

„Русија, заједно са својим народом и предвођена Царем својим“, пише Достојевски, „осећа дубоко у себи да је она наследница велике Христове идеје, она осећа да се заповести православља у њој претварају у велико дело“ (овде 372). Руски најближи савезници су православни Словени, а када они, под вођством Русије, буду створили савез независних држава, „биће то прави тријумф Христове истине, која се чува на Истоку, право ново уздизање крста Христовога и последња реч православља“ (овде 212). „Таквом савезу би једном касније могли да приступе и неправославни европски Словени, јер би схватили да општесловенско јединство, под покровитељством Русије, само учвршћује сваком од њих националну  независност“ (исто).

А „да би остварила своју мисију, Русија мора да овлада Константинопољем, јер је тај град центар истока“, уверен је Достојевски (овде 372). „Раније или касније, Константинопољ – мора бити наш“, узвикује он, „Златни Рог и Константинопољ – све ће то бити наше“! (овде 210).

Историјска нужност

Достојевски је убеђен да је, једноставно, историјска нужност да Руси владају Цариградом, „али не због освајања и због примене силе“ – „то ће доћи само по себи, баш зато што је томе дошло време“, пише Достојевски јуна 1876. (овде 210). „Што се то није и раније догодило, било је само зато што томе није било време“, додаје он.

Рецимо, Петар Велики је, сматра Достојевски, уместо да се пробија на Балтик и гради Петербург, могао да узме Цариград. Али, Петра би окружили Грци, „задивили би га, погодивши му слабу страну“, „политички би освојили Русију, повукли би је азијатским путем“ – и то не би било добро (овде 210).

Напросто, „Петар не би могао а да не пресели престоницу Русије у освојени Цариград“, размишља Достојевски, а „то би било погибљено – јер Цариград није у Русији и не би ни могао да постане Русија“ (истакао Д.). И тако, верује он, док би јужна престоница царства под крошњама поморанџи тонула у сплеткарења, Рус, још сиров и неизграђен, „остао би усамљен на свом мрачном, снегом покривеном северу, служећи само као материјал обновљеном Цариграду и, можда, на крају, не би уопште сматрао потребним да га следи“ (овде 211).

Међутим, након век и по послепетровског развоја и националне самоизградње, закључује Достојевски (1876), „сада Цариград може да буде наш – али не као престоница Русије“ (овде 211). „Он исто тако не може да буде ни престоница уједињеног словенства“, додаје писац, јер би се словенство без Русије „истрошило у борби с Грцима“. „Сами пак Грци сада никако не могу да буду једини наследници Константинопоља: немогуће је њима препустити тако значајну тачку земљине кугле“, пошто се Грци сами никако не би могли одбранити од Германа/Англосаксонаца (исто).

А „у име каквог моралног права би Русија могла да захтева Константинопољ?“, размишља Достојевски. И одговара: „Као предводница православља, као његова заштитница и чуварка“, „стварна и једина заштитница православља и свих народа који исповедају православље“ – „то би требало да буде разумљиво чак и самим Грцима“ (овде 211).

Задатак и мисија

Током Руско-турског рата 1877-1878, Достојевски пише – пошто су Руси успешно прешли Дунав и надирали ка Цариграду (новембар 1877): „Никада до сада није било за нас погоднијег момента (а неће га ни бити) за освајање Константинопоља, као што је овај садашњи моменат“! (овде 374). „Константинопољ мора бити наш, морамо га освојити ми, Руси, ми га морамо освојити од Турака“ и „он мора остати заувек наш. Он мора припадати једино нама и само ми можемо владати над њим“! – кликће тада Достојевски (овде 370; његова истицања).

Истина, каже Достојевски, када освојимо Цариград, „ми можемо дозволити учешће у управи и другим Словенима, свима којима ми то будемо хтели“. „Али“, објашњава даље он, „то неће бити нека федерална управа заједно са другим Словенима, над овим градом“ (овде 370). Он одбацује идеју Данилевског о „федералној управи над Константинопољем, у којој би учествовали разни мали народи“, пошто би се „сви ти мали народи само свађали у Константинопољу око превласти и утицаја у њему“ (исто). Достојевски ту изгледа мисли првенствено на Бугаре и Србе, пошто одмах затим каже: „Грци ће их подбадати на свађу“, а и „западни Словени ће им завидети што они владају том дивном тачком Ервопе и земљине кугле“ (исто).

Да, „Грци ће љубоморно гледати на нову словенску управу у Константинопољу, они ће мрзети Словене“, пише Достојевски (овде 371). Међутим, Грци се не би тако лако усудили да роваре против „Русије која би владала над Константинопољем, са силом коју има у рукама“, не само због њене „очевидне силе“, већ и због тога што би „Русија стајала на стражи слободе свих источних народа“ (исто). Због тога, „једина сила која делује као фактор јединства је – Русија“ (овде 372).

Уопште, „уједињење Словена на федералним основама неће скоро наступити – дотле ћете причекати још сто година“, процењује Достојевски (овде 370). А до тог доба, „једино ће Русија владати над Константинопољем и његовом ближом околином, једнако као и Босфором са морским пролазима и она ће у њему држати војску, ратна појачања, флоту – и тако мора бити још задуго, веома дуго још“! (исто). „А то што ће  Русија заузети још сада Константинопољ“, пише Достојевски новембра 1877, „то је њен задатак, у томе је њена мисија – јер осим словенског проблема Русија има и друге проблеме пред собом као што је источно питање, и то питање може да реши једино у Константинопољу“ (исто).

Достојевски верује да је коначно сазрело време у ком Русија узимањем Цариграда неће изгубити себе. „Управо је Русији сада, па чак и корисно, да за извесно време заборави на свој Петроград и да се позабави на истоку. (…) Константинопољ је центар источног света, а духовни центар тога света и његова глава – јесте Русија“ (овде 371).

Величанствена слика

Какав је био став Николе Пашића према идеји словенске (кон)федерације, са седиштем у Цариграду? Књига Данилевског преведена је на српски већ 1872. – само три године после руског издања – и била је веома добро позната Пашићу (овде 273-4; овде 81; овде 413). Он је 1885. успоставио непосредну везу с словенофилима Петрограда, да би 1887. написао Министарству иностраних дела Русије:

„Наше политичко ‘вјерују’ јесте: свесловенски савез под заштитом и руководством императора и Цара руског – приближно тако (…) како је показао у својој књизи бесмртни руски писац Данилевски. Ето у чему је наше ‘вјерују’,чему ми тежимо и у чему нас подржава читав српски народ“ (нав. овде 82).

„То је сукус друштвене и политичке философије Николе Пашића“, тврди Латинка Перовић, „коју – упркос слома руског царства (1917. – С. А.), не напушта до краја живота“ (овде 414). У контакту с Русима Пашић непрестано говори о „словенској империји“, с руским царем на челу – „у престоници древне Византије“! (исто).

Какво би место требало да има Србија у тој (кон)федерацији? У истом писму из 1887, Пашић каже: „Јавља се величанствена слика, на којој ће моћна и велика Русија сакупљати око себе своје, од ње отргнуте варварском руком, млађе сестре – загрлиће их и окружити својом чврстом заштитом и снажним мачем (…). Ми не скривамо да бисмо желели да видимо Србију на тој будућој слици како стоји одмах иза Русије!“ (нав. овде 83).

Зашто је онда Пашић стварао Југославију? Стари лисац је добро проценио Хрвате, што се види из његовог списа Слога Србо-Хрвата (1889-1891).

• „Дух језуитско-католички није нигде јачи него у ова два народа словенска (код Пољака и Хрвата – С. А.), и тај дух изгризао је душу славенску тако да је остало само тело и говор а срце је везано успоменама и традицијама, који су супротни и православљу и Словенству“ (овде 65)
• „Српски народ и хрватски народ, сада како стоје, нису два тако блиска народа као што се чини на први поглед (…) кад би та два народа већ била у једној држави довели би је брзо до пропасти у тренуцима када би се захтевала њихова слога у одбрани њихове заједнице. Дух, васпитање и нарави готово свију Хрвата с којима сам имао и имам, додира некако је противан духу, васпитању и нарави српског народа. (…) Славенство тражи преваспитавање хрватске интелигенције, тражи да ради оно што захтева дух слоге, што годи православљу или га бар не слаби“ (96-97).
• „Но да се разумемо. Ми не тражимо да мењате веру. Ми тражимо да измените дух хрватски којим сте задахнути Ватиканом и идејама апостолских ћесара, заједницом круне мађарске“ (65).

Међутим, Пашић је био део нараштаја српске интелигенције чије су обе главне струје – и она, условно речено, еврофилска и она, условно речено словенофилска (балканофилска) – навијале за стварање Југославије.

Уједињено словенство

Еврофили, које одлично описује Петар Пијановић у књизи Српски културни круг 1900-1918, били су опчињени идејом југославизма – од „првосвештеника (…) културне идеологије југословенства“ Јована Скерлића (245; 249), преко Јована Цвијића, Павла и Богдана Поповића, Александра Белића, до Надежде Петровић, Стевана Мокрањца и Паје Јовановића, а средишна културна установа превођења српске у југословенску идеју био је Српски књижевни гласник (340). Еврофили су веровали да ће се у новој, заједничкој држави брзо развити и нови идентитет, по француском моделу политичке нације, који ће три племена лако стопити у један народ (259; 304; 311, и даље).

Словенофили, које пак одлично описује Владимир Димитријевић у књизи  Југословенски месијанизам, а које су звали још и „балканофилима“, „аутохтонистима“, „народњацима“, „неохуманистима“ – од Божидара Кнежевића, преко Милоша Ђурића, Ксеније Атанасијевић, Душана Николајевића, Вл. Дворниковића, Вл. Вујића, Вл. Велмар-Јанковића, до Николаја Велимировића, Јустина Поповића и Драгише Васића – веровали су да ће „јужнословенство“ и „балканство“, „као израз наше посебности“, али и као „верност према посланству словенских народа“ који треба да подмладе уморну Европу, отпочети процес обнове истинске европске културе (51; 54; 93).

Тако је српски нараштај из 1918, руковођен сновима о обједињавању Словена и њиховој посебној историјској (европској) мисији – мада сад више без Русије као хегемона, и без Константинопоља као престонице – кренуо у авантуру заједничке државе Јужних Словена. Али, ниједна словенска (кон)федерација није се до данас одржала – СССР, Чехословачка и Југославија су разбијене, а Савезна држава Русије и Белорусије још је у повоју.

А можда је збиља уједињено словенство (баш као и обједињено православље) могуће, како је веровао Данилевски, само с Русијом као предводницом, и с Цариградом као престоницом?

Или су пак ти пројекти данас, интелектуално и политички, дефинитивно мртви? Ко зна…