ВЛАДИМИР ДИМИТРИЈЕВИЋ: МИРОСЛАВ КРЛЕЖА ФРИЦ, ОТАЦ ДРУГЕ СРБИЈЕ

ПРЕТЕЧА „ФИЛОЗОФИЈЕ ПАЛАНКЕ“

 

БЕОГРАДСКА „ПАМЕТ НА ЧЕТИРИ НОГЕ“

 

Ако се неко пита ко је прави отац Друге Србије, одговор је: то је Хрват цинцарско – македонског порекла Мирослав Крлежа. Он је измислио да су сви озбиљни српски интелектуалци, у суштини, паланчани, а Радомир Констатниновић је Крлежину тезу само разрадио.

То како је Крлежа српску интелектуалну елиту нападао као паланчане, видело се, између осталог, у односу према Драгиши Васићу, с којим је, после Првог светског рата, био близак.

Милош Тимотијевић у својој биографији Драгише Васића пише: “Према Крлежином сећању, пријатељство с Васићем раскинуто је 1933. године. Васић није хтео да следи Крлежину левичарску оријентацију и да као уважени грађански интелектуалац буде „камуфлажа“ у Београду за издавање листа Данас. Управо у то време хрватски национални покрет све јаче је истицао своје сепаратистичке намере, усташе су организовале неуспешан оружани устанак (1932), а комунисти позивали на насилно рушење Југославије. Крлежа је очекивао да ће Васић на крају извршити „ревизију својих конзервативних погледа и увјерења“, али да се изгубио у „моралистичком цјепидлачењу“ и по „тромости духа“ „подлегао“ Слободану Јовановићу. Крлежа је подржавао Србе који су били спремни да без остатка оптуже режим Краљевине Југославије за терор, што му је давало повода да оснује одбор „за одбрану грађанских и човјечјих права“ после атентата на браћу Радић у Скупштини Краљевине СХС. Раскид пријатељства, као и Драгишина трагична смрт у Другом светском рату, код Крлеже су после 1945. повремено изазивали носталгију за некадашњим везама, али без разумевања за ангажман у одбрани српских националних интереса, с циничном осудом таквог деловања („Поглед на свијет тог декласираног резервног официра био је увек паланачки“)./…/Иначе, Крлежи је Министарство просвете Краљевине Југославије после увођења диктатуре одобравало специјалне хонораре за сценска дела која су приказивана у Београду и Загребу, у висини од 20%, иако је био осведочени леви интелектуалац и противник режима. Остали драмски писци нису имали такав статус. То није сметало Мирославу Крлежи да после рата целокупну београдску интелектуалну елиту, па и људе који су му омогућавали да добија високе хонораре, окарактерише као особе с „четвороножном памети“.“

Васић је паланачки лик, а београдски интелектуалци национално оријентисани имају „четвороножну памет“: Крлежа, запамтимо.

Повлашћени статус дотични је имао и у Титославији, као Брозов интимус.

Историчар Горан Милорадовић истиче да је Крлежа био „потпредседеник Југославенске академије знаности и умјетности, председника Савеза књижевника Југославије, посланика Сабора СР Хрватске и Савезне скупштине, члана ЦК СК Хрватске, члана Српске академије наука и уметности, директора Југославенског лексикографског завода, а одликован је и са неколико одликовања.“

 

 

„ОСЕБУЈНИ“ ХРВАТ ПОД ЛУПОМ ВИНАВЕРОВОМ

 

Уочи Првог светског рата младог Крлежу је његов професор у војној школи, поручник Vámos, окарактерисао речима: „Самоувјерен и велики Хрват“.

Године 1926, Крлежа је писао у „Књижевној републици“, остајући велики Хрват:“О, колико пута сам чуо и читао о својој маленкости да сам интернационалистички одрод и да мрзим хрватство, премда не познајем међу хрватским поетама ни једнога који би био ʻнароднијиʼ од мене и ни једнога који је више од мене варирао тему о потиснутој свијести хрватског народног осјећаја.“

Крлежа се љутио јер су га извесни београдски интелектуалци звали „франковцем“. У свом тексту „Београд и г.Крлежа/Загонетка г.Крлеже“ писао је Винавер 1924. године о маскираној србофобији писца „Повратка Филипа Латиновића“. Наиме, Крлежа је тих дана, ламентирајући над тужним судбинама Светозара Марковића и Димитрија Туцовића, и наводно грдећи српску буржоазију, писао о Београду пуном потомака „провалника и коњокрадица“ који су сада „екселенције и дипломате“, граду који је снашла „поплава смећа и хохштаплера“. Ево цитата:„Судбине су то племенитих интелектуалаца, који су се раздвојили од својих масних, свињских, препотопних средина и сити глупости и пуни гнушања спрам блата свакодневног, повучени у себе, они спуштају мерила објективне анализе у своје крваво и помахнитало време.“

Винавер је крлежијанско пренемагање рендгенски дијагностификовао: „Приликом свога боравка у Русији, у руској револуцији, приметио сам врло чудновату чињеницу. Они Хрвати који су били најзагриженији франковци, који су, услед погрешног васпитања, мрзели Србе као кугу, пресалдумили су се из реакционара у комунисте. Њихов комунизам је био само и једино мржња на Србе, који, још веома загрејани национализмом, не имађаху времена за свечовечанску еволуцију“. Такав, франковачки „комунизам“ Винавер уочава и код Крлеже, јер не доказује да је „цела буржоаска култура ропска и гадна, већ да је Србија и Београд, да су они гадни“. И додаје Винавер:“Све оно због чега социјалисти оптужују буржоазију, буржоаски систем, све то г. Крлежа истиче као специјалитет Београда“. А то код правог човека европских видика, Сташе Србина, није могло да прође. Он није имао комплекс ниже вредности пред Загребом.:“„За г. Крлежу Београд је гној, трулеж, куга, нешто чему имена нема. […] То што г. Крлежа намеће Београду све грехове буржоазије као да нема буржоазије ван Београда, – јесте г. Крлежин франковлук. Али то што г. Крлежа напада Београд има дубоког основа, има темеља у души и срцу г. Крлеже. Он је морао напасти Београд, неминовно.“

Био је горљиви Хрват, што би рекли Хрвати.

 

 

ПОЛЕМИКА ЦРЊАНСКИ – КРЛЕЖА

 

Године 1934, Црњански пише текст „Оклеветани рат“, у коме критикује левичарски, пре свега комунистички, квазипацифизам, који треба да разоружа народе уочи нових искушења. Црњански записује: „У разним нијансама тражило се не само од наших срца, него и од нашег мозга, над непобитним податцима из прошлости, над најгрознијим примерима сасвим супротних доказа, да верујемо да никад више неће бити рата.Да  ће нека међународна институција, ускоро, гарантовати мир и правду слабијег против силе која за правду  не пита. Сем тога да сви признамо да је рат не само грозота, већ и безумље, срамота, да је рат одвратан и гадан, да је извор свих нискости и недаћа, једном речју најнискији ступањ на који човечанство у својој несрећној судбини пада. Па и онда то да је непотребна војска.“

Лажни пацифисти хоће да унизе рат за отаџбину. Црњански каже:“Они, међутим, који су били у рату, и лежали међу мртвима знају да је рат величанствен и да нема вишег момента, никада га није било, у људском животу, од учешћа свесног у битки.“

Најлуђа је, велим писац „Сеоба“, пацифистичка пропаганда међу нама, који смо се херојски борили за отаџбину. Срби су ратнички народ, и ако им се одузме ратнички понос и прошлост херојства, све у њиховој историји биће апсурдно. Ратови за слободу су наша једина светла звезда у ноћи која поново прети.

Крлежа је, у тексту „М. Црњански и рат“, одмах напао писца који се одрекао свог пацифистичког „Дневика о Чарнојевићу“ и почео да велича оно што је некад критиковао. Новина је победио књижевника: „Кад би из техничких разлога било могуће, требало би прештампати  читав циклус Видовданских песама г. М. Црњанског, да се томе господину већ једанпут објасни, како је његова данашња побуна против себе сама напор јалов и узалудан и како он данас пуца из свог browninga по својој властитој слици што се одразује у огледалу његове најинтимније лирике. О рату може се говорити с лијева и с десна, али када пјесници говоре о рату са „емфазом“, догађа се обично да им се Муза претвара у глухонијему сироту, која муца, а за коју би најбоље било да шути!“

Црњански, који се никад није либио полемике, узвратио је текстом „Мирослав Крлежа као пацифист“. У њему је истакао да је текст писао поводом заборављеног јубилеја – прве регрутације наших момака из Старе Србије, која је извршена две деценије пре тога, и потврдила ослободилачке исходе Првог и Другог балканског рата.  По Црњанском, „у нашем народу ратничке особине наплеменитије особине“, а „марксистичка клика“, којој је идеолог Крлежа, хоће да нагрди нашу војску.  Крлежа се нашао у улози „литерарног папе и идеала марксиста и пацифиста“. Опонент је, вели Црњански, био питомац аустријске војне академије и 1915, кад су Аустријанци и Немци окупирали Србију, величао је, у једном чланку, бечког шефа генералштаба Конрада фон Хецендорфа.

Полемика се наставила, тзв. „критиком будаком“, после Другог светског рата, када је Крлежа наредио да се у Енциклопедији Југославије скрати текст о писцу „Сеоба“. Мило Ломпар о томе пише:“Незадовољан текстом о Црњанском, Крлежа на овај начин тражи да се тај текст скрати: “скратити га за половину, а то ће најбоље учинити, мислим, Ујевић, ако га весели“. Тако ће текст о Црњанском скратити Мате Ујевић. Ко је то? Био је главни уредник Хрватске енциклопедије, штампане кориенским правописом, у време НДХ. И док је Светислав Стефановић стрељан зато што је био ратни комесар СКЗ, дотле је Мате Ујевић – као усташки уредник Хрватске енциклопедије – добио да се забавља мењајући текст о највећем српском писцу. То показује какав је културни образац усвојила титоистичка Југославија.“

Тај образац данас постоји као другосрбијанштина.

 

БЕЛА КРЛЕЖА, НАЈПОПУЛАРНИЈА ГЛУМИЦА У НДХ

 

БОЉЕ ДИДО НЕГО ЂИДО

 

Шта је било са Крлежом у Другом светском рату?

Наравно, није отишао у партизане. Тамо би га убили, због „троцкизма“, тврдио је касније: у Загребу столује усташа Дидо ( Кватерник ), у партизанима уредује Ђидо ( Милован Ђилас ). И Крлежа реши да остане код Дида.

Сњежана Бановић у свом биографском огледу о животу Мирослава и Лепосаве – Беле Крлежа ( рођена Кангрга, Српкиња из Лике ) пише како су усташе 27. и 28. априла 1941. похапсили све српске глумце Хрватског народног казалишта ( међу њима и Крлежину жену ), и одвели их у затвор. У затвору се нашли Александар Бинички, Дејан Дубајић, Стеван Вујатовић и Милан Вујновић, као и режисери Бранко Гавела и Тито Строци, „Хрват који је због женидбе руском балерином Ирином Александровном прешао на православље”. Крлежа је звао управника позоришта Душана Жанка и рекао да су ти Срби “хрватски умјетници и чланови првог хрватског казалишта” који “благе везе с политиком немају?!”Жанко је, кажу, био збуњен, па је одговорио:“Господине Крлежа, жао ми је, несретан сам због тога, али таква су времена дошла. Ништа не могу учинити, него да и ја одавде одем.” Писац „Глембајевих“ је у дневнику забележио да је “након осам дана проведених у бутурници у Петрињској кући стигла мрка, бијесна. У добром стилу. Дубоко увријеђена.”

 

БЕЛА НАСТАВЉА ДА ГЛУМИ

 

Ипак, пошто су главни глумци ХНК били Срби православне вере, усташе су им дозволиле да се покатоличе и да наставе да глуме. Здравко Санчевић, Жанков зет, тврдио је да је Крлежину Белу од католичења одговорио сам управник ХНК, иако “као католички писац и интелектуалац, није никада био одушевљен Мирославом Крлежом као човјеком, напосе ради његових вирулентних напада на Цркву и на традиционалне хрватске вредноте.” Жанко је, наводно, веровао да “умјетнички домет ни родољубље нису везани с религиозном припадношћу, а случајно је било установљено, да је Бела уствари крштена као дијете католкињом”, мада је у докуметацији ХНК Бела вођена као “Српкиња и Крлежина жена”.

Сњежана Бановић каже да је Бела Крлежа, за време НДХ, играла укупно у чак 20 премијера и поновљених представа, што значи да је по сезони играла просечно у чак пет премијера.

Усташе нису биле склоне беневоленцији према свим глумцима повезаним са „левим“ покретима: рецимо, сурово су се обрачунали са групом младих скојеваца – ђака Глумачке школе и волонтера од којих су тројица стрељана (Иван Штрк, Вељко Илић и Раде Сладић), а један (Вељко Кавић) одведен у логор и убијен.

Док се Крлежа, у страху од усташа, извесно време крије у једном санаторијуму у Загребу, Бела, до фебруара 1942, игра чак у 75 представа. Она глуми и у драми „Огњиште“, по делу чувеног усташког књижевника и Павелићевог сарадника, Милета Будака, који се појавио и на проби представе, па, “чувши њезино име Будак је загрли, точније речено срдачно продрма, и упита: ‘А како је Крлежа?’”

 

КАКО ЈЕ БИЛО У НДХ ЗАГРЕБУ?

 

Док Србе кољу у Јасеновцу и широм НДХ, Загреб живи својим животом, који Мирослав Крлежа описује у дневнику:“Облизују дјеца плочице сладоледа, по воћарнама румене се ананас-јагоде, по излозима има пекмеза и колача, играју се дјечица папирнатим лађицама у базену пред џамијом, келнери услужно по терасама кавана сервирају каву, коњак и пиво, по улицама се виђа прилично много нових блиставих ципела и добро скројених одијела, по цвјећарницама цвјетају руже, а вријеме је такво да се данас ратује уз одржавање грађанског стандарда, као да читавим градом влада закон преобиља. Робе има и свиле и електричних апарата, вентилатора, гријалица, тече новац и у чему се крије проклетство ове рафиниране игре? Све је то перверзна превара на чудној позорници. У овој оперети, по кретању статистерије, по одзвуцима радио музике која допире из станова, по дјечјем смијеху, нитко тко појма нема о чему се ради не би могао на први поглед примијетити да људску судбину иза кулиса вреба неко тајанствено чудовиште, које испуња душе грозом као помисао на змаја у кинеској легенди који као невидљиви мементо пријети свему што је живо.” Ипак, пише Крлежа касније, почиње инфлација – “не само због ратне ситуације у којој се усташка држава нашла, већ првенствено због њене економске овисности и подређености у односу на Њемачку и Италију”.

Ипак, живи се. За разлику од Срба у НДХ, Крлежа макар „живуцка“.

 

ФАУСТОВСКА ПОЗИЦИЈА

 

Сњежана Бановић описује пишчев живот у усташком Загребу:“Била је то за Крлежу права фаустовска пат-позиција: Белин свакодневни ангажман на сцени највећег казалишта у НДХ омогућио им је егзистенцијалну и сваку другу сигурност, али је она за читаво вријеме трајања НДХ била изложена огромном публицитету – вољеле су је и публика и критика, али и обје управе које су се према њој понашале заштитнички./…/ Све је то, након пада НДХ и доласка нове идеокрације на власт било нужно прешутјети, но то је тема неког другог рада који би покушао изнијети разлоге за стварање социјалистичког мита о каснијој недодирљивости овога пара. Јер, ујесен 1945., док су њезине колеге биле осуђиване на тзв. “суду части”, њу је од сваког прогона спасила управо Крлежина четверогодишња упорна шутња. Његово помирење с Титом и Партијом укључило је очито у тај пакет и аболирање Беле Крлеже као изнимно истакнуте умјетнице ендехашке културе “новог духа”. Новој Титовој културној политици коју је у великој мјери трасирао управо Мирослав Крлежа није одговарала пуна истина о њихову животу у НДХ, отуд су и информације о томе и данас врло ријетке.“

Бела Крлежа је помилована, али српски глумци у Београду нису…

 

ЗАШТО СУ КОМУНИСТИ ПОБИЛИ БЕОГРАДСКЕ ГЛУМЦЕ?

 

У новембру 1944. комунисти су убили глумце Александра Цветковића, Јована Танића и Љубу Васиљевића. Олга Спиридоновић и Жанка Стокић су сурово гоњене јер су осуђене на Суду части.

Како је то изгледало кад је у питању Александар Цветковић, испричала је глумица Горица Поповић:“Аца је био мој деда-ујак. Био је велики глумац, сјајан комичар који је убијен зато што је играо комедије за време окупације. Стрељан је заједно с глумцем Јованом Танићем на Бањици и не зна се где су сахрањени. Причало се да је касније чувени глумац Миливоје Живановић питао Леку Ранковића: „Што стрељасте Ацу Цветковића, таквог мајка не рађа петсто година“, на шта је Лека одговорио: „Да се склонио негде месец дана раније, он би данас седео овде, с нама“!““

Владица Стефановић, партизан Осме црногорске бригаде овако је описао стрељања славних глумаца:“Позвао ме је једне вечери командант батаљона и рекао да ће двојица познатих глумаца бити стрељани због сарадње са окупатором. Било је вече, негде око пола осам Аца Цветковић и Јован Танић стајали су у припремној просторији, већ свучени (имали су на себи само доње рубље), а жицом су били везани око мишица један уз другога. Били су разборити, нису изгледали као људи који иду на стрељање. Командант их је питао шта им је требало да сарађују са окупатором. Сећам се, Аца Цветковић је одговорио да ће се једног дана дознати права истина. Нисам схватао кривицу тих људи. Мислим да ни команданту није било јасно па их је упитао: Када сте за време окупације певали Немцима, хоћете ли сада да певате и за нас? Цветковић и Танић отпевали су заједно део из неке оперете. Соба се орила од песме. Упитан за последњу жељу, Танић је одговорио да жели цигарету. Попушио је у дугом диму, вероватно желећи да се онесвести. И данас ми је тешко када се сетим тога. Отишао сам, а они су камионом превезени на место погубљења“.

У Нишу су стрељани глумци Светозар Цветковић и Миодраг Ковачевић, са пет колега, а хапшени су  и чланови уметничке групе чика Душка Илића на Чукарици, која је током окупације играла представе у корист Црвеног крста. Четворица су стрељана на Кошутњаку, почетком новембра 1944: Душан Илић, Антоније Милановић, глумац-аматер и хоровођа Цркве Светог Ђорђа на Чукарици, седамнаестогодишњи матурант Бошко Савковић и Радослав Павловић, студент Ликовне академије и глумац којем је отац настрадао на Сајмишту. Млади Милан Срдоч је отеран на Сремски фронт, где је рањен. Али преживео је.

Дакле, за време Титовог устоличења, Бели Крлежи је све опроштено, а српски глумци су отишли под лед. Вреди се сећати и таквих чињеница.

 

О ЧЕМУ СУ ПРИЧАЛИ  КРЛЕЖА И ПАВЕЛИЋ

 

КО ЈЕ ЧУВАО ФРИЦА?

 

Године 1943, после пада Италије, Анте Павелић жели да разговара са Мирославом Крлежом, по кога долазе Ицо Кирин (заповедник Сигурносне службе Поглавникова тјелесног здруга) и Јосо Рукавина ( заповедник Редарства оружаних снага НДХ), па му се, током разговора у присуству Милета Будака, нуди да буде на челу ХНК, што писац одбија:“Рекао сам Павелићу НЕ тиме што нисам примио понуде ни да будем интендант Хрватског казалишта, ни свеучилишни професор, ни директор свеучилишне књижнице, како ми је нудио. Нисам примио ни један од тих положаја.”

Чувени хрватски историчар Богдан Кризман, у књизи „Усташе и Трећи рајх“, сведочи:“Читаво вријеме НДХ за Мирослава Крлежу заузимали су се Миле Будак и Јуре Вранешић који га је неко вријеме чувао у свом санаторијуму. Отправник послова југославенскога краљевског посланства у Мадриду Љ. Вишацки је 11. 3. 1942. извијестио министарство вањских послова у Лондону овако: „Према обавештењима добивеним од наших држављана избеглих из земље, изгледа да је Санаторијум за нервне болести др Вранешића у Загребу уточиште за оне које утицајне личности данашњег режима желе да склоне и заштите од усташког зулума. У том санаторијуму налази се и наш чувени књижевник Мирослав Крлежа, који није у вољи Павелићевог режима, а кога као књижевника штити Миле Будак“.

Нешто касније (14. 6. 1942) јавио је Вишацки министарству.: „Мој информатор из Барцелоне ми каже да је познати писац Крлежа напустио санаторијум др Вранешића, да се сада налази у слободи и слободно креће, али да пише књигу о Анти Старчевићу“.

 

КРЛЕЖА О СУСРЕТУ СА ПОГЛАВНИКОМ

 

Крлежа је ток своје неочекиване аудијенције код Павелића испричао црногорском књижевном критичару Василију Калезићу 7.12. 1979. Тачно 23. септембра 1943. године – записао је Калезић – дошла су двојица познатих усташа по Крлежу да га одведу. Били су то злогласне усташе које је познавао читав Загреб. Крлежа се изненадио том посјетом. Он прича да се није ни обукао како је требало и кад је кренуо да узме нешто са чивилука, капут, шта ли, усташе су му рекли да ништа не треба.

Он је мислио да је све готово: одводе га у логор или на стријељање, што му се чинило вјеројатнијим.

Напољу је стајао аутомобил и Крлежа детаљно описује како су сједјели унутра, па је и према том распореду помислио да се вози у посљедњој пратњи: напријед, наравно, шофер, до њега један познати усташа, позади Крлежа са другим познатим усташом, опкољен и стегнут, немоћан, са најцрњим мислима. Не зна ни куд ни колико су се возили. Трајала је опасна неизвјесност. На крају, догодило се велико изненађење: Крлежу су одвели право у поглавникову канцеларију. Крлежа је посебно указивао на вријеме кад се све то дешава: рат је, капитулирала је Италија, у земљи се воде борбе, партизани су ту, траје велики руски фронт.

Поглавник се уљудно поздравио са Крлежом. Они су се руковали и разговарали пристојно. Крлежа се сјећа да је тај сусрет био, ако не пријатељски и непосредан, у сваком случају пристојан и обичан. „Ми смо лијепо разговарали“, рекао је Крлежа, „није било ријечи ни о каквој усташкој идеологији…“

Павелић је говорио о томе да ће Нијемци можда добити рат, а можда и неће, да се још не зна како ће догађаји ићи, али „ми треба да бранимо и чувамо ово што имамо“. Крлежа је хрватски књижевник, он треба да зна шта је сад важно. Ето, ту је, није у партизанима. На ово помињање партизана, Крлежа је узвратио да је то случај, тако се десило, да је то можда и Крлежина заслуга. На то је Павелић реаговао: да то што Крлежа није у партизанима, што је овдје и жив је, заслуга је још и неког другог…У причању, Крлежа је напоменуо да је то Павелић, свакако, хтио да каже да је и његова, Павелићева, заслуга што је тако како је.

Дакле, све у свему, од Крлеже се, као од хрватског књижевника, тражило да пише и ради „у том духу“. Никакво усташтво Павелић није помињао. Крлежи је понуђено да „у том духу“ пише и дјелује са једног од ова три могућа мјеста: декан Филозофског факултета, интендант Хрватског народног казалишта и управник Свеучилишне библиотеке. Крлежи је остављено на располагању извјесно вријеме да размисли и одлучи…“

Причало се штошта о овом сусрету. Крлежа је,  веле, говорио и о „Анти Старчевићу као „лучоноши у хрватској ноћи“, а Павелић му је узвратио комплиментом: „Господине Крлежа, Ви се никада нисте огријешили о хрватство“.

 

АЛБАНЦИ СУ БЛИСКИ ХРВАТИМА, РЕЧЕ ФРИЦ

 

Огњен Бојаџијски, у књизи „Крлежа и Македонија. Фрагменти“ (Прометеј, Загреб, 2005), вели да је у том разговору Крлежа покушао да докаже Павелићу како су Албанци ближи Хрватима од православних са Балкана. По писцу „Застава“, за хиљаду година православци се нису макли с места, па се код њих „више слегао јаничарски талог, него аутентичне турске вредноте. “Код Скипетара је стање боље, тврдио је Мештар Поглавнику – Исток се код њих задржао само у малоазијским категоријама. Павелић му рече да је све то једна „повјесна и културна шикара“, пуна опасних изненађења (тих дана и година, он је „крчио шикару“ камом и јамом). Оптужио је Србе да су гонили јадне Шиптаре све до Загреба, и објаснио Будаковом штићенику: “Док су од нас били повучени и мирни као јагњад, доље, у такозваној Јужној Србији, тамо су по дану живјели с ножем и барутом, а ноћу спавали с пушком под јорганом“.

Кад се ово зна, није чудно што је Богдан Радица, у својој књизи „Хрватска 1945“, овако описао свој сусрет са Крлежом и његов коментар о геноциду над Србима: “Рат је Крлежа тешко пропатио, али се ипак спасио. У Загребу сви знају да га је Миле Будак спасио, рекавши да највећем хрватском књижевнику не смије ни влас с главе пасти. Упитам га за то. Он се тек осмјехну./…/Питам Крлежу како он објашњава покоље? Његов је одговор: “Двадесет и пет година Срби су псовали мајку мајчину Хрватима. Кад се овима пружила прилика да им врате мило за драго, учинили су!“

 

ЗАШТО ГА УСТАШЕ НИСУ УБИЛЕ?

 

Пишући о Павелићу као „мрачном уму у временима зла“, публициста Богдан Рашета говори о разлозима због којих се поглавник није обрачунао са Крлежом:“Зато што је Павелић био довољно паметан да схвати како му погубљење највећег хрватског писца у историји не би било паметно. Крлежа је тад, то није неважно, био партијски непријатељ, изопштеник. Он од 1937. до 1941. није одобравао ништа од комунизма – ни процесе који су вођени у Москви, ни слање добровољаца у Шпанију, ни политику врха партије, то јест Тита, који су шутке гледали стрељања масе југословенских комуниста, да би их касније одобравали у партијском листу “Пролетер”. Крлежи је Павелић пред крај нудио важне позиције у националном театру, на свеучилишту итд, али овај није прихватио јер је знао да је с НДХ свршено. Чак је Павелићу рекао “Ви знате да сам ја српски зет”; то је наравно могао рећи 1944, али ни у лудилу 1941. године. Иначе, мислим да је Крлежа измислио да би га партизани ликвидирали да је тад отишао у шуму – па његов је најбољи пријатељ био Тито, а нису га убили ни Павелић, Дидо Кватерник и Лубурић, па зашто би га убили другови који су с весељем примали у партизане чак и класичне хрватске националисте какав је бо Назор? Крлежа је између два рата био најславнији југословенски комуниста, а ако Павелић није био будала да га стреља, Тито је то био још мање. Иначе, Крлежа је Павелићу рекао како мисли да га је спасио Миле Будак, а Павелић је рекао: „Па ваљда сам и ја ту неког врага допринио“.“

 

ОСУДА АНДРИЋА, ПОМИЛОВАЊЕ КРКЛЕЦА

 

Крлежа, који није хтео ни да чује да оде у партизане, и кога су штитили Павелић и Будак, касније је себи давао морално право да суди – рецимо, Иви Андрићу:“Јесте ли чули оно море празних ријечи поводом његове смрти? Само мртве фразе какве пишу слушкиње преписујући их из љубавног листара. Говоре о двадесет пет година његовог партијског рада. Да ли је итко учинио мање од Андрића за Партију? Био је Стојадиновићев човјек, амбасадор код Хитлера. Зашто се то прећуткује? Ми смо се разишли 1919. Ја сам био комунист, он је отишао у ројалисте. Преда мном је дрхтао као жаба пред змијом, у страху да га у једном часу не дохватим.“

Крлежа је покривао своје другове и обожаваоце, који су служили усташком режиму. О томе пише историчар Горан Милорадовић:“Прича за себе је пријатељ Крлеже и Марка Ристића, Густав Крклец, који је 1944. године у Загребу, главном граду НДХ, у издању Хрватског издавалачког библиографског завода, штампао књигу песама под насловом Тамница времена (1939.–1941.) – да би читаоцу одмах било јасно које време аутор сматра „тамновањем“. По тематици то је претежно патриотска поезија, где се, поред осталог, може прочитати и: „[…] То није живот! Вјечно иза плота/жеђати жарко барем кап живота.//Без звиезда бити, без сунца, без сјаја,/суморан сужањ усред завичаја.//Гасити страсти, жудње, жеље живе,/кроз ноћи мртве и кроз дневе сиве.//Бити ко мрав на изгубљеној стази/по којој тежка, туђа нога гази.//И знати, да је само савјест чиста/ко оштар нож, што осветнички блиста. […]“. Неко ко је у тренутку када се Црвена армија примицала Балкану у Загребу објавио овакве стихове и од Павелића добио орден Томислава I реда, а притом се сматрало да је био „[…] усташки конзул у Земуну и издавао лист који се звао Граничар […]“ , морао је да има снажне заштитнике код нове власти да би прошао без озбиљнијих консеквенци. Крклеца је, највероватније, заштитио Крлежа, и то у толикој мери да је 1947. године, у оквиру књиге Изабране пјесме, поново штампао и Тамницу времена, за коју је Министарство просвјете НР Хрватске знало да је изашла „[…] као посебна књига за вријеме усташа у Загребу. […]“.Није прошло много, а Крклец ја постао председник Матице хрватске (1950–1953), а потом Друштва књижевника Хрватске и Савеза књижевника Југославије.“

Григорије Божовић је, да се подсетимо, због објављивања чланака у „Пљеваљском гласнику“ за време италијанске окупације, стрељан. Крклец је, заслугом писца „Застава“, остао у Титославији угледни лирски песник.

 

КРЛЕЖА ЗАХВАЛАН БРОЗУ

 

Горан Милорадовић истиче да је Крлежа био захвалан Титу што је Хрвате спасао од последица масовне подршке усташтву:“Ту бу се, можда, још једном требало замислити над Крлежиним речима које су изговорене крајем 1947. године, приликом избора Ј. Б. Тита за почасног члана ЈАЗУ: „[…] Да није било далековидне политике Титове и његових сурадника, […] хрватски народ би се послије Другога свјетскога рата нашао у положају неразмјерно неповољнијем но што је био онај послије слома Аустрије год.[ине] 1918. Компромитиран пред свијетом квислиншком политиком једне клике пустолова и убојица, наш народ би се нашао послије покоља, на крају рата, освојен и поробљен оружјем свих оних међународних политичких фактора који су му одувијек порицали право на слободу и политичко самоодређење. […]“Победом комуниста у Југославији хрватска културна елита се избавила одговорности за недела НДХ у оквиру чијих институција је током рата градила каријере и неговала континуитет националне културе. Нова политичка елита социјалистичке Хрватске пружила је руку старијој, културној. Српска културна елита сматрана је од стране комуниста за део великосрпске хегемонистичке клике и у складу с тим третирана.“                                                            Како је уочио крлежолог Станко Ласић, Крлежина ратна ћутња јесте била против Павелића,  али “и шутња о Павелићу и његовим злочинима”.

 

МИРОСЛАВ КРЛЕЖА ПРОТИВ ВИКТОРА НОВАКА: ПОДСЕЋАЊА МИЛА ЛОМПАРА

 

КЛЕРИКАЛНИ АНТИКЛЕРИКАЛАЦ ИЛИ ФРИЦ ПРОТИВ „ОДРОДА“

 

По Милу Ломпару, „монументална књига Виктора Новака „Магнум Кримен“ обеснажује средишњу Крлежину тезу о три камиона усташа који су дошли у Загреб, о минималистичкој подршци усташком покрету у хрватској јавности, пошто он документовано показује како је геноцид плод дуготрајне и развијене традиције хрватске политике.“

Иако је Крлежа био антиклерикалац, и наводно веома задовољан књигом Виктора Новака, ипак постоје извесне сенке над овом тезом. Ломпар наглашава:“Какав је истински однос имао Крлежа према magnum crimen-у показују његове Маргиналије: као белешке писане у деценијама настајања Енциклопедије Југославије, оне уверљиво дочаравају интимна размишљања хрватског писца и – упоређене са објављеним одредницама у Енциклопедији Југославије – показују меру и степен његовог утицаја на идеолошку и културнополитичку јавну свест титоистичке Југославије.

Постоје два политичка правца која надахњују трајну негативност Крлежине енциклопедијске арбитраже: унитаристичко југословенство и критика хрватске културне политике. Оба су сплетена у Крлежиним опсервацијама о Виктору Новаку. Занимљиво је да их прати – као сен, као ноћна мора, као рђава савест – реч одрод. Јер, у редактури лексикографске белешке о Франу Левстику, наишавши на синтагму „нападаје отпадника“, Крлежа наглашава њену проблематичност и неразумљивост у непосредном контексту, па поставља питање: „Што су у овом случају ‚отпадници‘?“ Онда неочекивано и лишено било каквог подстицаја наставља: „По свој прилици национални одроди типа Виктора Новака.“ Зашто за Крлежу није довољно да посегне само за карактеристиком одрод него он – у случају Виктора Новака – мора да појача њен смисао синтагмом национални одрод? Крлежин афекат није изазван, дакле, пуким отпадањем од рода, као породице или племена, него отпадањем од рода као народа. Отуд следи да је национално одрођавање нешто што изазива трајну негативну усковитланост у вртлозима Крлежине арбитраже.“

 

ФРИЦ ПРОТИВ „УНИТАРИЗМА“

 

Крлежа, који писца „Великог злочина“ сматра „одродом“, против Новака је , вели Ломпар, наводно био због његовог унитаристичког југословенског става. Писац „Господе Глембајевих“ бележи:„Када је ријеч о овој врсти присталица ‚југославенског јединства‘ типа Виктора Новака, који спадају паралелно с тиме у троваче наших политичких бунара“, ваља знати да је „та врста југословенства сувише очите ројалистичке пропаганде, која је и довела до политичке кризе југословенства“.“

Иако би се, вели Ломпар, могло рећи да је унитаризам на неки начин штетио Југославији као држави, Крлежи ( антклерикалцу?) смета ништа друго до Новаков антиклерикализам, јер указује на извесне континуитете у хрватској мисли која је довела до усташке геноцидне акције.По Титову Југославцију није шетан само Новаков унитаризам, него и његов антиклерикализам. Ломпар се пита: „Како је Новаков антиклерикализам могао – у духу социјалистичке арбитраже Мирослава Крлеже у Енциклопедији Југославије – бити разлог политичке кризе југословенства? Само као нешто што је означило „пола века клерикализма у Хрватској“, као нешто што је оцртало клерикалну акцију на месту инспиратора и инструмента хрватске културне политике. Новаков антиклерикализам постао је споран зато што је донео критику хрватског клерикализма.“

Крлежа посеже и за другим „клерикализмима“, очито циљајући на Српску Цркву:„Тих клерикализама има код нас неколико врста и није католички једини.“

 

ЕНЦИКЛОПЕДИЈСКА ОСТРАШЋЕНОСТ

 

Ломпар нам указује на Крлежину националну острашћеност у раду на Енциклопедији Југославије:“Тамо где треба заштитити хрватску традицију и интересе, појављује се употреба симетрије у енциклопедијској арбитражи, као што свака назнака о симетрији изостаје тамо где бисмо могли осветлити српску традицију и заштитити српске интересе. Тако Крлежа – када говори о југословенским националним мањинама ван титоистичке Југославије – корушким Словенцима одмах придружује градишћанске Хрвате. У другој прилици пак Крлежа осветљава проблем југословенских националних мањина: „У Аустрији има више Хрвата него Словенаца. И у Маџарској их има, па ни о њима нитко не говори. Говорити о Словенцима у Аустрији, а не говорити о егејској или пиринејској Македонији је бесмислено, јер и Бугари и Грци на још драстичнији начин асимилирају припаднике наших мањина.“ Карактеристично је да Крлежи – у овим приликама – не пада на памет положај српске националне мањине у Румунији: његова лична заборавност у далекосежном је дослуху са официјелном политиком титоистичке Југославије. Симетрија се, дакле, употребљава да би се – то је дух арбитраже у Енциклопедији Југославије – умањили историјски значај и улога хрватског клерикализма.“

Фра Дидак Бунтић, један од србофобних хрватских клерикалаца, нашао је у Крлежи заштитника, па он каже да је „човјек… умро 1922, и без обзира што о томе мисли Виктор Новак, не би се у енциклопедији могао сврстати у инспираторе усташких злочина пуних 20 година послије смрти“.

Виктор Новак је, иначе, своју тезу о Бунтићу доказао једним његовим писмом из 1914. године, у коме фра Дидак каже:„Пошто је народ један има носити и једно име, Хрват, земља Хрватска, један сабор, једно писмо, једна застава, једна и јединствена обука“, додајући да треба „ћирилицу, српску заставу, конфесионалне школе одмах докинути за сва времена“. Зато Виктор Новак поводом Бунтића каже: „Фра Дидакове сугестије Аустрија је од себе у свим хрватским земљама спровела, јер су за рата и ћирилица и српска застава биле забрањене.“

Ломпар показује Крлежине идеолошке маказе на делу у Енциклопедији Југославије:“Новаково заступање унитарног југословенства – само по себи несумњиво – употребљено је као изговор како би се лакше осудила његова критика хрватског клерикализма. У Крлежиној енциклопедијској арбитражи као да се идеолошки (социјалистички) критеријум појављује да би прикрио и омогућио делотворно поступање у складу са националним (хрватским) критеријумом.“

Тако каже Мило Ломпар.

 

НЕ СМЕ СЕ УКАЗИВАТИ НА ХРВАТСКЕ ЛАЖИ

 

Крлежи је сметало свако српско указивање на хрватске историјске обмане. О томе Ломпар пише:“Занимљиво је да је, попут Виктора Новака, Крлежину одредницу тровач политичких бунара понео и Глигорије Елезовић, који је – у Јужнословенском филологу за 1931. годину – утврдио како је Ћира Трухелка – штићеник Исидора Кршњавог – у објављеној збирци дубровачких докумената из 1911. године где год да се спомињала реч српски, односно име језика оригинала ових докумената, та места просто изостављао. Крлежа је изричит: „проф. Елезовић као позната радикалска труба и опасан тровач политичких бунара“. Како Виктор Новак и Глигорије Елезовић нису писали о истим стварима, онда Крлежино поистовећивање њих двојице показује да су они – кренувши из различитих истраживачких праваца – дотакли исто место политичке осетљивости главног редактора Енциклопедије Југославије: била је то његова оданост хрватским културнополитичким интересима.“

 

Крлежине симпатије према антиклерикалном Хрвату Анти Старчевићу биле су несумњиве, вели Ломпар, и позива нас да се замислимо:“Идеологија Анте Старчевића – премда антиклерикално одређена – исказивала је изразито геноцидну намеру, пошто су Срби – у говорима „оца домовине“ – препознати као накот за секиру.“

Анте Старчевић постао је Анте Павелић.

 

НА ТРАГУ ФРАНА СУПИЛА

 

Ломпар указује и на Крлежино поистовећење са идејама Франа Супила, који је у младости бити следбеник Анте Старчевића, а у Првом светском рату заступник југослвенства, али, наравно, на хрватски начин. Ломпар истиче:“Постоје бројне подударности које су плод заједничке културне подлоге као општег система обавештења, знања, схватања и предрасуда. Такво је схватање које оличава Супилова реч о циљу који представља „стварање од Хрватске једне велике центрипеталне снаге за Славенство на југу монархије“. Није друкчије ни схватање Супила по којем се „Срби у Србији ванредно разликују од ових граничарских Срба у Хрватској“. Делује сугестивно Супилов опис у којем је хрватско име омражено међу становништвом северне Италије, јер су „успомене што су их аустријски војници звани ’i croati’ оставили… тако… грозне и барбарске, да те чувство стида хвата када то чујеш, или читаш“: „а ипак огромна већина тих елемената, који су такове успомене хрватском имену по Еуропи оставили, јер су долазили као хрватске регименте и из Хрватске, нису ни били Хрвати, него баш ови хрватски Срби.“ Трагове оваквих назнака налазимо како у Крлежиним политичким есејима тако и у његовим Заставама.“

Хрватски удар на Србе у Загребу почетком 20. века Супило је тумачио као „праведни гнев“ Хрвата јер су Срби стали на страну Мађара, а тако је ове догађаје, вели Ломпар, у својим „Маргиналијама“ схватао и Крлежа. Чак је и протоусташа Јакоб Франк, наследик Старчевића, екстремиста постао по узору на Србе, тврдио је Супило. И ову тезу, вели Ломпар, Крлежа преузима од Супила, и Титу 1974. године каже да, кад је хрватски национализам у питању, ту је „посриједи… национализам који је изазиван другим национализмима, и то би требало заиста комплексно гледати“, јер хрватски национализам није „национализам који се сам рађа па изазива друге“.

Супило је, у Првом светском рату, стао на становиште да су Срби и Хрвати један народ са два имена. Јер, ако је другачије, они ће се борити до истребљења, о чему је писао:„Ако се постави на становиште, да су Срби и Хрвати два посебна народа, или макар само два посебна племенска индивидуалитета, а не један једини и јединствени народ са два народна имена, онда је математички сигурно и неизбјеживо, да се, у положају, у коме се налазе, морају развити овакове утакмице, борбе и лицитације. Морају зато, јер, пошто су и једни и други исто, а опет нису, или неће да буду исто, то силом околности један другоме eo ipso постаје најнепосреднијим, најопаснијим непријатељем.“

Крлежа је, по Ломпару, остао при тези да Срби и Хрвати два различита народа, али их мири Титова Југославија, која се заснива на „братству и јединству наших народа и народности“.

 

КРЛЕЖИНА „ТРИ КАМИОНА“

 

Ломпар открива зашто је Крлежа све свео на „три камиона усташа“ – требало је бранити хрватство од било какве оптужбе за геноцидну идеологију:“Управо је идеолошка рационализација била погодна форма за Крлежино минимализовање magnum crimen-a: крај свег његовог осведоченог антиклерикализма. Потпуно свестан да су усташе – како је сам рекао – осрамотиле хрватски народ за хиљаду година, Крлежа није био спреман да осветли чињеницу геноцида на начин који би је учинио непомеривим садржајем југословенске и међународне културе сећања. Он је посегао за минимализовањем magnum crimen-a због своје изразите посвећености хрватским културнополитичким интересима, који су – као хрватски – у антиклерикалним круговима чак били на већој цени него у клерикалним: где су фигурирали превасходно као католички. Отуд није имао благонаклон него негативан однос према Новаковој критици хрватског клерикализма. То је било драматично различито од антиклерикалног става Иве Андрића, који је, суочен са бројним историјским чињеницама, пристиглим из различитих времена, средина и околности, видео – како је записано у дневнику Родољуба Чолаковића 30. априла 1974. године – како је „посебно… опасан хрватски шовинизам, и то због снаге која стоји иза њега – католичка црква: моћна, с неисцрпним средствима и образованим и дисциплинованим кадром.““

Ломпар нас подсећа да су Срби својевремено и Супила и Крлежу прихватили као јавне делатнике – као што је Крлежа, и данас, у Београду интелектуална „икона“ не само Друге Србије, тако је и Супило својевремено биран за заступника српских интереса:“Суочен са могућношћу да буде биран у Копривници или у Глини, Франо Супило – иначе Дубровчанин – избегао је агитацију у Копривници, јер се лакше споразумевао са становништвом у Глини, „ради нарјечја, који нам је једнак“. Околност да је био „једногласно изабран народним заступником у претежито србском котару Глини“, као што је и Влатко Мачек био носилац опозиционе листе српских и хрватских партија и у Шумадији 1938. године, показује истинску отвореност и толеранцију народа који је – неколико деценија касније – поклан и спаљен у глинској цркви.“

Ломпар нас зато, по ко зна који пут, опомиње да је повратак српском становишту једини лек против заблуда, укључујући и оне „крлежијанске“.

 

 

ЛЕКСИКОГРАФИЈА МИРОСЛАВА КРЛЕЖЕ: ИЗМЕЂУ КРОАТОЦЕНТРИЗМА И СРБОФОБИЈЕ

 

ВЕЛИКЕ БРОЗОВЕ ЗАСЛУГЕ

 

Причало се да је Крлежа тврдио како је један од највећих Титових доприноса то што је Србима одузео Косово. Уз то, Крлежа је говорио: „Тито је учинио за положај Хрвата више него итко икада у њиховој повијести. У некој не знам колико блиској будућности доћи ће вријеме када ће бити објективно валоризиран и кад ће му се признати велике заслуге.“

Тако је, дакле, говорио Крлежа (цитирано на корици књиге Џаспера Ридлија, „Тито“, Прометеј, Загреб 2000). Сви који су знали Фрању Туђмана, творца Нове независне Хрватске, знали су и за његово дивљење Титу и маршаловом значају на „беспућима повијесне збиљности“ Хрвата. То, наравно, није нимало случајно. Тито, наиме, не само да је створио претпоставке за настанак хрватске државе која обухвата територије што никад нису биле хрватске него је и омогућио Хрватима, највернијим Хитлеровим савезницима (осим часних изузетака који су били пројугословенски оријентисани) да се извуку без икакве казне за злочине почињене према Србима.

Крлежа је Тита подржавао, између осталог, и због решавања „косовског питања“ на штету Срба.

 

„КРИВАЦ ЈЕ СРПСКИ ИМПЕРИЈАЛИЗАМ“

 

Хрватски крлежолог Станко Ласић, поводом критике Радојице Таутовића да су „Заставе“ антијугословенски роман који подржава албански сепаратизам, 1993. одговара:„Желимо одмах истакнути да мислимо да „Заставе“ садржавају Крлежину филозофију повијести па дакле и јасан Крлежин став у односу на догађаје на Косову 1913. и на каснија трагична збивања: кривац је српски империјализам или катастрофална идеја о уједињењу цијелог српског народа и свих територија на којима је он боравио или борави. Крлежа није био ни први ни задњи који је уочавао да та идеја оспорава другоме оно право које даје српском народу те самим тим претвара српски народ у народ поробљивача. С Таутовићем бисмо могли одмах престати разговарати и признати му да у свему има право и да је добро видио, само што његов негативни предзнак („иредента“) треба бити позитиван („право на самоопредељење и самосталност“), а да је његов позитивни предзнак заправо негативни („ослобођење“ = „освајање“).““

Главни јунак „Застава“ Камило Емерички, даје за право Арбанасима што су 1913. приграбили пушке против Срба. Ласић вели: „Ми знамо да је то Крлежа мислио. Нама то казује Крлежин опус, његова филозофија повијести која долази до изражаја у Заставама. Ми знамо да је Крлежа оправдано бранио „борбу Арнаута“ против српске окупације, репресије, освајачке политике и физичког уништења албанског пука. Знамо и то да је схваћао трагичан положај српског народа који је повјеровао у једну фантастичну (националну) идеју, почео јој робовати особито почетком стољећа, да би јој плаћао дуготрајан данак./…/“Заставе“ су упозоравале да се парола о слободи претворила у тиранију. Народи које је српски народ „ослободио“ доживјели су то ослобођење као окупацију. Они ће тежити осветама које ће бити страшне а родит ће протуосвете па ће се цијело балканско подручје купати у крви, презиру, мржњи и међусобном понижавању./…/“Заставе“ не говоре, али сугерирају ово: пред страшним феноменом (албанске) демографске експлозије српска држава (српски народ) има само једно озбиљно рјешење. Оно се зове ампутација, напуштање тог територија да би се спасио властити народ. Не постоји никакво друго сувремено цивилизацијско рјешење осим ампутације и Срби ће јој морати приступити не желе ли да се у Србији Албанци појаве (за педесет-седамдесет година) као „већински народ“.“

Сава Даутовић тим поводом пише:“Дакле, дугорочно гледано, Тито „узимањем Косова“ није Србе ојадио већ усрећио, а до таквог усрећитељског решења стигао је можда и читањем Застава, с чијим је аутором био интимус до краја живота јер, како 1993. сведочи Ласић, „сви знају да је Крлежа једини човјек којем се Тито повјерава, они чак разговарају о „посттитоизму“, обојица су забринути“… А истовремено сва тројица (Тито, Крлежа, Ласић) знају да су Заставе, како је то записано у Википедији, „надгробни споменик југословенству“, јер је у њима „било каква идеја југословенства темељито разорена“.“

 

ДВЕ ОДРЕДНИЦЕ О АЛБАНЦИМА

 

У првој свесци другог латиничног издања Енциклопедије Југославије, каже Даутовић,  (Загреб, 1980, главни уредник Мирослав Крлежа), две одреднице о Албанцима биле су, каже Даутовић, „покушај да се научно верификује статус Косова као републике, као што се он, на политичком плану, изводио из Устава од 1974 године. Фамозни Ласићев „аргумент“ у корист косовске независности, изузетно висока стопа наталитета Албанаца, помињао се и у једној од ових одредница тако што се уз навођење податка о попису из 1971, кад их је било 1.309.593, наводила и „статистичка процена“ да се тај број у 1979. попео на 1.700.000 становника.“

Те одреднице у Енциклопедији бранио је Есад Мекули, уредник Крлежине енциклопедје за Косово, а сам Крлежа је рекао свом саговорнику Енесу Ченгићу ( који је објавио четири тома разговора са хрватским писцем ): „Звали су ме телефоном и питали – каже ми на почетку сусрета – јесам ли прочитао у „Политици“ од 30. маја како оптужују Енциклопедију Југославије, односно њену Централну редакцију због албанофилије и због виђења хисторије Албанаца у Енциклопедији Југославије… Да се тај човјек, тај албанолог или професор, или тај субјект, тај наш друг, добронамјерни друг идеолог, дијалектичар, материјалист и не знам шта све, потрудио да се упозна с цијелим пројектом Енциклопедије видио би да је посриједи текст који је у ствари прелиминаран, тј. увод који, дакако, може имати или немати својих рупа. И сад даље дискутирати о томе да ли Енциклопедија Југославије има да се повија ситуацијама које се ефемерно јављају на дневној позорници, управо у овом тренутку на улицама Приштине, да има одмах редигирати своје текстове према тој ситуацији, као што он мисли из своје перспективе, у најмању је руку кратковид./…/ Траже од мене да ја одговорим, да кажем коју. А ја не бих. Не знам зашто бих ишао у полемику, јер све што настаје у Енциклопедији у складу са самоуправним договорима, настаје одоздо из базе. Према томе, централна редакција је у овим стварима готово немоћна. А је ли све то добро или није, о томе би се дало разговарати.“

Али се, углавном, није разговарало. Веровало се Крлежи.

 

ПОКУШАЈ АМОРТИЗАЦИЈЕ

 

Већ поменути Даутовић, у књизи „Крлежа, Албанци и Срби ( у Енциклопедији Југославије )“, наводи да су се, после првог издања Енциклопедије Југославије, у којој је Али Хадри писао одреднице о Албанцима, у јавности појавиле оштре реакције због низа кривотворина. Сам Даутовић је записао:“Историјским фактима противречи и истицање да се Словени појављују на Косову тек од Немањиних освајања у северној Албанији. Колико је у науци познато, не постоје подаци о етногенези Албанаца на територији косовске висоравни пре 12. века, кад ту долази Немања. Ту је, као у другим равничарским областима у Албанији, био настањен словенски живаљ“.

Крлежа је покушао да амортизује ствар, и рекао да се побуна на Косову користи од стране великих сила ради разарања Југославије, али је, у разговору са Енесом Ченгићем, ипак тврдио да је питање косовских Албанаца готово нерешиво, јер се они стално буне, од 1878. до данас:“И ја ту имам нека особна искуства и доживљаје. Након свих мојих перипетија поткрај јуна 1913. кад сам се нашао у Скопљу видио сам у фургонима, у сваком вагону, по тридесет или четрдесет везаних Арнаута под оним њиховим капама, које су транспортирали у смрт. Тај призор нећу никада заборавити. Кад сам се вратио у Загреб под тим дојмом, написао сам роман.“

У другом издању Енциклопедије Југославије чланак о Албанцима на Косову је доведен у везу са историјском реалношћу ( њихов први помен на овом простору потиче из једанаестог века, када се називају Арбреши ), али Крлежа је остао да несметано ради како му се прохте. Станко Ласић, у својој хронологији Крлежиног живота и рада, бележи:“Иако је 1978. Крлежа навршио 85 година, он је остао активни директор Југославенског лексикографског завода. Све тамо до средине 1977. редовно је одлазио у свој уред на Штросмајеровом тргу бр. 4, премда му је успињање у први кат од 1975. задавало прилично тешкоћа. Од средине 1977. он више не силази с Гвозда, па се сједнице или разговори одржавају у његовој радној соби на Гвозду“. Као и његов инитимус, Јосип Броз, Крлежа остаје доживотно – онај као председник и маршал, овај као мера и провера југословенске лексикографије.

 

УСТАШКО ЛЕГЛО ИЛИ СРЦЕ НАУКЕ

 

Још 1952. године, у часопису КП Хрватске „Напријед“, појавио се чланак у коме је речено да је загребачки Лексикографски завод усташко легло. Крајем осамдесетих година прошлог века, једно од скупштинских питања руководству Србије, која је и даље финансирала Енциклопедију Југославије, упутио је Милош Лабан, који је обновио причу о бившим проусташким културним делатницима окупљеним уз Крлежу и његов подухват. Лабан је дигао глас против чињенице да је десна рука Крлежина у издавању Енциклопедије Југославије био Мате Ујевић, који је уређивао Хрватску енциклопедију за време НДХ. У Енциклопедији Југославије сарадник је био и Петар Мардешић, капетан усташке фрегате, а ту су се нашли и Петар Скок, др Александар Приможић, др Јурај Андраши, Хамдија Крешевљаковић, Људевит Јонке, Миростислав Бартулица,  Круно Крстић и Рикард Подхорски. Лабан је подсетио да у енциклопедијским биографијама оних који су радили на усташкој енциклопедији нема помена о њиховој „ратној биографији“, док, вели он, „у истом издању Енциклопедије Југославије за такве личности као што су, на пример, Милош Црњански, Јован Дучић, Исидора Секулић, Станислав Винавер и Милутин Миланковић стоје подаци о њиховој активности 1941-1945. Веома је индикативно и то да у овом издању Енциклопедије Југославије имамо одреднице о оба српска патријарха из тог доба, Варнаве и Дожића, док нема одредница о тадашњем надбискупу Алојзију Степинцу“.

Тако се ишло ка беатификацији „блаженог Алојзија“.

 

УСТАШКО САМОРАЗУМЕВАЊЕ У КРЛЕЖИНОЈ ЕНЦИКЛОПЕДИЈИ

 

Лабан је запањено уочио да се у одредници „Усташе“ у Крлежиној Енциклопедији овај србоцидни покрет сагледава као последица страдања Хрвата у Краљевини Југославији. Ево цитата на који је Лабан указао:“Репресалије према српском становништву усташе су оправдавале тврдњама да су Срби у Хрватској у прошлости увијек били на страни непријатеља хрватског народа, да су током времена пенетрирали на териториј који је припадао хрватској држави, нарочито у Босни и Херцеговини, и да тај териториј треба вратити хрватској држави. Окривљавали су цијели српски народ због положаја Хрвата у Краљевини СХС и Југославији и за политику хегемонистичко – унитаристичких снага“.

Лабан упозорава да „део текста о усташким злочинима над српским живљем почиње цитирањем усташког оправдања за то!“

Крлежа се, још 1952, бранио да је инкриминисана Хрватска енциклопедија почела да излази уочи рата,  и истакао „да није срамота бити сурадником Хрватске енциклопедије, јер је у њој сурађивало, уз знатан број сурадника Срба и Словенаца, више од 90% данас културно активних јавних радника, а који сурађују и у „Енциклопедији Југославије“, док је њен покретач и главни уредник др Мате Ујевић сада замјеник директора Лексикографског завода ФНР Југославије“.

Ту је писац „Застава“ био децидан.

 

НЕОПХОДНИ МАТЕ УЈЕВИЋ

 

Мирослав Крлежа се окомио и на Милана Ћурчина, кога је запослио у Заводу, јер се Ћурчин жалио некима из државног и партијског врха ( о чему је Крлежу обавестио Родољуб Чолаковић ):““Крлежа овдје сједи као на Олимпу“, пише Ћурчин, „и њега се посао у Лексикографском заводу ништа не тиче. Окупио је око себе разне сумњиве типове, усташе и клерикалце на челу са Матом Ујевићем, они пландују, троше државни новац и од Енциклопедије неће бити ништа. Ондје нетко одозго треба да каже своју реч“.

Када је Тито 1972. уручио Крлежином заводу Орден републике, писац „Глембајевих“ је, пред Брозом, опет бранио Ујевића:“Он је почео са мном тај посао и мени је био на почетку нашег посла необично при руци, пошто је он имао богато искуство са оном својом енциклопедијом, а и иначе се бавио лексикографским радом“.

Ова неодступна верност Ујевићу имала је корене у Другом светском рату. О томе је писао Енес Ченгић, Крлежин Екерман:“Године 1943, на примјер, чувши да Крлежа живи у веома тешким материјалним приликама и да је присиљен продавати намјештај, Мате Ујевић, управитељ Хрватског издавачког библиографског завода, замолио је Густава Крклеца да посјети Крлежу и у највећој му дискрецији понуди уговор о издавању Изабраних дјела, с тим да му се хонорар дозначи одмах, а књиге штампају по завршетку рата. Крлежа је и ту понуду одбио“.

Али је понуђену услугу памтио. И вратио, кад је дошао час.

 

ЕНДЕХАЗИЈСКО ЈЕЗИКОСЛОВСТВО

 

Крлежа се ослањао и на НДХ језикословца, Круна Крстића, који је, уочи Другог светског рата, са Пером Губерином, у Матици хрватској објавио књигу Разлика између хрватског и српског језика. Крлежа је похвално истицао да је „ова књига је била службени приручник за хрватске лекторе после Другог светског рата“. Симо Живковић показује апсурд такве врсте политичке лингвистике:“У тој фамозној књизи разлика између хрватског и српског језика је ова: српски је геније,  а хрватски гениј; српски је краватна, а хрватски кравата; српски је крем, а хрватскикрема; српски је ладноћа, а хрватски хладноћа; српски је лебац, а хрватски крух, српски је мачор, а хрватски мачак, српски је Маћедонија, а хрватски Мацедонија…“

Милош Лабан је упозорио на „лексикографско“ одузимање српског идентитета угледним именима наше науке, и наглашавање хрватског идентитета код оних који га, у данашњем смислу те речи, никад нису имали:“На пример, у Лексикону Југославенског лексикографског завода „Мирослав Крлежа“ из 1974. године стоји:“Пупин, Михаило…ам(ерички) физичар југославенског поријекла; Ружичка, Лавослав…швиц(арски) кемичар родом из Вуковара, Тесла, Никола…један од наших највећих и најпознатијих учењака od 1884 г. у САД; АЛИ „Бошковић Руђер…је највећи хрватски учењак својега доба“.

Када је, због маспоковштине, укинута Матица хрватска, њен последњи председник и један од кључних идеолога хрватског шовинизма оног доба био је НДХ енциклопедиста Људевит Јонке, који је, поред осталих, иницирао Декларацију о хрватском књижевном језику што ју је Крлежа потписао, иако је знао какве су последице по крхке међунационалне односе у Титовој Југолсавији.

Они који су полемисали са Лабаном тврдили су да не говори истину кад каже да у Енциклопедији Југославије влада језичка хрватштина, на шта је Лабан цитирао увод из предговара првом издању Енциклопедије:“Од кољена до кољена намирала су се код нас свједочанства о културној свијести наших покољења, а палуцање тих жижа било је највећом утјехом за дуготрајног, крвавог хисторијског бдјења“.

Крлежијански, нема шта.

 

СХВАТИО ЈЕ ЧАК И МАРКО РИСТИЋ

 

Чињеница је да је и Марко Ристић, одани Титов комуниста и надреалиста – србофоб, знао ко је Крлежа, иако га је својеремено величао као лумена револуције. Родољуб Чолаковић је, у свом дневнику, 7. априла 1967, забележио разговор са Ристићем који је имао две године раније на Брионима. Ристић је навео основне Крлежине тезе:“1. 27. март је чиста авантура, да смо остали у пакту, не би било ни усташа, ни четника. 2. Домобрани су били резерва револуције, од њих су се партизани наоружавали. 3. Боље је да победи Хитлер него Стаљин, јер Хитлер је Европа, мораће се с временом либерализовати, а Стаљин је мрак, тиранија. Нисам могао веровати својим ушима, али ми је Марко дао часну реч да је тачно што наводи. Једном, доцније, у разговору рекао сам Марку Ристићу – не могу разумети како је Мирослав Крлежа запливао у националистичке воде. Марко је рекао – па он је увек био хрв(атски) националиста. А он га познаје годинама, с њим се дружио. Водио дуге интимне разговоре, и могао је уочити то, што је пред нама Крлежа крио.“

Чувени српски историчар књижевности, искрени комуниста и својевремено обожавалац Крлеже, Миодраг Поповић, о свом искуству писања за Енциклопедију Југославије бележио је у „Позницама“:“Код имена Проте Матеје Ненадовића избацили су Прота и нису ми дозволили да ни да поменем Књижевни договор о заједничком књижевном језику Срба и Хрвата далеке 1850. године, а камоли да нешто више кажем о њему. Избацили су реченицу у којој кажем да је дубровачки део хрватске књижевности мост који спаја две сродне књижевности, српску и хрватску“.

И данас је Хрватима страшно да чују да је дубровачка књижевност и српска.

 

ХРВАТИ ГА СЕ ОДРИЧУ, А ДРУГОСРБИЈАНЦИ НЕ

 

Сава Даутовић истиче:“Кад је у Хрватској у пролеће 1999. године изашла 1. свеска Хрватске енциклопедије (ХЕ), видело се да су и тамо Крлежини енциклопедијски путокази били одбачени и заборављени. Лагер од 40.000 примерака његове Енциклопедије Југославије послат је у „резалиште“ хартије и уништен, иако је Лексикографски завод понео Крлежино име. На трагу његове „филозофије повијести“, како ју је у Заставама представио Станко Ласић, Косово је 17. фебруара 2008. прогласило независност а исте године 10. свеска ХЕ, у одредницама Срби и Република Србија, верификовала је ту нову геополитичку стварност на дојучерашњем српском државном простору. Тиме је, дакле, озваничено и оно што је Крлежа, према нашем загребачком сведоку, сматрао једним од највећих Титових државничких подвига.“

Пишући о Крлежиној енциклопедистичкој арбитражи, Мило Ломпар каже:“Није се бојно поприште ни развидело од барутног праха, нису сви противници режима били похапшени, још је трајао лов на ову зверад што се крила по планинским катунима, када је Крлежа – у 1947. години – написао елаборат о српско-хрватским односима као основном питању југословенства и предао га Титу. Тај елаборат – сведочи Јосип Видмар 1986. године – „потпуно стоји на хрватском стајалишту“. Он је у дубинском складу са Крлежином укупном културнополитичком оптиком, делотворном у његовим бројним есејистичким, политичким и енциклопедијским списима, у којима је водећа идеја: „југословенство под руководством Хрвата“. Јер – поентира Видмар – „Крлежа је ипак био чврст Хрват, у сваком погледу“. /…/То је био дух који је прожео и надахњивао „Енциклопедију Југославије“. Такво је и лично искуство оних који су непосредно сарађивали са Крлежом, будући да су неки – попут Васе Чубриловића – запазили да је „Мирослав Крлежа, као организатор тога посла, уносио… много личног, свога, што није увек добро за ту врсту послова“. Лични моменат, као скуп наслеђених и усвојених схватања, као плод задатих културних ресантимана и свесних и неосвешћених предилекција, био је – дакле – важан чинилац у заснивању енциклопедијске арбитраже

Тако је Крлежа са својима уредовао југословенским енциклопедијским простором.

 

ИВАН ЦВИТКОВИЋ О КРЛЕЖИНОМ „ПРАВАШТВУ“

 

Хрватски комунистички идеолог из Босне и Херцеговине, Иван Цвитковић, у својој књизи о Крлежи, Хрватима и Србима, објављеној после Фрицове смрти ( за време СФРЈ, дакле ) о писцу „Застава“, каже и ово:“Крлежа је од политичких личности међу Хрватима доста цијенио и Анту Старчевића, оснивача и идеолога странке права,

Ја сам, драга, добар Хрват,

бистра ума, срца здрава,

ја сам, драга, душом, тијелом,

приврженик Странке права,

наводио је Крлежа стихове Аугуста Харамбашића. Крлежа је Старчевића цијенио због његовог залагања за националну слободу и независност. Међутим, заговарајући јединство Јужних Славена, Старчевић је погрешно сматрао да то јединство треба извршити под једним, и то хрватским именом, одбацујући свако друго име, нарочито српско, као ненародно и погрдно. Јасно да су такви екстремистички ставови морали наићи на оштре критике, па је Старчевић напустио идеју о уједињењу под хрватским именом. Али Крлежа га је, унаточ таквим екстремистичким и националистичким ставовима, цијенио јер се успротивио увођењу њемачког језика у школе. Уз то, цијенио је код Старчевића да је Јелачића сматрао народном срамотом, мизеријом и сажаљења достојном креатуром.“

Да се памти. Јер, култура је памћење.

 

О КРЛЕЖИ, НА КРАЈУ

 

Друга Србија, која је поунутрила титоистичку србофобију, не би се могла замислити без крлежијанске србофобије. Хрватски сликар Јосип Ваништа, у својим сећањима, помиње да му је Крлежа у једном разговору јасно рекао: „Тито је Србима узео Косово и то је једна од највећих ствари које је урадио“. И то је усвојила другосрбијанштина, која је и данас на делу, управо као борба да се Срби заувек одрекну Косова и Метохије, своје насушне земље.

Зато морамо стално освежавати сећања на Мирослава Крлежу, на кога се Радомир Константиновић угледао кад је све српско приогласио за опаку, нацистолику паланку.

Вреди памтити и оно на шта нас подсећа Горан Милорадовић – протоусташки идеолог, Анте Старчевић, имао је, својевремено, повлашћени положај у Енциклопедији Југославије:“Антуну Старчевићу су, уз Крлежин имприматур, посвећене две и по стране те енциклопедије, са две фотографије: репрезентативни портрет и слика његовог гроба. Упркос толиком простору, неки релевантни подаци ипак недостају: помиње се да је 1849. безуспешно конкурисао за место професора на загребачкој Академији, али не и да је исто покушао 1851. године у Београду, и опет био одбијен. У чланку Јарослава Шидака о Старчевићу не користе се изрази „шовинизам“, „расизам“ и „мржња“, чиме његов опус обилује. Брутално клеветање и деградација читавих народа еуфемистички се квалификују као „samovoljno etimologiziranje“ и „pseudoznanstveni argumenti“.“

Или, да опет наведемо Милорадовића:“Током свог дугог и испуњеног живота Крлежа је доживео и преживео бројне историјске промене, у оквиру којих се и сам мењао. Али, никад потпуно. Био је он, у својим појединим фазама, и Хрват и Југословен, и социјалиста и комуниста, и националиста и космополита, и унитариста и федералиста, и књижевник и политичар, и господин и друг Крлежа. Али, кроз све његове промене провлачи се, никада се не прекидајући, једна важна нит – нит правашке идеологије. Та нит је понекад пажљиво уплетена у његова литерарна дела, а знатно је видљивија у есејима, чланцима, говорима, интервјуима и енциклопедистици.“

Ваљда би нама, потомцима покланог „накота за сјекиру“ ( израз Анте Старчевића  за „пасмину славосербску“ ), то било сасвим довољно да будемо опрезни према Мирославу Крлежи, блиском сараднику и саветнику Јосипа Броза, правом оцу Друге Србије.

Текст делимично објављен у историјским додацима „Вечерњих новости“ крајем маја и почетком јуна 2023. године