Слободан Рељић: Англосаксонска паранацификација Русије

Прво се играло на то да Руси неће подржати Путина у одлуци да војним средствима изврши „денацификацију и демилитаризацију“ Украјине и заустави ширење НАТО. У извештајима „независних медија“ неконтролисано се множио број Руса који су се склонили у иностранство од мобилизације, приповедало се како Руси немају униформе за војнике него они иду голи и боси по мразу и снегу, онда се свакодневно давало машти на вољу у такту са бубњарем Зеленским…

Али је пропагандна офанзива пропала. Русима не фали ни војника, ни муниције, ни дронова. И, време је за заокрет…

Тако сте већ у новембру прошле године у „Гардијану“ могли наћи признање да „следећи пут када се јаве државни војни регрути, већа је вероватноћа да ће се млади Руси пријавити него што ће побећи у иностранство“. Тако је то сажео аутор текста „Како Путин припрема децу да ‘умру за мајчицу Русију'“ Ијан Гарнер, представљен као „историчар руске ратне културе“. Тад се најављује и његова књига ”Z Генерација: У срцу фашистичке омладине Русије”.

Моћи смарт-телефона

Ових дана се у „Форин полисију“ могу читати изводи из најављене књиге. Прво, велико разочарење. Млади Руси, на које се на Западу рачунало као неповратне аутошовинисте, дигли су руке од Запада – односно, кад је земља ушла у ратни сукоб са Западом у Украјини, замислите, они су изабрали – Русију.

Аутор Гарнер, који је сада представљен као „историчар и тумач руске ратне пропаганде“ на примеру деветнаестогодишње Алине из Нижњег Тагила, индустријског града на Уралу, која студира графички дизајн – представља слом западних очекивања. Наиме, док није започео прокси-рат у Украјини она је „радила све оно што би било ко други у њеним годинама. Са својим дечком Сергејем иде у локални биоскоп да гледа најновије холивудске блокбастере… сања да се пресели у Москву да ради у високотехнолошкој индустрији главног града.“

Даље: „Алина је, као и већина младих у Русији, зависна од свог паметног телефона. На својој страници на ВК, руској верзији Фејсбука… она показује фотографије одмора на плажи у Египту и дели видео записе о дизајну ноктију, моди, филмовима и ТВ-у. Велики је обожавалац Мејси Вилијамс из `Игре престола`, коју Алина назива ‘жестоким’ узором модерне жене.“

Али, „виђу врага су седам бињишах“. Кад неко има смарт-телефон он би, по познаваоцу „руске ратне културе“, природно ваљало да се држи памети Џоа Бајдена, начела Хилари Клинтон, морала Џефа Безоса, те да зна да су Путин и сви са друге стране – аутократи, зликовци достојни презира. Те је заиста невероватно како млада Рускиња, кад је њена земља ратно угрожена, одбацује „ситнице конзумеристичког живота“ и замислите, „као и стотине хиљада других Руса, Алина се придружила десетинама владиних и промовисаних онлајн група са именима као што су ‘ПРАВА Украјина’, ‘Антитерор Z ‘, ‘Z за победу’, ‘Руско пролеће’…“

Одустају од америчких филмова

Пуца се, наступају Азов и Десни сектор, израња из историјског мрака Степан Бандера, хиљаде Алининих сународника у Доњецку и Луганску убијено је у миру – за који ће после Ангела Меркел рећи да је служио да се украјинске трупе наоружају и да задају одлучни ударац Путиновој Русији. И „Алина је почела са дељењем постова“.

Писац налази да се то дешава „у овом свету подстакнутом завером, где се свакодневно откривају нове ‘истине’ о наводним украјинским изопаченостима, а Русија је под сталном претњом мрачних америчких и НАТО снага. Алинин ВК зид је препун апокалиптичних слика запаљене Беле куће у ‘Вашингтону, ДЦ’, православних свештеника који благосиљају трупе на фронту и руског председника Владимира Путина приказаног као ‘спаситеља’. У овој алтернативној стварности, света Русија је окружена непријатељима који желе да је потпуно униште.“

На ову баналну иронију логично је питање: зашто на Западу не изводе ни сличне закључке у сличном понашању, рецимо, младих Финаца, а да се не говори о Естонцима или Пољацима, које систематски плаше руским нападом?

Напротив. Оправдано је да се Алинини вршњаци у тим земљама дохвате друштвених мрежа и ударе по Русији и Русима, да се осећају угроженим, навијају неупитно за своју државу и народ. Да спаљују књиге руских писаца и одбијају могућност да руске мачке учествују на међународним такмичењима мачје лепоте, итд.

Добро, то је за сваког западног „нормалног“ писца нормално, али никако није нормално да су „млади руски зилоти попут Алине нешто ново на постсовјетском простору“. Доскора, тамо је било нормално да нико не држи ни до своје отаџбине, ни до свог језика, ни до своје културе, ни до свог новца… Али више није. И не изгледа да ће се вратити на старо.

Тако је, што би покровитељски испредао Гарнер, „за Алину, јавно извођење агресивног националистичког језика, дељење конспиративних мимова и демонстрирање подршке руском рату у Украјини од срца”. А онда: „За њу Русија заслужује да буде велика нација, али је окружена претњама.“ Па, да западни медиокритет не поверује!

Јер зна се да, што се тиче Запада, то Русија не заслужује. Да буде велика нација! Пре би њима то било место за Белгијанце или Данце, рецимо. Па могу и Новозеланђани, онако велики и моћни.

Још је познатије да се Русима никад није претило са Запада: сем шведског суверена Карла XII (17. век), Наполеона (19. век), Хитлера (20. век), САД и НАТО после Другог светског рата… Па и данас (21. век) Русија је окружена толиком љубављу са Запада, да кад не би било Путина, била би угушена… Из најдемократскијих намера, наравно.

Међутим, „Алина убрзано губи интересовање за западњачке филмове и ТВ док уочава све страшније завере скривене у тројанском коњу америчке културе.“ Ненадокнадива културна штета. Кад се томе дода Мекдоналдс и Кока-кола – апокалипаса.

Русија без Запада, Запад без Русије

Онда следи гордост која је самоубилачка. Брига како ће Русија без Запада. „Она (Алина), и сви млађи од ње, можда ће познавати Русију скоро потпуно одсечену од Запада — Русију вођену месијанским, апокалиптичним и духовним циљевима евроазијске доминације.“

Међутим, без обзира на све, видите: „Ово је Русија у коју они желе да се уроне, Русија која обећава дубље, духовне награде од површног, али опасног начина живота ‘пробуђеног’ Запада.“

Приметићете да у бризи пред апокалиптичном драмом на старом континенту нема ни примисли о губитку Европе без Русије. Од Шпенглера, преко Де Гола, до Камија и ућутканих „популиста“ данас – зна се и на Западу да је тај губитак ненадокнадив. Не само материјални.

Шта би могло бити оптужујуће у таквом обрту који, иначе, није ексклузивно руски, и настаје као светски отклон према западном, америчком империјалистичком малтретирању читавог света? Готово ништа. И то уопште није само осећај младих Руса, већ и милијарди старих и младих – девет од десет становника овог света, како је објавио недавно Ноам Чомски, упозоравајући на самоубилачку западну самоизолацију.

Али, Ијан Гарнер налази: „Ово је фашистичка Русија!“.

Логично би могао да каже: „ово је фашистички свет“, али неће. Јер се нада да ће, ако ућуткају Русе, читав свет ућутати. Пропагандисти никад не гледају даље од сутра.

Не ваља кад неки људи, уместо да се неупитно држе Запада, почну да верују да би им свет боље изгледао да се држе, рецимо, своје земље. Посебно не ваља ако то прети да буде светски поредак. Падају пропагандно утемељене парадигме: кад се држите Запада, онда сте демократа! Не као Западњак, али и као „фалсификат оригинала“ бићете третирани као – добри. Помиловаће вас по коси. Јер сте корисни идиот.

И то би било све. Quod licet Iovi, non licet bovi, није нестало са Римским царством.

Фашизам – модерна популарна култура

Кад је годину пре руске СВО, Марлен Ларуел, Францускиња на челу Института за европске, руске и евроазијске студије америчког Универзитета Џорџ Вашингтон, тврдила да „Русија нема идеологију расног уништења или доминације која би омогућила паралелу са нацизмом“, те „нити приказује идеолошку доктрину насилно усађену становништву, успешну масовну мобилизацију око пројекта утопијске регенерације, висок ниво репресије или диктаторско функционисање“, саслушавано је то као „могућа тачка гледишта“. Толерантно. Кажи, али не надај се да ће то неко узимати озбиљно. И тако, „у 2022. ништа од тога не важи“, закључиће писац пропагандног памфлета „Z Генерација: У срцу фашистичке омладине Русије“. Ништа!

Јер тренутак је да се оно што је за вас нормално прогласи – фашизмом. Чак нема везе и што није упоредиво с начином настанка и постојања фашизма/нацизма; нема везе и што су њихови дедови ових Руса били једини легитимни победници над свеевропским фашистима; важно је да се то „откриће“ баца као сузавац на делове свог јавног мњења који се спремају да престану да верује у опсену створену у западној хипнократији, а да би се спашавала демократија у свету.

ПР експерти верују да, кад баците магичну реч „фашизам“ у народ, ту мора свако да стане и размисли.

Међутим, ако из Гарнерових критика „руског фашизма“ избаците речи Русија, Руси, Путин повероваћете да је ово књига о Западу и Четвртом рајху, јер се „фашистички сан утемељује на изразито модерној популарној култури“, а  „модерна фашистичка култура, тврди дански научник Микел Болт Расмусен, не шири се кроз формалне политичке партије и институције — нацистичке партије 21. века или смеђекошуљаше — већ кроз популарну и интернет културу.“

Зато „нема затворених врата преко којих фашистичка идеологија не може да допре… Фашистичке владе и њихови поданици непрестано се конструишу и реконструишу – и раде супротно својим непријатељима – на мрежи и у ‘стварном животу’.“

У дигиталном универзуму „синтетички светови наратива конструисани на друштвеним медијима и у популарној култури дају информације о стварним политичким одлукама: измишљено, периферно, пролазно и хаотично постају стварност.“ (Ијан Гарнер)

Ако нешто знате о савременом свету, онда ће вам ово личити на самокритички осврт отрежњеног западног писца осредњих могућности. Кад то припишете Русима, онда можете рачунати да ће се то допасти западном јавном мњењу, али готово нико ван Запада то неће узимати озбиљно. А све мање и на Западу.