Дарко Ђого: Мешина посвета Хиландару

Рукопис је ћирилични: читак, лежеран и лијеп. Господски, као и све у вези са тим човјеком. Посриједи је латинично издање „Дервиша и смрти“ (тада су постојала само таква – непостојање ћириличних ће сам писац навести као један од разлога прекида сарадње са сарајевском „Свјетлошћу“ у писму из августа 1974). Посвета је кратка али садржајна: „Српској царској лаври – Манастиру Хиландару Београд 12. XII 1975. Меша Селимовић“.

Тако је библиотека наше вјечности, бескрајни ток српске писмености и словесности, задобила један од највећих романа српске књижевности ХХ вијека. „Дервиш и смрт“ су ставили у библиотеку српске с(а)вијести и душе, тамо гдје монах и данас осваја бесмртност. А по свему му је тамо одувијек било мјесто.

У нашој науци о књижевности одавно је одговорено на питање зашто је Меша Селимовић српски писац.

У доба када су се радзјељивале књижевности по границама република које су већ тада биле пројектоване да постану „државе“, Меша Селимовић је сам саопштио своје припадање „нацији и књижевности Вука, Матавуља, Стевана Сремца, Борисава Станковића, Петра Кочића, Иве Андрића“ у завјештању упућеном САНУ (пред сам крај свога живота поновиће тај став у писму НОЛИТ-у: „Ја не бих могао наћи никакве разлоге да ишта мијењам у свом личном књижевном идентитету. Сматрам за своје уставно право, као грађанин и писац, да припадам српској нацији и српској књижевности“).

Околности таквог Мешиног опредјељења понешто објашњава она Михизова аналогија са Андрићем и антологијска реченица: „Одувијек сам био Србин а од 1941. сам знао и зашто.“

Можда је најпотреснији детаљ Мешиног себепоимања она храброст да се јасно укаже на поријекло од дробњачких Вујевића, да се казивање познато многим нашим муслиманским породицама освијести без потребе да се од учињеног побјегне у негацију и конфабулацију, да се пронађе животна и културна вриједност и у ономе што се било и у ономе што се постало.

Но ово није спис посвећен документовању Мешиних исказа о припадању српској нацији и књижевности (нема потребе утврђивати оно што сам писац недвосмислено тврди).

Мешино припадање једној, данас почесто прокаженој нацији и књижевности, свједочанство је узалудности оне непрекидно понављане и одвећ често поунутрашњене оптужбе српском Православљу (најчешће: „Цркви“) да је својим ексклузивизмом и дјеловањем „отјерала“ Србе католике и муслимане из тијела Срба свих и свуда.

О беспредметности једне такве оптужбе јасно свједочи чињеница да су Срби „мојсијевог, римског и католичког закона“ постојали управо у вријеме када су светосавско-видовдански завјет и мит покретали духове и процесе у Србији, Црној Гори и неослобођеним српским земљама као и у времену непосредно након 1918.

Како то да „наглашено православље“ није „истјерало“ Андрића из тока његошевско-косовске мисли већ нам је средњобосански католик по рођењу и српски писац по опредјељењу дао Његоша као трагичног јунака косовске мисли? Како то да се и поред свих наслага политичког смећа набацаног по српском идентитету Емир Кустурица и Салих Селимовић и даље идентификују са народом не само својих предака него – што је много теже – и са нама, њиховим савременицима? Није ли то свједочанство да су путеви српског идентитета много дубљи и мање испитани од оних на први поглед једноставних етнорелигијских сврставања и поиствојећивања?

Шта је онда то што је Мешу водило српској књижевности и доживљају свијета? Још 1983. године Милан Радуловић пише свој данас ријетко навођени приказ Селимовићеве триологије („Дервиш и смрт“, „Тврђава“, „Круг“). Иако се знаменити теоретичар књижевности уопште није бавио питањем националног (само)одређивања Селимовићевог опуса, његова запажња о поетици Селимовићевог дјела дотаћи ће само средиште у коме се сусрећу стваралички сензибилитет и књижевни идентитет:

„Селимовић у Дервшу васкрсава неке битне токове средњовековне духовности. Ахмед Нурудин је у положају једног монаха – не зато што је дервиш, човек предан вери, већ зато што писањем покушава спасити своју душу и у својој судбини осетити бесмртност… Нурудин је модеран човек – он верује у реч и у матерњи језик колико средњовековни монах у Бога… модерни уметник речју не саопштава истину о свету већ иште спаса, као и средњовековни.“

Иако је Селимовићев роман истовремено модеран и муслимански, он тиме не престаје да буде српски, не престајући да буде све од наведенога. Шта уопште значи бити Србин? Тражити спаса (и Спаса). Није само Меша зазивао човјека који је увијек на губитку. Подједнако се ћутање Бога појављивало као космички ехо пјесничког свијета Рајка Петрова Нога („спава Бог и спава трава“), Матије Бећковића („а Бог као Бог – ћути и гледа“), Ивана В. Лалића („јеси ли уморан, Боже…“) Сваки умјетнички позив одсутноме Богу свједочанство је потребе за Његовим присуством. То је логос и етос културе по себи, њене потраге за извориштем и излазом, исконом и свршетком историје и свијета, а ту потрагу српска култура (као и руска) носи у себи.

Запретеност овог унутрашњег порива за спасењем појављује се на површини онда када човјек мора бити човјек. Није Меша Селимовић само тражио спасења и помоћи већ их и пружао пријатељима (Добрици Ћосићу у вријеме његовог изопштења, на примјер).

У тренуцима када се образ много којег од Срба укаљао саучесништвом у уништењу Његошеве капеле, он сажима и сву смисаону стопљеност Његоша, Ловћена и „скромног гроба“ у коме је до тада почивао али и „неукусност и агресивност макете тог непотребног пројекта, који дјелује мучно својом тежином, језивом хладноћом, нељудском одбојношћу“.

Када је, у „Сјећањима“, изабрао Његошеве стихове „шта је човјек а мора бит човјек/тварца једна те је земља вара“, као да нам је дао кључ за разумијевање његовог личног етоса, распетог између бивања човјеком и варљивости земље (у тестаменту ће написати, са самопрекором који недостаје већини наших савременика: „Живио сам свакојако, углавном поштено“). Но подједнако га је обликовала и она сублимисаност муслиманске баладе („Ђул мирише, мила моја мајко, чини ми се Омерова душа“).

Мешина сложена личност, у којој су се муслимански сензибилитет, патријархално образовање и комунистички морал („или бар оно што сам ја под њим подразумијевао“) непрекидно преплитали и допуњавали, знала је да осјети све регистре српских лутања и недоумица. Истовремено су у њему живјели непоколебљиви исповједник цјелине културе и народа коме је припадао, али и мученик дробљења и расапа онога чему је припадао.

У једном писму из 1962. написаће:

„Београђани хоће да ми војујемо, као у стара добра времена, о свом руву и круву, да будемо чврсти као кремен, и још да будемо захвални што смо лојални. Пробудите се, браћо моја милена… коме припадамо, чији смо то сиромашни рођаци, без права да дођемо на славе и празнике?… Хоће ли неко да нас узме као своје, не под своје, али стварно и са свим консеквенцама? Узалуд постављамо слична питања и непрестано остајемо у вакууму… Да смо Шиптари, да смо Мађари, да смо Турци, били бисмо по неком кључу узети у обзир. Али – ми смо Срби из Босне. Шта ли је то, бого милени, и шта ли то значи? … Овамо знамо само једно: славно је Србин бити али – скупо.“

Асиметрија Београда и цјелине српске културе и нације која ни до данас није ријешена погађала га је, али и његовом руком и душом пророковала исходе процеса које бисмо обично смијештали знатно касније. Па опет: наћи ће Меша прибјежиште у истом том Београду („широк је и простран у сваком погледу, толерантан, спреман да гостољубиво прими свакога, сувише велик да би могао бити ситничав“). Утекао је у Београд не само од сплетке и злопамћења, већ од бесмисла живота и смрти, од ужаса дана и од неизвјесности ноћи, од мржње људи и од издаје пријатеља, од прогона моћних и од презира слабих, од провинцијализма и провинције, од сврставања и одбацивања тамо гдје се није осјећао својим. Вѣчнаѧ памѧть његовој српској души.