Владимир Умељић: ИЗ ДОБРО ОБАВЕШТЕНИХ ИЗВОРА…

(ХИПЕРСОНИЧНИ ЕКСПЕРТИ, ПРАЋКЕ И КОПРИВА)

 

Сјај и беда медијских извештавања у „плуралистичком крајолику“ немачке јавности од почетка трагичне кризе у Украјини скоро дневно намећу посматрачу питање – има ли краја, постоје ли границе управо безочног потцењивања основног здравог разума „свесног грађанина“ (= медијског конзумента) од стране стваралаца јавног мњења?

Сигурно, оно чувено Гебелсово питање у предвечерје нацистичког пораза: „Хоћете ли тотални рат?!“ може се у овом тренутку очекивати само од владајуће мајданске клике Володимира Зеленског и његових бандеровских неонациста, јер су они као својевремено и Хитлерова убилачка камарила свесни да ће са ратним поразом доћи и њихов крај.

Запад, међутим, не снабдева само кијевски режим оружјем и покушава да одржи ратни пожар све док и последњи Украјинац не сагори у њему, већ одавно води и тотални медијски рат, дакле свим средствима – од (вербалног) хиперсоничног оружја, преко праћки па до шамарања копривом.

 

Хиперсонични експерти су, наравно, висока војна лица и како им не поклонити веру када они заиста не нуде некакве куварске рецепте, већ дубоко стручне анализе из свог домена (Т-ОНЛИНЕ, 10.06.2023.):

„Још драматичније не може да буде!“ (генерал Донрезе); „Од тога се Путин не може опоравити!“ (војни историчар Бефор); „За Путина то значи колапс!“ (војни експерт Којп).

А сада, када је почела одавно најављивана украјинска офанзива, која ће Русију коначно бацити на колена и натерати је да моли за мировне преговоре па макар под версајским условима (капитулације), није чудо да се за реч јавља један аустријски пуковник.

То је нормално, када се човек подсети на славну, победничку војну традицију Аустрије, као и на чињеницу њене осамдесетогодишње војне неутралности, од краја Другог светског рата до данас.

Из тих разлога, биће, пуковник Рајснер се не либи ни да уведе праћке у игру:

„Разуме се да већ има извештаја о украјинским успесима, док су руски извештаји само претерани (…) Упркос томе, слике које поседујемо, указују на сигнификантне украјинске губитке (…) Но песимизам није на месту, историја ратовања је пуна примера при којима је Давид ратовао против Голијата.

Понекад је довољан један једини чин, да један каплар нпр. заузме један мост или пробије једно минско поље. Тада може да настане динамика, при којој шта више долази до панике у редовима и надмоћног непријатеља (…) Украјина преноси борбу на руску територију и апсолутно егостички је да је Запад због тога критикује (…) Ту влада принцип: „Циљ оправдава средство!“

Шта, међутим, понудити медијским конзументима када и каменчићи за праћку постану ретки, неделотворни? Тја, ту је онда добра стара коприва, којом се дају делити шамари, па и по цену да се и сопствени прсти опеку и заспу пликовима.

Тада се појављују наслови као: „Владимир Путин није никада био некакав супер-шпијун, већ само „потрчко“ у редовима КГБ-а!“ (Натан Рејнолдс, Бизнис инсајдер, 11. јуни 2023.):

„Како показује истраживање немачког магазина „Шпигел“, руски председник Владимир Путин никада није био елитни совјетски шпијун, кајквим га је свет до сада сматрао!

Највећи део његове активности се исцрпљивао у баналном бирократском, канцеларијском послу, нпр. у испитивању захтве западнонемачке родбине да посети своје у Источној Немачкој, итд.

Како је редакцији потврдио и Хорст Јених, један бивши сарадник источнонемачке тајне службе „Штази“ у Дрездену, Путин није био ништа друго, већ само један мали „потрчко.“

И при томе је Владимир Путин и ноторни лажов, како је за РФЛ/РЛ 2015. потврдио један бивши КГБ-официр и данас оштри критичар руског режима. Олег Калугин, јер „Путин није био потпуковник, већ само мајор!“

Е ако то не даје дакле наду у неминовну победу кијевског режима и у тријумф западне „међународне заједнице истих вредности“, шта друго? Јер шта је један мали „потрчко“ већ само у поређењу са једним драмским уметником у Кијеву, Зеленским, иза кога стоји професионални сценарио, перфектна костимографија, безмерна финансијска средства и пребогат арсенал оружја?

У чијем случају је једино питање, да ли ће пре добити холивудски Оскар или Нобелову награду за мир. Мада тешко да ће га за тако нешто предложити било ко од његових несрећних земљака, који управо доживљавају највећу трагедију од времена Другог светског рата.

Но добро, али зар је чудно да тај аматер Путин разара Северни ток, јер руски олигарси не желе више да извозе нафту на Запад и да удружење руских произвођача алкохолних пића диже у ваздух брану на Дњепру, да би смањило доток воде руском становништву на Криму и тако их натерало да троше више вотке?

Ово последње се, наравно, није појавило у немачким медијима, али ко зна шта ће будућност донети.

Но не може се избећи одређено разумевање за немачке (и све западне) медијске конзументе, који су свакодневно изложени оваквим јављањима, до грла и преко тога засути оваквим информацијама („informational overkill“), када се њихова русофобија устаљује и чак расте.

Шта би они и на основу чега требало да другачије мисле?

Горко је сазнање да за све то управо трагично (и непитано) плаћају превасходно Украјинци, мада свакако и Руси, као и да ово крајње поларизујуће и систематско спаљиваље свих мостова између делова једног јединог света, који се све више удаљују један од другог, не обећава ништа добро за будућност човечанства.

Но можда ће „независни и неутрални“ западни медији, као и сви њихови експерти са својим хиперсоничним, праћкашким и копривним вербалним алатом и за то пронаћи адекватно решење.

Сасвим у смислу врлог аустријског пуковника: „Циљ оправдава средство!“